Lešek Kolakovski – jedna karijera

Život, društvo, politika

Lešek Kolakovski, Poljak, profesor i filozof, istoričar ideja, pisac mnogih rado čitanih knjiga, između ostalog i Glavnih tokova marksizma, obavezne lektire na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu osamdesetih godina prošlog veka, knjige koju neki smatraju „jednom od najvažnijih knjiga iz oblasti političke teorije u dvadesetom veku“, ikona poljske opozicije iz vremena „Solidarnosti“, jedan od „velikih umova modernog doba“, jedan od “najvećih mislilaca druge polovine dvadesetog veka“, „jedna od najistaknutijih ličnosti savremene poljske kulture“. Pred kraj života, u periodu posle početka rata u Iraku a pre 2007. godine, kada je knjiga njegovih sećanja štampana u Poljskoj, a kod nas, pod nazivom Zanimljiva vremena, nemirna vremena, objavljena 2009. godine, u prevodu Biserke Rajčić, vodio je sa Zbignjevom Mencelom (Zbigniew Mentzel), kritičarem i proznim piscem, brojne razgovore o svojoj ličnosti i svom delu.

Profesor Kolakovski, koji je svoje mladalačke godine proveo kao vatreni komunista i ateista, i prikupio gotovo dvadeset godina staža kao član Poljske ujedinjene radničke partije, koji je u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, dok je otpor komunističkoj vlasti bio još uvek snažan, imao običaj da nosi pištolj zbog straha od atentata, mladi pobunjeni profesor koji je među zidine Varšavskog univerziteta unosio „životvoran uticaj huliganstva“, priseća se, u tim razgovorima, nacističke okupacije, godina koje su „teško oštetile njegovo formalno obrazovanje“, pa je morao da uzima privatne časove i polaže ispite u tajnoj, „andergraund“ školi. Priseća se, dalje, da su mu u Varšavskom ustanku izgorele debele sveske pesama „verovatno bezvredne“, da je izbačen iz partije 1966. godine a da je 1968. godine izgubio posao na Univerzitetu, da su između 1968. i 1981.-godine njegova dela bila zabranjena u Poljskoj, da je napustio domovinu 1968. godine (engleski Gardijan piše da je napustio zemlju isprovociran antijevrejskim ispadima usmerenim protiv njegove supruge Tamare, Jevrejke). Seća se da je prvo počeo da predaje na Mek Gil (Mc Gill) univerzitetu u Montrealu, a potom kratko predavao na Berkliju u Kaliforniji, da je 1970. godine primljen na Ol Souls (All Souls) koledž u Oksfordu, istaknuto akademsko utočište gde mu je, po pisanju engleskog Ekonomista, „jedina obaveza bila da, redovno i u skladu sa jasnim pravilima, večera“ sa kolegama, da je upravo tu, u Oksfordu, 1978. godine, napisao svoje najpoznatije delo Glavni tokovi marksizma („Main Currents of Marxism“), da je 1974. godine proveo kratko vreme na Univerzitetu Jejl, a od 1981. do 1994. godine predavao na Odseku za filozofiju Univerziteta u Čikagu.

Na svojim brojnim putovanjima, živahni i društveni profesor Kolakovski upoznao je mnoge slavne savremenike o kojima je, zahvaljujući dobrom pamćenju, znao mnogo činjenica, detalja i anegdota. Prisećao se, tako, da je Anri Lefevr bio ciničan, zanimljiv i revizionista, da je novinar Karol Keves pisao knjige o Kubi i Kini „pune iluzija, naivnosti i bezrazložnih nada“, Česlav Miloš je bio „čudno iznutra bolestan i veoma osetljiv na uvrede“, Sol Belou čovek sa kojim je kontakt bio „težak ali veoma zanimljiv“ i pamtio je čak i zanimanja dve od njegovih brojnih supruga, Markuze je bio „ideolog mračnjaštva“ koji je u Americi pisao „užasne stvari“, a sećao se i toga da je Habermas u Dubrovniku izjavio da je Kolakovski „prava nesreća za zapadnu levicu“.

Za veoma angažovanog, veoma prevođenog i veoma citiranog autora Noama Čomskog profesor Kolakovski kaže da je „u vezi sa političkim temama govorio užasne stvari, hvalio sve što je antiameričko, da je njegova mržnja prema vlastitoj zemlji, Sjedinjenim Američkim Državama, postala bolest, da je tom mržnjom bio potpuno zaslepljen“,i da njemu, Lešeku Kolakovskom, nije jasno „kako se to događalo čoveku koji nije glup“.

