Левица данас и „шта да се ради“

Алексис Ципрас и „Сириза“ као водећи актери европске и свјетске љевице

Сусрет Алексиса Ципраса и Славоја Жижека у Загребу, у склопу међународне конференције на Subversive фестивалу,[1] био је замишљен као дијалог љевице о њеној перспективи унутар нове Европе која се рађа, као и о начинима отпора идеологији неолибералног капитализма. Излагачи су били економиста Јанис Варуфакис, некадашњи савјетник Јоргоса Папандреуа и професор на универзитету у Тексасу, Тарик Али, Костас Дузинас, Шантал Муф, Маурицио Лазарето и други. Истовремено, то је била прилика и да се покрене критичка дебата о политичком и економском уређењу Европске уније, као и о сврси њеног даљег проширења.

Дијалог Ципраса и Жижека, истакнутог политичког вође радикално-љевичарске коалиције „Сириза“ и једног од најутицајнијих лијево оријентисаних филозофа у свијету, занимљив је и важан не толико због одговора које нуди, колико због питања која покреће, а која показују сву дубину економске и друштвене кризе, која се не тиче само Грчке, већ и цијеле Европе.

Прије него што се упустимо у кратки приказ овог сусрета, потребно је – и управо на фону овог сусрета - направити одређену дистанцу од познатих, историјских подјела и анимозитета између љевице и деснице, имајући у виду да су друштвено-политичке промјене у свијету донијеле и нове политичке феномене. Чак су и језичке одреднице десница и љевица показале мањак сувислости, будући да десница у Европи више није десница, већ све више њен сурогат, а да љевица има своје проблеме и губи идентитет кроз (труле) компромисе са неолибералним капитализмом. Истовремено, наше вријеме грозничаво тражи рјешења за новонасталу кризу, јер статичност није стање које је одрживо у једном економском систему и оно има природну тенденцију или ка напретку или ка пропасти.

Алексис Ципрас, предводник радикалне љевичарске опције у Грчкој, особа је која на себи носи бреме великих очекивања целокупне европске, па и свјетске јавности. Познати редитељ Оливер Стоун, такође гост Subversive фестивала, назвао је - заједно са Жижеком - Ципраса будућим премијером Грчке и човјеком који ће донијети промјене цијелој Европи.[2] Шта је то толико важно и ново везано за коалицију „Сириза“, што је понукало једног америчког редитеља да безмало положи све свјетске наде на једног човјека? Грчка љевица свакако није једина тог опредјељења у Европи, као што и Грчка није једина земља Европске уније која пролази период кризе и строгих мјера штедње наметнутих од стране Међународног монетарног фонда. А опет, пажња европске и светске јавности у толикој мери као да је усредсређена искључиво на Ципраса и његову странку, што у оквиру свеевропских економских промјена и кризе за коју се не зна колико ће трајати и какав ће јој бити крај поприма нарочито интригантне и помало неочекиване импликације.[3] Ма колико било битно разматрање ове представе о Грчкој као „првој линији светског фронта“ када је ријеч о стандардним питањима љевице, овом приликом ћемо се ограничити само на сусрет и разговор Ципраса и Жижека и његове импликације по европску политику.

Политичке позиције Ципраса и „Сиризе“

На први поглед стиче је утисак да је ово био сусрет са једне стране љевице која је спремна да дјела и да мијења једно инертно, релативно стабилно стање просперитетног сјевера и сиромашног југа, наметнуто готово апсолутним диктатом неолибералног капитализма, и са друге стране, једне салонске, теоријске љевице која промишља о друштвеним феноменима, али из позиције ушушканости у мирну луку европског капитализма. Другим ријечима, тачка расцепа између ове двојице постхладноратовских „марксиста“ као да се налази у њиховом прихватању/неприхватању Марксове XI тезе о Фојербаху. Љевици Славоја Жижека претходних година недостајала је одлучност, а љевици Алексиса Ципраса спремном на радикалне промјене, поред добре организације, још увек помало недостаје ново идеолошко утемељење, за којим љевица вапи деценијама. Но, да ли је све тако једноставно у овој причи о сусрету посткомунистичких vita contemplativа и vita activа?

Сириза је омиљена странка у Грчкој прије свега због свог искреног опредељења да помогне народу, угроженим слојевима друштва, да се сурове мјере штедње распореде на више слојеве и да се стане на пут корупцији. Ово су истински проблеми грчког друштва које је могуће ријешити само одлучним и ригорозним потезима. Само у тој мјери „Сириза“ се, према признању њеног вође, може окарактерисати радикалном, но ни у ком случају не у смислу рушења демократских тековина друштва нити на штету њених грађана, јер то није опредјељење ове странке. Њихов прокламовани циљ је, стога, идеолошки нимало контроверзна борба са корупцијом, која је захватила све поре друштва, а чије резултате и огроман дуг државе нажалост плаћају најугроженији, који сносе и највећи терет економске кризе.

