Mala ostrva – velika briga

Drugi svetski rat završen je pre gotovo sedam decenija, ali oštro diplomatsko sučeljavanje oko rezultata i posledica tog rata još nije. S vremena na vreme, sevnu varnice, a ovih dana vodi se i žestoki retorički dvoboj uz upotrebu izraza koji nisu baš uobičajeni u diplomatskom rečniku.

Reč je, naravno, o rusko-japanskom sporu oko četiri južnokurilska ostrva koja Moskva smatra sastavnim delom Ruske Federacije a Tokio svojom ,,severnom teritorijom’’. Spor ima i određenu međunarodnu dimenziju, pa izaziva pažnju (iako prikrivenu) zvaničnika u više svetskih centara.

Zbog ovog spora koji tinja od završetka rata, Moskva i Tokio do dana današnjeg nisu potpisale mirovni ugovor. Tokio odbija da to učini dok se ostrva ne vrate pod jurisdikciju Japana. Moskva to kategorički odbija smatrajući četiri južnokurilska ostrva svojom neotuđivom teritorijom. I tako, dve velike zemlje, koje inače relativno uspešno sarađuju u raznim oblastima, još se nalaze u nekoj vrsti ,,ratnog stanja’’ jer nemaju mirovni ugovor.

Zbog ovog spora koji tinja od završetka rata, Moskva i Tokio do dana današnjeg nisu potpisale mirovni ugovor. Tokio odbija da to učini dok se ostrva ne vrate pod jurisdikciju Japana. Moskva to kategorički odbija smatrajući četiri južnokurilska ostrva svojom neotuđivom teritorijom.

Situacija se posebno zaoštrila kada je ruski predsednik Dmitrij Medvedev početkom novembra prošle godine posetio najveće od četiri južnokurilska ostrva Kunašir. Bila je to prva poseta jednog ruskog predsednika ostrvima, što je izazvalo gnev u Tokiju. Tamo je to protumačeno kao provokacija jer je, navodno, ruski predsednik ,,neovlašćeno boravio na delu japanske teritorije’’. Moskva je reagovala na taj način što je zvanično saopštila da ruski predsednik ima pravo da poseti bilo koji deo teritorije Ruske Federacije, uključujući i južznokurilska ostrva, i da će to činini i ubuduće.

Kurili predstavljaju čitav jedan lanac vulkanskih ostrva između Kamčatke i japanskog ostrva Hokaido, razdvajajući Ohotsko more od Tihog okeana. Prve podatke o njima zapisao je ruski putopisac i  istraživač Vladimir Atlasov.

Godine 1745. većina Kurilskih ostrva bila je uneta u ,,Generalnu mapu Ruske imperije’’ Akademskog atlasa.

Sedamdesetih godina 18. veka na Kurilima je postojalo stalno rusko naselje čiji su se žitelji pokoravali irkutskom ,,bogatiru’’ Vasiliju Zvezdočotovu. Na mapi od 1809. godine Kuruli i Kamčatka bili su ucrtani kao sastavni deo Irkutske gubernije. Mirna ruska kolonizacija Sahalina, Kurila i severoistoka velikog ostrva Hokaido (danas u sastavu Japana) uglavnom je bila završena krajem 18. veka.

Uporedo sa zaposedanjem Kurila od strane Rusa, odvijao se proces naseljavanja Japancima nekih kurilskih ostrva. U želji da ograniči japanski pritisak na čitavom području, Rusija je 1795. izgradila vojno utvrđenje na ostrvu Uturup.

Godine 1804. na Kurilima se stvorilo dvovlašće: na severim ostrvima osećao se snažan uticaj Rusije a na južnim – Japana. Formalno, međutim, sva Kurilska ostrva pripadala su Rusiji.

Polovinom 19. veka (1855) Rusija i Japan uspostavili su diplomatske odnose. Ostrva Iturup, Kunašir, Šikotan i Habomai pripala su Japanu, a ostala Kurilska ostrva Rusiji. Sahalin se nalazio pod zajedničkom upravom.

Dvadeset godina kasnije, po peterburškom dogovoru, Kurilska ostrva u celini su pripojena Japanu a za uzvrat Tokio je priznao Rusiji suverenitet nad Sahalinom.