U okviru razmatranja političkog stanja u svetu, sredinom prve decenije dvadeset prvog veka, kada su, ponavljam, razgovori vođeni, profesor Kolakovski govori o svojim iskustvima sa Kinezima, za koje kaže da „zvanično najobičnije lažu, kao i svi ljudi u komunističkim sistemima, ali da u tom laganju nema ničeg stranog kulturi“, i da je to, kako bi on rekao „normalno, uobičajeno laganje“, zatim da „ako kao primer uzmemo Latinsku Ameriku, videćemo užasne sukobe i suprotne interese koji se tamo pojavljuju“, pa nam „savet da treba da razmišljamo u planetarnim dimenzijama slabo pomaže u njihovom rešavanju“. O tradiciji tolerancije u Velikoj Britaniji kaže da „stvara i teško rešive probleme“, kao što je i „problem muslimanskih manjina“, i to zato što ta „manjina neprestano ima borben potencijal“, i da, na duži rok, „Evropa može postati žrtva muslimanske civilizacije“, i da je „normalno“ da ga takva perspektiva „ispunjava užasom“. O demokratiji kaže da je to „sredstvo“ za „rešavanje sukoba na nerušilački način“, da se sukobi, koji se u društvenom životu neizbežno pojavljuju, pomoću ovog „sredstva“ mogu rešavati na način koji „ne vodi katastrofama“. Profesor Kolakovski tvrdi da nije izmišljeno „ništa bolje od liberalne demokratije i slobodnog tržišta“, sa svim njihovim manama, da to „nije uređenje koje se temelji na pravednosti“, da „ukidanje tržišta vodi totalitarnom sistemu“, i još da nam je „to već poznato, a neprestano se vrtimo oko takvih dilema“.

Iz reči profesora Lešeka Kolakovskog proističe da ako ste se kojim slučajem rodili kao Kinez, od kineskih roditelja, morate da birate između roditeljske, kineske kulture uz koju ide večito laganje, i odbacivanja te kulture uz šta ide, valjda, iskrenost (suprotno od laganja), u Latinskoj Americi on vidi samo „užasne sukobe“ a ne, tokom poslednje decenije, visoku stopu privrednog rasta, disperziju nacionalnog bogatstva, značajno smanjenje procenta stanovništva koje živi ispod granice siromaštva i sve to praćeno političkom i ekonomskom emancipacijom od Sjedinjenih Država (u Sjedinjenim Državama Amerike, u isto vreme, povećava se broj stanovnika koji žive ispod granice siromaštva). Srbiju, Avganistan i Irak napale su velike, agresivne, islamske nacije, jer kod Kolakovskog to ne može drugačije biti, zato što one „imaju neprestano borben potencijal“. Zemlje koje su razrušile Libiju sigurno nisu demokratske, jer bi sukobi, koji su se pojavili u libijskom „društvenom životu“, pomoću „demokratije“, koja postoji u „demokratskim zemljama“, bili rešeni na način koji „ne vodi katastrofama“. U NR Kini udeo stanovništva koje živi ispod granice siromaštva nije smanjen od oko 18 procenata, 2000. godine, na ispod 10 procenata, 2005. godine, što znači da nije više od sto miliona ljudi u tom delu sveta počelo da živi znatno bolje, za tih pet godina. U Brazilu, za poslednjih desetak godina, nije više od 30 miliona stanovnika, koji su, takođe, živeli ispod granice siromaštva, prešlo tu crtu i započelo život koji je bogatiji, udobniji i lakši, jer slobodno tržište „nije uređenje koje se temelji na pravednosti“, kako nas profesor uverava.

O Rišardu Kuklinjskom, poljskom oficiru (Zbignjev Mencel mu dodeljuje čin pukovnika a prevodilac sa Poljskog, gospođa Biserka Rajčić, na istoj strani u knjizi, čin generala) koji je, „na svoju ruku pokušao, u vreme „Solidarnosti“, da reši problem Poljske, uspostavivši vezu sa CIA“ (kako njegovu delatnost, u zanimljivom komentaru, opisuje prevodilac), a nekada je takva delatnost nazivana špijunskom, izdajničkom, sramnom i nespojivom sa oficirskom čašću, dakle o tom, i takvom, oficiru Kuklinjskom, profesor Kolakovski kaže da se može reći da je „delovao iz patriotskih razloga“, da o „vrsti i značaju informacija koje je prenosio ne bi mogao ništa pouzdano da kaže“, da se slaže sa tvrdnjom „da je špijunska delatnost protiv države čiji si građanin donekle dvoznačna, makar ta država i ne bila suverena“ (što danas, hvala Bogu, jeste), ali da, ipak, „ne možemo goniti špijune u Hitlerovoj Nemačkoj“, ili ljude koji su, izlažući se smrtnoj opasnosti, „radili protiv Hitlera“. Meni nije jasno na koga profesor misli kad pominje Hitlerovu vlast. Da li misli na rukovodstvo NR Poljske ili Sovjetskog Saveza, ili na oba rukovodstva, u vreme poljske „Solidarnosti“, i još nikako ne bih voleo da oficiri vojske države u kojoj živim, na svoju ruku, „uspostavljaju vezu sa CIA“, ili sa MI6, ili sa nekom trećom, stranom, obaveštajnom službom, a sve iz najboljih, patriotskih, namera, u želji da reše probleme sopstvene države.