Ципрас је у свом излагању нарочито указао на такозвани „троугао корупције“, који одржава овај систем израбљивања сиромашних слојева и цијелих земаља за рачун богатих. Корумпирана власт у спрези са корумпираним приватним банкама користи државни капитал у сврху самоодржања плутократског система и богаћења појединаца, док финансирајући медије контролише јавно мњење и каналише незадовољство и отпор масе. Он управо у овој медиократији види почетак свих манипулација које спречавају демократске промјене и реорганизовање критичних економских односа.    

Ципрас је врло одлучно осудио Њемачку и Ангелу Меркел због вођења „политике економског покоравања Европе“ и окарактерисао је као непријатеља европске идеје и Европе као заједнице слободних народа. Подсјетио је на Лондонски самит 1953. на ком је Њемачкој отписано 60% дуга без икаквих услова или обавеза на штедњу; чак је направљен преседан укидања обавезе отплаћивања дуга у периоду када економски развој буде у стагнацији, па је управо то довело до такозваног „чуда њемачке економије“. Због овако оштрог става према Њемачкој (као и потезања тема о којима Нијемци нису толико расположени да дискутују), њемачки Шпигел га је уврстио у листу „десет најопаснијих политичара Европе“.[4]

Ципрас је поставио занимљиво, реторичко питање: шта је радикално данас и шта је то „радикална љевица“? Покушао је одговорити једнако реторичким питањем: да ли су радикалне политичке струје у данашњем западном друштву оне које желе одржати свој идентитет и преузети на себе одговорност промјена у економском и политичком правцу? Да ли се уопште може окарактерисати „радикализмом“ идеја да демократским путем и поштујући слободну вољу народа треба тражити да се власт врати народу, уз инсистирање на директној демократији, борби против корупције и на економији која ће служити за добробит народу, а не за његово искориштавање и рабљење друштвених добара у циљу даљег богаћења олигарха?

„Сириза“ је управо добила повјерење народа не због своје љевичарске идеолошке опредјељености, колико због програма који инсистира на друштвеној правди и стварној борби против корупције. Са изразитим поносом он истиче да је „Сириза“ једна  од ријетких политичких организација у Европи која нема уплива у односе са центрима моћи нити је везана за њих било каквим спрегама политичке моћи и економских услуга, честим међу економском и политичком олигархијом. Номинално непомирљиви идеолошки непријатељи, партије „Пасок“ и „Нова демократија“ су због овог „муштеријског система”, како је он у Грчкој назван, током претходних пола деценије постале потпуно идентичне. Ципрас је рекао како је отпор таквом систему неопходан, а у питању „није никаква конфронтација сјевера и југа и њихових народа, него радничких и капиталистичких снага.”

Жижеков „социјалистички капитализам“ – револуција без револуције?

Ципрасов саговорник, словеначки и свјетски филозофски „суперстар“ Славој Жижек није крио своје одушевљење ликом и дјелом Алексиса Ципраса и промјеном коју „Сириза“ може донијети на европском плану. По њему, савремена Европа је без компаса, а њена владајућа елита нема представу како да очува тековине капитализма у ЕУ, па се опредјељује за устаљена ријешења и чека да се криза неким чудом сама од себе оконча. „Сириза“ је у стању да прагматично стабилизује ситуацију, „инсистирајући не на радикализму, већ на рационалности“. Он сматра да „Сириза“ стоји „на бранику радикалне демократије“, као важне тековине Европе, и бори се за њен дух.

Међутим, крајње је упитно како Жижек даље образлаже ову тезу. Он, наиме, инсистира да „Сириза“ „не смије користити радикалне мјере отпора“, него треба мислити о „дану послије избора“ и учинцима тих наглих и потпуних промјена у економским односима унутар грчког друштва. Као својеврсно „заштитно лице марксизма“ у савременом свету, Жижек иступа са крајње неочекиваном тврдњом да „промјене не смију ићи у правцу редистрибуције капитала“, него да циљ треба да им буде „даривање живота истински продуктивном капитализму“. То би по њему био „истински тријумф“ „Сиризе“. Простије речено, „Сириза“ никако не смије правити револуцију, већ „донијети оригиналне промјене које ће омогућити „стварање нове буржоазије у Грчкој”.