Godine 1905 posle poraza u rusko-japanskom ratu, Rusija je bila prinuđena da deo Sahalina (južno od 50 paralele) ustupi Japanu.

Tokom Drugog svetskog rata Sovjetski Savez zauzeo je južni deo Sahalina i sva Kurilska ostrva, uključujući četiri južna. Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a,               2. februara 1946. godine, ostrva Iturup, Kunašir, Šikotan i Habomai bila su uključena u sastav Sovjetskog Saveza.

Godine 1951. u San Francisku je potpisan mirovni sporazum Japana sa saveznicima (48 zemalja antihitlerovske koalicije) kojim se Japan, kao poražena strana u Drugom svetskom ratu,  odrekao suvereniteta nad Kurilskim ostrvima. Sovjetski Savez nije potpisao taj ugovor, tumečeći ga kao separatni sporazum vlada SAD i Japana. Kasnije, japanska vlada je saopštila da ostrva Iturup, Šikotan, Kunašir i Habomai predstavljaju ,,iskonsku japansku teritoriju’’ i da se na njih ne odnosi termin ,,Kurilska ostrva’’ zapisan u tekstu sporazuma iz San Franciska.

Zajednička deklaracija Sovjetskog Saveza i Japana od 1956 godine zvanično je označila kraj vojnim dejstvima dveju država i uspostavljeni su diplomatski i konzularni odnosi. Moskva se saglasila da preda Japanu ostrva Šikotan i Habomai, ali tek posle zaključenja mirovnog ugovora. Međutim, vlada Japana je uslovila potpisivanje tog ugovora predajom sva četiri ostrva, na šta Moskva nije pristala.

Posle japansko-američkog ugovora o bezbednosti, potpisanog 1960. godine, Sovjetski Savez je anulirao obaveze preuzete Deklaracijom iz 1956 godine. Tokom ,,hladnog rata’’ Moskva nije priznavala postojanje teritorijalnog spora sa Japanom. O tome se ponovo progovorilo u zajedničkoj rusko-japanskoj izjavi više od tri decenije kasnije – 1991. godine. A još dve godine kasnije, predsednik Rusije i premijer Japana potpisali su takozvanu Tokijsku deklaraciju u kojoj je rečeno da dve strane treba da što pre potpišu mirovni ugovor i reše teritorijalni spor. Sprovođenje u život jednog dela te Deklaracije jasnije se osetilo tek 1999 kada je dogovoreno da se maksimalno olakša procedura poseta Kurilima Japanaca- bivših žitelja ovih ostrva i članova njihovih porodica. Dogovorena je saradnja u ribolovu na tom području.      

Moskva zauzima poziciju da su Kurilska ostrva ušla u sastav Sovjetskog Saveza (čiji je Rusija danas naslednik) kao rezultat Drugog svetskog rata i njen suverenitet nad njima, koji ima međunarodno-pravnu zakonsku snagu, ne podleže sumnji.         

To bi, prema ruskim izvorima i tumačenjima, bila istorija ,,kurilskog pitanja’’ koja traje više od dva veka i do dana današnjeg nije završena, sa malo izgleda da to bude učinjenio u doglednije vreme.

Japanski izvori i zvaničnici drugačije tumače ,,kurilsko pitanje’’ a istorijski razvoj i događaje tretiraju na način koji bi trebalo da pokaže da su južnokurilska ostrva ,,iskonska japanska teritorija’’. Južnokurilska ostrva su prosto-naprosto okupirana tokom Drugog svetskog rata i ono što je oružjem oteto mora da se vrati – kažu u Tokiju.

Da se ponovo vratim na događaj koji je podgrejao sadašnju atmosferu u rusko-japanskim odnosima i doveo je gotovo do usijanja; na posetu Dmitrija Medvedeva južnokurilskim ostrvima, odnosno najvećem od njih – ostrvu Kunaširu. To je, ujedno, najbliže južnokurilsko ostrvo velikom japanskom ostrvu Hokaidu. Po lepom vremenu, sa Kunašira se golim okom mogu nazreti obale velikog japanskog ostrva Hokaida,  a boljim dvogledom, njegova obala se vidi ,,kao na dlanu’’. Ta blizina teritorije na kojoj je boravio Medvedev možda je dodatno iritirala zvaničnike u Tokiju. Nešto kasnije južnokurilska ostrva posetili su potpredsednik ruske vlade Igor Šuvalov, ministar odbrane Anatolij Serđukov, njegov zamenik Dmitrij Bulgakov i ministar u federalnoj vladi Viktor Basargin. 