Poštovaoci profesora Kolakovskog ističu važnost njegovog eseja „Teze o nadi i beznađu“, objavljenog 1971. godine, u kome profesor kaže da „samoorganizovane socijalne grupe mogu, postepeno proširujući sfere civilnog društva u totalitarnoj državi, pomoći da se inspirišu disidentski pokreti“. Ti su pokreti, u samoj Poljskoj, sedamdesetih godina dvadesetog veka, vodili ka nastanku „Solidarnosti“ i, kasnije, do onoga što neki nazivaju „slom komunizma u Evropi“ 1989. godine. Naslednici tih početnih, disidentskih proto-pokreta deluju i danas, u mnogim zemljama „obojenih revolucija“, u Istočnoj Evropi, i mnogim zemljama „arapskog proleća“, svuda gde je potrebno, gde im se već kaže i ako su ti početni disidentski pokreti, možda, nekada širili granice slobode, njihovi epigoni, baštinici, danas to svakako ne čine.

Profesor Kolakovski, koji je, po sopstvenom priznanju, „pisao i objavljivao više reči i rečenica nego što je trebalo“, koji je „suviše kasno“ shvatio da je o „nekim ljudima govorio ono što nije trebalo da govori“, dakle takav, pričljivi profesor Kolakovski, kad opisuje svoj prvi susret sa Zbignjevom Bžežinskim, kaže samo: „U Monlčččtrealu sam upoznao i Zbignjeva Bžežinskog“.

Zbignjev Bžežinski, „politički naučnik“, spoljnopolitički teoretičar, geostrateg, savetnik za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država u perodu od 1977. do 1981. godine, „arhitekta“ onoga što se naziva „slom komunizma u Istočnoj Evropi“.

Ime Zbignjeva Bžežinskog pominje se još samo jednom, u knjizi profesorovih sećanja, kada gospodin Mencel navodi reči gospodina Bžežinskog, o poslednjem ratu u Iraku, započetom 2003. godine, da „rat u Iraku nije mudar“, da se „vodi na nemudar način“, ali da je učešće Poljske u tom ratu „veoma mudro“, a profesor, ta „ikona“ ljudskih prava, taj gorostas nezavisne misli, taj „svetionik“ slobode, dakle, takva jedna veličina, komentarišući reči gospodina Bžežinskog kaže doslovno da „ako se zamislimo nad ovim“ rečima, „ispada da ta formula nije glupa“, jer „postoje situacije i u političkom i u privatnom životu kada je mudro učestvovati u nemudrim potezima“. On kaže da „razume argumente onih koji su bili za rat i onih koji su bili protiv rata“, i još da „postoje zdravi argumenti i na jednoj i na drugoj strani“, ali da se ne može proceniti njihova „relativna moć“, a meni se čini da je čudesna „moć“ slobodne misli profesora Kolakovskog, i da „formule“ koje on izmišlja svakako nisu „glupe“, da imaju tačno određenu političku svrhu.

Kada govori o izboru Poljaka za papu, profesor, taj nekadašnji ateista, poznat po „tiradama protiv poljske Katoličke crkve“, kaže da taj izbor „Poljaci nisu prihvatili samo sa radošću, već i sa osećanjem identifikacije“, jer „on je naš zemljak, on će nas braniti“, da je samo njegovo postojanje „veoma uticalo na nastanak Solidarnosti“, da je papa Vojtila bio „čovek vere u najosnovnijem smislu“, da je bio „čovek spreman na sve“. On je, kako se profesoru čini, napravio veoma važne korake da ideja „čovekovih prava“ bude prihvaćena u crkvi, ne samo kao ideja u skladu sa „hrišćanskom tradicijom“, već i kao „izvorno hrišćanska“. Meni se, opet, čini da nije jasno šta to tačno znači „ideja čovekovih prava“, a ako to nije sasvim jasno kako da bude jasno da li je ta ideja „izvorno hrišćanska“, ili nije.

Od svega što profesor govori u vezi sa papom Vojtilom, najzanimljiviji je opis njihovog susreta, i razgovora, do koga je došlo ubrzo posle Vojtilinog izbora za papu. O tom razgovoru profesor kaže da je bio „privatan, u četiri oka“, da ga je organizovao „jedan italijanski katolik“, da „ne zna zbog čega mu je do toga bilo stalo“, da ne zna kome se taj italijanski katolik „u vezi s tim u Vatikanu obratio“, a da je on, profesor, „zbog nečega tada bio u Italiji“. Previše neobjašnjivih slučajnosti i neodređenosti u profesorovom opisu okolnosti koje su dovele do tog susreta,veoma različitim od detaljnih, jasnih i nedvosmislenih opisa drugih susreta ( osim sa Bžežinskim) i još da mu je novi papa, valjda kao Poljak Poljaku, onako, zemljački, na rastanku rekao: “Dragi brate, češće nas ovde posećujte“.