На овом мјесту је природно поставити питање како се од овог одушевљења новином коју на политичкој позорници Европе представља „Сириза“ долази до визије „новог капитализма“, који би требало да се роди из програма једне љевичарске странке, а који прокламује „највећи живи љевичар“. Какве се промјене могу покренути са циљем да се „неолиберални капитализам ојача прагматичним страхом од произвођачког капитализма“? Са Жижеком ћемо се свакако сложити да није реално рушити капитализам из позиције мале странке једне земље у незапамћеној економској кризи, већ да је реално исправљати систем борбом за сопствена права.

Није спорно да криза неолибералног капитализма настаје и продубљује се услијед неконтролисаног похлепног богаћења неколицине, урушавања свих система вриједности, позиционирања на одговорна мјеста неспособних и сналажљивих, те путем ширења у медијима погрешних идеала кроз „културу” кича и шунда. Али једна љевичарска странка која је истински мотивисана да нешто промјени, прво се мора суочити са чињеницом да једнаку одговорност за овај друштвени и економски безизлаз сноси и европска љевица сама, јер она више не представља антипод политици израбљивања, не бори се одлучно за права радничке класе и угрожених слојева друштва, већ комотно и комформистички користи доброжиће које „љевичарској елити“ додјељује систем који они наводно „бескомпромисно критикују“ (радним даном од 9 до 17 ч. са паузама за ручак). Јер како другачије протумачити савјет филозофа марксистичког опредјељења који алудира на заштиту банака, на одржавање глобалног система израбљивања са извјесним безболним корекцијама, него као повлађивање самом систему и његовом даљем одржавању, без икакве стварне бриге за добробит угрожених, због којих је ова дискусија и започета?

У потрази за изгубљеном љевицом

Свакако да постоји потреба за једном новом, одлучнијом љевицом, која самом силом прилика не може бити радикална, јер њен циљ и није крајњи; он је ту негдје на средини и станови се на захтјеву за основним друштвеним правима и слободама којих је све мање. Но, овај дијалог активне и пасивне љевице више подсјећа на покушај да се успава и разводни одлучност и спремност за праве промјене, какве још увијек пропагира „Сириза“, а све у лику комплимната али и очинских савјета „љевичарског великана“ о „добром владању послије избора“. Сусрет ове две, по много чему, дакле, различите појаве на светској лијевој сцени указује на до сада већ толико пута виђену улогу инхибитора и релазивизатора сваког истинског друштвеног преокрета, коју игра теоријска, пасивна и бескрајно привилегована љевица, која недвојбено подржава неолиберални капитализам баш у оним тренуцима када се издаје да га најоштрије критикује.  

Оваквом закључку нас води и чињеница да су  у склопу дебате, али и током цијелог Subversive фестивала, неретко згодно „превиђени“ и прешутјени различити друштвени проблеми у Европској унији, као и у земљи-организатору Фестивала. Истовремено, није много речено о новом валу расизма и фашизма који се тихо и ненаметљиво шири високом политичком сценом Европе. Док се историја све више тумачи кроз призму нове, јаке Њемачке и пропалог СССР, док се улоге губитника и побједника преиначују,  истовремено се уз прешутни благослов ЕУ рехабилитују мрачни ликови из фашистичке прошлости, Анте Павелић, Алојзије Степинац, али и Јон Антонеску, Миклош Хорти (баш као код нас Милан Недић и Димитрије Љотић), док се масовно амнестира политичка воља централноевропских народа-носилаца историјског фашистичког пројекта као „невиних жртава индивидуалних вођа-злочинаца“, док се нарастајуће сиромаштво и пропадање земаља јужне и источне Европе општеприхваћено приписује њиховој „природној лијености, кормупираности и поводљивости за ауторитетима“. Али, истини за вољу – и донекле сасвим иронично – управо је једино Жижек на отвореном аудиторијуму овом приликом проговорио о томе да, рецимо, католичка црква у Хрватској слави Павелићев рођендан, док је Ципрас, са друге стране, присутнима говорио о „позитивној улози“ грчке цркве и њеном дистанцирању од грчког фашизма оличеног у „Златној зори“.  

Љевица, као један од стожера антифашизма у Европи, данас више него икад скрива своје славно наслијеђе и држи се политике неутралности. Случајно или не, љевица данас пролази кроз кризу и све више личи на своју сјенку. А ако Ципрас и „Сириза“ желе да на политичкој сцени Европе и свијета оставе трага какав многи од њих очекују, мораће да изнедре нову и јаку идеологију. Када је у Грчкој требало „раздвојити жито од кукоља“ и оградити се од потрошених и компромитованих политичких пројеката какви су „Пасок“ и Комунистичка партија, Ципрас је показао завидну дозу политичке проницљивости, поштења и интегритета. Надајмо се да ће исти подвиг поновити и сада, на европској и свјетској сцени.