Nekoliko dana uoči posete japanskog ministra inostranih poslova Sejdži Maeharija Moskvi (11. fabruara), diplomatski rat i uzajamne optužbe su naglo podgrejani. Kako je u Moskvi preneto, japanski premijer Naoto Kan nazvao je posetu Medvedeva Kurilima ,,nedozvoljenom grubošću’’. U Japanu je 7. februara obeležen ,,Dan severnih teritorija’’ tokom koga su neke političke ličnosti i članovi desničarskih organizacija antiruskim istupanjima grubo narušavali pravila ponašanja. U Moskvi je saopšteno da je ispred ruske ambasade u Tokiju spaljena ruska zastava a ambasadi je neko uputio pošiljku u kojoj je bio puščani metak. To je valjda trebalo da bude nekakva najava da će se ,,teritorijalni problem’’ ako ustreba, rešavati i silom oružja. A ministar inostranih poslova Maehara izjavio je da četiri južnokurilska ostrva pripadaju Japanu i da ni putovanja ruskih političara na ta ostrva ni narastanje ruskog vojnog prisustva na njima neće izmeniti poziciju Tokija. Ministar je istovremeno istakao važnost rusko-japanskih odnosa i izrazio spremnost njegove zemlje na saradnju. ,,Bilo bi dobro rešiti teritorijalni spor i potpisati mirovni ugovor’’– dodao je Maehara.

Moskva je na kritike iz Tokija odgovorila odlučno, ali uz pomirljiv prizvuk nastojeći da ne podgrejava već usijanu atmosferu i da koliko-toliko ,,spusti loptu’’. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov rekao je da izjava japanskog premijera ,,nije diplomatska i da odudara od tonova ispoljenih tokom razgovora Medvedeva i Kana na upravo završenom zasedanju azijsko-tihookeanskog foruma’’. Ona je takođe u suprotnosti sa pozitivnim tonovima izraženim tokom susreta Medvedeva i Kana prošle jeseni u Jokohami.

Ruski ministar je izjavu japanskog premijera povezao sa održavanjem ,,Dana severnih teritorija’’ koji su organizovale japanske nevladine institucije. ,,Tužno je i žalosno što japanska vlada ne samo što finansira te organizacije nego u poslednje vreme i povećava to finansiranje’’. Rusija je spremna da nastavi sa Japanom razgovore o svim pitanjima uključujući i pitanje zaključenja mirovnog ugovora na onim osnovama koje je Medvedev izložio japanskom premijeru prilikom njihovog susreta u Jokohami- izjavio je Lavrov. Razume se, takav razgovor se može voditi samo na osnovu bezuslovnog priznavanja rezultata Drugog svetskog rata – zaključio je ruski ministar.

Posle japansko-američkog ugovora o bezbednosti, potpisanog 1960. godine, Sovjetski Savez je anulirao obaveze preuzete Deklaracijom iz 1956 godine. Tokom ,,hladnog rata’’ Moskva nije priznavala postojanje teritorijalnog spora sa Japanom.

Reagovao je i predsednik Dmitrij Medvedev. On je izjavio je da ostrva Kurilskog grebena predstavljaju neotuđivi deo Ruske Federacije i njeno strateško područje. ,,Mi želimo saradnju sa susedima, uključujući i na ostrvima, ali ona su deo naše teritorije’’– izjavio je Medvedev.

Tokom razgovora sa ministrom odbrane Anatolijem Serđukovim, Medvedev je najavio jačanje vojnog prisustva na ostrvima. ,,Preduzećemo mere za jačanje strateškog prisustva na Kurilima i uputiti tamo savremeno naoružanje da bismo osigurali bezbednost ostrva kao neotuđivog dela teritorije Ruske Federacije’’– rekao je Medvedev.