Kada govori o užasima u dvadesetom veku, i na početku dvadeset i prvog veka, profesor Kolakovski kaže da „može biti istina“ da je čovečanstvo „doživelo pad, ili da je u priličnoj meri već propalo“, ali da je to „jedna od onih istina o kojima ne treba govoriti“, jer govorenje o njoj „stvarnost čini gorom nego što zapravo jeste“, da je govorenje o tome da, možda, srljamo u propast „vid samoostvarujućeg proročanstva“, da je on, profesor, protiv toga da se o tome tako govori, jer „širenje očajanja kao osnovnog oblika reagovanja na svet, opšte odbojnosti, neverovanja u poboljšanje stvari, može naneti nepravdu drugima“. Tako govori profesor, ta „baklja“ istine, čiji plamen rasteruje tamu laži, kukavičluka i cenzure, tako on hoće da kaže da kada se govori o stotinama hiljada direktno i indirektno pobijenih, spaljenih i satrtih ljudskih bića u Iraku, Avganistanu, ili danas Libiji, onda se „širi očajanje“, „nanosi nepravda ljudima“ i, na taj način se stvarnost čini „gorom nego što zapravo jeste“, a nekad se to zvalo cenzura, odsustvo prava na „slobodu izražavanja“ ili staljinizam, ali, izvinjavam se profesoru, nije moguće da on praktikuje autocenzuru ili da je, ne daj Bože, protivnik slobode izražavanja.

Kada govori o Sjedinjenim Američkim Državama, profesor Kolakovski kaže da je „veoma zavoleo Ameriku“, da je „veoma cenio godinu koju je proveo na Berkliju“, da je sa porodicom, suprugom i ćerkom, pravio izlete „po celoj zemlji“, da su „prvi put videli čudesnu, divlju prirodu Amerike“, o kojoj ništa ne možete da znate „ako tamo niste bili“, da je bogatstvo te prirode bilo „ošamućujuće“, da su stene, klanci, vodopadi, bezdani ostavljali „neverovatan utisak“. Kaže da su putovali u Južnu Karolinu, obišli pustinju Nevadu, posetili San Francisko, da su čak „igrali rulet u Las Vegasu“. Tako se Profesor divio čudesnim američkim pejzažima u toj „godini napalma“ za stanovnike Vijetnama, godini Raselovog suda, a nekad su postojali sudovi drugačiji od Haškog suda. Dok Bertrand Rasl, Žan Pol Sartr i Vladimir Dedijer sude onima koji su činili ratne zločine u Vijetnamu, ulažući veliki napor da bar ostane neki trag, neki zapis moralnog otpora nasilju i zločinu, ne troše svi slobodno vreme na isti način i još profesor kaže, u godini „klaster“i „ananas“ protiv-personalnih bombi bacanih na stanovnike Vijetnama, bombi koje su bile preteče usavršenih kasetnih bombi, bacanih na Srbiju, Irak i Libiju, trideset, četrdeset godina kasnije, kaže on da je „prezir“ prema Sjedinjenim Državama Amerike i želja da se „demokratija porazi“, nesumnjivo „osoben fenomen“, koji bi „valjalo razmotriti“, kao da onaj ko se bori protiv okupatora u sopstvenoj zemlji, ima za cilj da „porazi demokratiju“.

Sećanja profesora Lešeka Kolakovskog, objavljena u Poljskoj 2007. godine, a u Srbiji, na srpskom jeziku, pod nazivom „Zanimljiva vremena, nemirna vremena“, 2009. godine, predstavljaju dovoljno dobro i dovoljno pošteno svedočanstvo o njegovom životu, i, mada je profesor, kako sam kaže, „često vrdao“ i u „odgovorima pribegavao raznim dvosmislenostima“, duh vremena druge polovine dvadesetog veka pomalja se iz njegovih iskaza, i, brojne rečenice koje je izgovorio ukazuju na to da je on, lojalno i disciplinovano, dvadesetak godina, radio za rukovodstvo onog dela sveta, koji smo nekad nazivali Istokom, a zatim, takođe lojalno i disciplinovano, četrdesetak godina, do smrti, radio za rukovodstvo onog dela sveta koji, i danas, nazivamo Zapadom, i za rad na Zapadu bio je dobro, možda i previše, nagrađen.

Za nas, u okviru naše male zajednice Srbije, važno je to da se iz sećanja profesora Lešeka Kolakovskog jasno vidi da njegov intelektualni domet nije značajan, i da on, kada govori o stanju u svetu, o najbitnijim „pojavnim oblicima“ tog stanja, sredinom prve decenije trećeg milenijuma, ili „izvrdava“ ili je dvosmislen. Kako je on „ikona“ značajnog segmenta intelektualne „elite“, medijski uticajnih boraca za „ljudska prava“, političkih „teoretičara“, „filozofa“, u mnogim zemljama Istočne Evrope, pa i našoj, onda su njegove zablude, greške i neznanje istovremeno i greške, zablude i neznanje ovih intelektualnih „elita“. Ni profesor ni ove „elite“ nemaju rešenja za složene ekonomske, obrazovne, društvene probleme, sa kojima se stanovništvo u zemljama ovih „elita“ suočava, pa će onda stanovnici tih zemalja, pa i naše, morati sami da „smisle“ rešenja, i sami da počnu da ih primenjuju, koliko god sva ta rešenja bila, u početku, nesavršeno smišljena i nesavršeno sprovođena.

Drugim rečima, „recepti“, prepisani iz onog dela sveta koji nazivamo Zapadom, za rešavanje društvenih, ekonomskih, obrazovnih problema u našoj zajednici Srbiji, nikada nisu bili dobri, nisu građani naše zemlje bili „loši đaci“, već su rešenja morala biti sasvim drugačija, treba tek da budu nađena, prilagođena našim uslovima i primenjena, ovde i sada, u Evropi, predvođenoj Nemačkom, koja klizi u fašizam, i svetu, predvođenom Sjedinjenim Državama Amerike, koja klizi u Novi veliki rat.

Misli, nauka, filozofija

Londonski Ekonomist, u tekstu povodom smrti Lešeka Kolakovskog, „oksfordskog filozofa, rođenog u Poljskoj“, u julu 2009. godine, piše da mu je, „život bilo učenje – o istoriji, o svom vremenu, o sebi“, da je kao i neki drugi „bivši iskreni vernici“, postao jedan od „najpoznatijih i najubedljivijih“ kritičara svoje „nekadašnje vere“, da je proveo svoje mladalačke godine kao „vatreni komunista i ateista“, da je on „jedan od velikih umova modernog doba“, da se u drugom delu svog života pretvorio u jednog od „najizrazitijih protivnika marksizma“ i čoveka sa „temeljnim poštovanjem“ za religiju, da mu je, možda, najpoznatija rečenica da „treba učiti istoriju ne zato da bismo znali kako da se ponašamo, ili kako da uspemo, već zato da bismo znali ko smo“. Engleski Gardijan, takođe u tekstu povodom njegove smrti, ističe važnost njegovog „zakona“ mišljenja, po kome „bilo kojoj doktrini, u koju neko želi da veruje, nikad ne preti oskudica argumenata, kojima taj neko može da podrži tu doktrinu“.

Meni se čini da ga, od svih rečenica koje je izgovorio, tokom dugog života, najbolje opisuje ona, u kojoj tvrdi, da „svaki filozof, koji nikada nije gulio koru sa pogrešnog drveta, verovatno nije zaslužio da bude čitan“.

Rođen je 1927. godine, 23. oktobra, doktorirao je 1953. godine, na Univerzitetu u Varšavi, sa tezom o Baruhu Spinozi, i do 1959. godine bio je profesor, a zatim šef odeljenja za modernu filozofiju, na istom, Varšavskom univerzitetu, zatim je, 1968. godine, izgubio posao na fakultetu, dve godine pošto je izbačen iz PURP-a, posle čega je, ubrzo, emigrirao, počeo prvo da predaje u Kanadi, na Mek Gil univerzitetu u Montrealu, a 1970. godine se „skrasio“ na oksfordskom Ol Souls koledžu (All Souls College), gde je nastalo njegovo najpoznatije delo Glavni tokovi marksizma.

Napisao je više od 25 knjiga, između ostalih i „Prisutnost mita“, „Religija kao paraliza vremena“, „Pogled na svet i svakidašnjica“, „Pojedinac i nesavršenstvo“, „Glavni tokovi marksizma“ (I-III), „Razgovori sa đavolom“, „Ako boga nema... O bogu, đavolu, grehu i drugim brigama takozvane filozofije religije“, „Užas metafizike“, „Bog nam ništa nije dužan“, „Mini predavanja o maksi stvarima“, „Koja pitanja nam postavljaju veliki filozofi“, „Trinaest bajki iz kraljevine Lajlonije za velike i male“, „Pohvala nedoslednosti“, „Moji ispravni pogledi na sve“, a poslednja knjiga štampana dok je još bio živ nosila je naziv „Zašto pre postoji nešto nego ništa?“.

Razgovarajući sa Zbignjevom Mencelom, sredinom prve decenije dvadeset i prvog veka, u okviru teme filozofija i filozofi, teme za koju bi trebalo da je kompetentan, profesor Kolakovski, filozof po obrazovanju, kaže da „mu se ne čini da u ovom trenutku postoje veliki živi filozofi“, da se sam „pojam veliki filozof ne može detaljno objasniti genetički“. On navodi da je velikog filozofa nemoguće „definisati uzimanjem u obzir svojstava situacije u kojoj živi i stvara“, da „veliki filozof uvek nastaje slučajno“, da se „neko rađa kao Kartezije, ili kao Kant, ali i ne mora da se rodi“, da su to slučajevi koje ne „planira ni istorija, ni čovečanstvo, da „veliki“ znači nešto što „kontinuitet ljudske istorije prekida u bitnoj tački“, pa još da „diskontinuitet“ ne smemo mešati sa „novinom“, jer je „novina istorijski objašnjiva“, da „ona nije diskontinuitet“, pa prema tome nije „veliko“.

Profesor je, zatim, primetio da je, na primer, Bertrand Rasl, onaj Rasl po kome „Raselov sud“ za suđenje ratnim zločinima Sjedinjenih Američkih Država u Vijetnamu nosi ime, baš taj Rasl, bio „izuzetno inteligentan naučnik“, ali da ga on, profesor, ne ubraja u „velike filozofe“, jer se kretao putevima „koje su zacrtali drugi ljudi“, dok su „oni veliki“ dolazili na ideju na „krajnje originalan način“, nešto bi im, naprosto „zasvetlelo u glavama“, nešto što se nije „izvodilo iz tradicije“, i da su ti veliki „utirali nove puteve filozofskog mišljenja“.

Govoreći o svojim predavanjima, pod nazivom „Koja pitanja nam postavljaju veliki filozofi?“, profesor objašnjava kako je izabrao „tridesetoricu velikih“, jer za takav izbor nema nepogrešivih kriterijuma, pa je morao da se rukovodi „nejasnom intuicijom“, ali mu je od „velike pomoći“ bila „priroda tradicije“ koja „višeslojnu prošlost selekcioniše prema važnosti“. aže i da je u knjizi „podvukao“ da „nema snage“ da se prepire sa svima onima koji osporavaju taj izbor, i još kaže da je u „naučnoj istoriografiji“ pojam „velikog filozofa“ pre bio smetnja nego pomoć, a on je onih „trideset velikih“ birao uprkos smetnjama i odsustvu pomoći, sam i da je, taj pojam „velikog filozofa“, možda, potreban samo onim doktrinama koje dopuštaju verovanje da se „univerzalne vrednosti u istoriji ispoljavaju kroz unikatne i neponovljive tvorevine ličnog stvaralaštva“.

Profesor je još rekao da je bez tih „velikih“ svet „nezamisliv“, jer spadaju u „nužne elemente čovečanstva“, a ne bi on pripremao predavanja i pisao knjigu o velikim filozofima, sa takvim naslovom, kad to ne bi bilo važno, kad to ne bi imalo dublji smisao. On još navodi da je „veliki filozof onaj koji je uvek u pravu lično, a ne konkretno, niti u doslovnom smislu, da je u pravu vansemantički“, i da to više podseća na „nepogrešivost“ velikog slikara nego na „nepogrešivost“ naučnika. Među svim velikim filozofima Kolakovski samo dvojicu smatra za „genije“, ostali su mnogo veliki ali nisu „geniji“, i ta dva „genija“, Platon i Lajbnic, po „moru“ naše kulture plove „u istoj lađi sa Eshilom, Euklidom, Danteom, Mikelanđelom, Njutnom, Mocartom i Geteom“.

Profesor smatra da je filozofsko mišljenje, „ako ima značenje“, uvek nešto „neočekivano“, nešto „iznenađujuće“, nešto što se ne može „planirati“. „Jedini filozof u svetu“, koji je bio opštepoznat i tretiran kao „ozbiljna“ ličnost, jeste pokojni Rorti. Kolakovski kaže da ni on nije govorio nešto „zaista novo“ i da je ono što je radio predstavljalo preradu „starih ideja“, da ni sam on, Rorti, nije „sebe tretirao“ kao nosioca novina, pa još da je filozofija „deo kulture“, da se menja zajedno sa modom i kulturnim običajima“, ali da ono „do čega nam je u filozofiji stalo, ostaje isto“, da je i dalje „neobuhvatljivo“, ali da je, ipak, filozofija, „u središtu svog korpusa“, neka „vrsta znanja“. To „znanje“ treba da bude razumljivo, da „dopire“ do drugih, da dopire do svakog „mislećeg bića“, pa onda, da filozofija postavlja sebi „očajničke zadatke“, da nam je „i pored toga“ neobično važna, da iz „poraza“, koje je „vekovima doživljavala“, ne proističe da je nepotrebna, već naprotiv, potrebna. Profesor odgovara na pitanje kada je filozof „hrabar“; i šta je to „filozofska hrabrost“, da je to jednostavno „sposobnost dovođenja vlastite misli do kraja“ a „bez traženja izgovora“, jer veliki filozofi uglavnom „jure u određenom pravcu“, ne bojeći se da ih mogu „smatrati ludacima“, što profesor „ceni“, iako to ponekad, kako on kaže, „vodi u ludilo“.

O nekim pitanjima filozofije, u različitim periodima svog života, profesor Kolakovski je davao različite odgovore, pa je tako, na pitanje o smislu života, što je, po profesoru, pitanje koje odražava „skriveni nerv filozofije“, pitanje koje predstavlja „impuls koji pokreće filozofsko mišljenje“, kao mlađi odgovarao da smisao života nalaze ljudi koji „osećaju ritam istorije i umeju da mu se prilagode“, a kao stariji, da je to, u suštini „pitanje religije“.

Predavanja profesora Kolakovskog, koja su neke prisutne podsećala na „protestantski oblik Crkve“, na „skupinu vernika“, on sam je opisivao kao sastanke koji nisu bili „normalna univerzitetska predavanja“, već „slobodne diskusije“, „razgovori“ čije polazište su činili klasični filozofski tekstovi.

Profesor je, verovatno, najviše poznat po tezi da zločini staljinizma nisu bili prosto greška, već prirodna posledica marksizma, i tu je tezu, u raznim prilikama, uporno ponavljao, pa je tako govorio da Marks „nije nevin“ u celokupnom procesu koji je doveo do Staljina, ili da je Marks „želeo da nas oslobodi“ i nije shvatao da „stvara projekat Gulaga“, da je „jasno da to nije želeo“, ali u odnosu na „razvoj“ koji se „završio Gulagom“, ipak je donekle kriv, pa zatim, da „širina uticaja“ koju je marksizam postigao, nije bila rezultat njegovih „naučnih“ dostignuća, već obrnuto, zavisila je od njegove „fantazije i iracionalnosti“, zatim da su se „u stvarnosti“ gotovo sva Marksova „proročanstva“ pokazala kao „pogrešna“. Komentarišući činjenicu da Marksovi spisi, štampani tokom njegovog života, predstavljaju svega petinu ukupno postojećih spisa, profesor kaže da „ne zna“ da li je tu reč o Marksovom „osećanju“ da je ono što je napisao „nesavršeno“, da nije onakvo kakvo je „želeo“ da bude, ili su u pitanju „određeni psihološki razlozi“.

Što se tiče ekonomije, profesor zna da „moraš biti veoma bogat“ da bi „dobro“ živeo u Njujorku, jer univerzitetski profesori, iako žive „pristojno“, nemaju dovoljno sredstava, da mogu da iskoriste „sva dobra“ Njujorka. Kolakovski kaže, iz oblasti ekonomije, da za Evropsku uniju nema veće opasnosti dok bude „relativno bogata“, ali da stvari drugačije stoje ako bude izložena „trajnoj“ ekonomskoj krizi, ili čak „ekonomskoj katastrofi“, koja je „moguća“, u šta ga uveravaju „razni eksperti“. Pored toga matematika izaziva njegovo „ogromno divljenje“, mada o njoj, „nažalost“, zna „veoma malo“, ali ju je nekad „malčice“ učio, a misli i da sama činjenica da matematika „postoji“ zaslužuje divljenje, kada se „nešto“ može konstruisati na taj, matematički, „način“, kada nešto, kao što je matematika, toliko „proširuje naš um“. Dok je bio student, jedno vreme „želeo“ je da se bavi logikom, ali je ipak odustao, jer je „shvatio“ da je njegovo matematičko znanje „veoma malo“. I danas kad se seti tih studentskih dana, seti se kako ga je matematika „dovodila do ushićenja“. On sebe smatra „lenjim“, i, odbijajući da da dokaze svoje lenjosti, kaže samo da je to stvar ličnog „osećaja“.

Polazeći od pretpostavke da je profesor Kolakovski bio ozbiljan čovek, zašto je birao trideset „velikih“ filozofa, ako ne postoje dovoljno dobri kriterijumi za taj izbor. Šta je hteo da nam kaže rečenicom da se „neko rađa kao Kant, ali i ne mora da se rodi“. Da li mu je za smišljanje te rečenice bio potreban doktorat iz filozofije, kakva je to razlika između „diskontinuiteta“ i „novine“, u njegovoj glavi. Posle bilo kakvog „diskontinuiteta“ može se pojaviti i nešto „veliko“ ali i nešto „malo“, oblast primenjene matematike koja se bavi, između ostalog i „diskontinuitetima“, naziva se „teorija bifurkacija“. Zašto se neće prepirati sa onima koji osporavaju njegov izbor „tridesetorice velikih“ filozofa, on je, eto, izabrao i neće se dalje prepirati, „ja sam vam rekao šta sam hteo i o tome nećemo više da razgovaramo“, to se naziva voluntarizam, voluntarizam je bitna karakteristika staljinizma. Odbacivanje rasprave nije demokratija, već autokratija, diktatura, šta to znači biti u pravu lično, a ne konkretno, ne u doslovnom smislu, šta to znači biti u pravu vansemantički, šta je to nepogrešivost velikog slikara ili nepogrešivost naučnika, da li su to dve „denotacije koje ništa ne denotiraju“. Zašto Hegel nije genije a Platon jeste, po čemu se filozofsko mišljenje razlikuje od mišljenja nekog vodoinstalatera ili hemičara, kada filozofsko mišljenje, šta god to bilo, ima neko značenje a kada ga nema, i treba li da ga ima ili ne treba da ga ima, pošto su svi filozofi, u svetu, osim Rortija, neozbiljne ličnosti. Da li je onda i profesor neozbiljna ličnost, da je Rorti tretirao sebe kao najvećeg filozofa u ljudskoj istoriji, kako bi to uticalo na profesorov sud o njemu, da li bi ga više cenio. Da li je filozofija neka vrsta znanja ili deo kulture, a gde je tu nauka. Šta su to očajnički zadaci i porazi filozofije, po čemu se filozofska hrabrost razlikuje od hrabrosti molerove ćerke, i zašto je profesor Kolakovski za svoju profesiju izabrao baš filozofiju, kada se, kako on sam kaže, toliko neozbiljnih ljudi bavi tom profesijom, možda je kao životni poziv trebalo da izabere nešto drugo, možda bi onda zajednica ljudi imala od njega više koristi.

Upoređujući dr Karla Marksa i dr Lešeka Kolakovskog, uočavamo da je život dr Marksa bio stalna borba, sa vlastima evropskih zemalja u kojima je živeo, sa cenzurom, sa nemaštinom, a život dr Kolakovskog vrlo udoban. Živeo je prvo u Poljskoj, zatim u Velikoj Britaniji. Marks je mnogo bežao a Kolakovski mnogo putovao. Naslovi dela dr Marksa „Kapital“ (tri toma), „Ekonomsko-filozofski rukopisi“, „Prilog kritici političke ekonomije“, „Građanski rat u Francuskoj“, „Prilog jevrejskom pitanju“, „Komunistički manifest“, a naslovi dela dr Kolakovskog „Glavni tokovi marksizma“ (tri toma), „Razgovori sa đavolom“, „Užas metafizike“, „Bog nam ništa nije dužan“, „Mini predavanja o maksi stvarima“, „Koja pitanja nam postavljaju veliki filozofi“, „Trinaest bajki iz kraljevine Lajlonije za velike i male“, „Pohvala nedoslednosti“, „Moji ispravni pogledi na sve“, pa bi tako, čitajući samo naslove, neko mogao da pomisli da su knjige dr Kolakovskog slikovnice za decu, a kod Marksa nema takve zabune. Više je razloga da se optuži dr Kolakovski za razvoj koji je doveo do zločina američkog okupatora u Faludži, u Iraku, u novembru 2004. godine, nego razloga da se optuži dr Marks za razvoj koji je doveo do stvaranja radnih logora, Gulaga, u Sibiru, u vreme Staljinove vlasti. Kolakovski je savremenik okupacije Iraka, on govori o borbenosti islama, dok američki tenkovi gaze ranjenike po ulicama Faludže, dok spaljuju stanovnike zabranjenim fosfornim bombama. Kolakovski kaže da su se „u stvarnosti“ gotovo sva Marksova „proročanstva“ pokazala kao „pogrešna“, a on sam nije predvideo ono što se naziva „slom komunizma“, pa je napisao, 1986. godine, da oni koji imaju oko pedeset godina to, u svom životu, neće dočekati, a zašto onda kritikuje druge, neka pogleda prvo sebe, a ona primedba da je većina Marksovih dela štampana tek posle njegove smrti, pa šta onda, zar ne može dr Kolakovski da smisli neku bolju primedbu.

Profesor bi trebalo da zna da, ako je neko izabrao da bude istraživač, u oblasti društvenih nauka, onda, odakle god da krene, od filozofije, sociologije, prava, ozbiljan i sistematičan rad ga vodi pravo do ekonomije, kao temelja za odnose među ljudima, i temelja za ljudski život, uopšte, a da bi razumeo ekonomske procese, mora da uči modernu primenjenu matematiku, što je dr Marks radio, učeći integralno-diferencijalni račun, najmoderniju primenjenu matematiku sredinom devetnaestog veka, a za šta je dokaz i njegova knjiga „Matematički radovi“, objavljena na hrvatsko-srpskom, pre tridesetak godina. Kolakovski to nije radio, nije učio modernu primenjenu matematiku, u drugoj polovini dvadesetog veka, a bilo bi mu lakše, jer lakše je učiti modernu primenjenu matematiku krajem dvadesetog veka nego sredinom devetnaestog. Kolakovski je više voleo da piše bajke, za velike i male Lajlonce, da opisuje đavolske razgovore, a ne da uči matematiku, teška je matematika, a da je dr Kolakovski krenuo putem, kojim je, sto godina ranije, prošao dr Marks, morao bi da uči teoriju bifurkacija, dinamičke sisteme, stohastičke procese, nelinearnu dinamiku, teoriju katastrofa, obične i parcijalne diferencijalne jednačine, stohastičke diferencijalne jednačine, diferencijalne jednačine sa kašnjenjem, statistiku i verovatnoću, deterministički haos, fraktale. Da je to učio, on bi 2007. godine, u doba ekonomske krize, imao svoje mišljenje šta će da se desi u svetskoj ekonomiji, ne bi mu bili potrebni ekonomski „eksperti“, da mu nešto „objašnjavaju“, a u nešto drugo da ga „uveravaju“, i još je važno da se istakne, da kada profesor kaže, da sebe smatra „lenjim“, da je to stvar ličnog „osećaja“. Odbijajući da svom sagovorniku, gospodinu Mencelu, da dokaze za to tvrđenje, on misli baš na to, on je, intimno, potpuno svestan da je celog života birao lakši, udobniji, sigurniji put, put bez matematike, da je uporno izbegavao preveliki napor, da je bio zabavljač a ne istraživač, konformista a ne borac.

Između brojnih nagrada i priznanja, koje je profesor Kolakovski dobio, uglavnom posle napuštanja Poljske, ističe se Klugeova (Kluge) nagrada, koju dodeljuje Kongresna biblioteka Sjedinjenih Država Amerike, nagrada koja treba da demonstrira vođstvo Sjedinjenih Država, u svetu, u oblasti humanističkih nauka, i dodeljuje se za „životni doprinos“ u oblastima za koje se ne dodeljuje Nobelova nagrada, između ostalog i za filozofiju.

Nagrada je ustanovljena 2001. godine, novčani iznos nagrade je na nivou novčanog iznosa Nobelove nagrade, a prvi „humanista“ koji ju je dobio bio je baš profesor Lešek Kolakovski, 2003. godine.