Zamenik predsednika parlamentarnog komiteta za odbranu Igor Barinov ocenio je da razmeštaj modernog naoružanja na Kurilima ,,treba da ohladi vrele glave’’.

Na originalan način reagovao je i stalni predstavnik Rusije pri NATO paktu, Dmitrij Rogozin. On je izjavio da će metak, koji je u koverti poslat ruskoj ambasadi u Tokiju, biti prosleđen ruskom  osamnaestom mitraljesko-artiljerijskom divizionu na Južnim Kurilima. ,,Još jedan metak u mitraljeskom šaržeru neće biti na odmet. Možda će u neko vreme biti vraćen ,,gazdi’’ – rekao je Rogozin.   

Akcenat u jačanju vojnog prisustva na Kurilima staviće se na dopremanje najnovijih kompleksa protivavionske zaštite, izgradnju vazduhoplovnih baza i mreže aerodroma kao i popune Tihookeanske flote brodovima i raketnim kompleksima, izjavio je funkcioner ministarstva odbrane Igor Korotčenko. Dodao je da će, pored ostalog, na Kurilskim ostrvima biti razmeštena dva diviziona S-400 ,,Trijumf’’ , zatim ,,Pancir –C1, obalski raketni kompleks ,,Bastion’’ s protivbrodskim raketama ,,Jahont’’ i nekoliko savremenih radara za kompletno ,,pokrivanje’’ neba.

Po rečima Korotčenka, na jednom od Kurilskih ostrva biće izgrađena avio-baza sa novim višefunkcionalnim lovcima ,,Su-35’’. Pomorske snage imaće četiri do šest raketnih katera tipa ,,Molnija’’ i dve-tri korvete tipa ,,Stereguščij’’.

Postavljanje ovih vojnih snaga na Kurilskim ostrvima jasno će pokazati da će celovitost Rusije biti osigurana – zaključio je funkcioner ministarstva odbrane. Mi nećemo ni sa kim ratovati, ali želimo da zaštitimo našu zemlju i ojačamo njenu bezbednost – kažu u Moskvi. U Tokiju takođe izjavljuju da se niko normalan ne sprema za rat, da Japan ni ne pomišlja da silom oružja ,,reši problem Kurila’’ i jedino što zahteva to je da se na miran način i dogovorima  reši taj problem, odnosno da se južnokurilska ostrva ,,vrate matici zemlji’’.               

Poseta ministra inostranih poslova Japana Sejdži Maehara Moskvi 11. februara i njegovi razgovori sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovim, nisu doneli ništa novo. Obe strane ostale su na svojim pozicijama: Lavrov da su južnokurilska ostrva neprikosnoveni deo Ruske Federacije, a Maehara da je to ,,iskonska japanska teritorija’’ koja treba da bude vraćena matici zemlji.

Lavrov je predložio formiranje zajedničke komisije istoričara koja bi razmotrila problem spornih teritorija. Mi smo spremni na miran dogovor bez prethodnih uslova i jednostranih istorijskih zaključaka – rekao je Lavrov. Rešenje treba tražiti bez žurbe i isključivo na osnovu važećeg međunarodnog prava. Takođe je pozvao strane investitore da ulažu u razvoj južnokurilskih ostrva obećavajući im olakšice. Japanski ministar se nije direktno izjasnio o ovim predlozima, ali je izrazio spremnost na konstruktivan dijalog sa Moskvom. Postoji razlika u našim pozicijama, konstatovao je Maehara, nazivajući te pozicije ,,paralelnim’’ što znači da nemaju dodirne tačke.

Zanimljivo je da su pojedini ruski elektronski mediji, upravo tokom posete japanskog ministra Moskvi, objavili šta je bivši kineski lider, Mao Ce Tung, mislio o kurilskom problemu. On je, kako je javljeno, predlagao Japanu da ,,oduzmu’’ Kurile Rusiji.

Aprila 2009. godine Kina je otvorila dosijea sa stenogramima istupanja Mao Ce Tunga koji je 1965. godine predložio Japanu da ,,poravna račune’’ sa Sovjetskim Savezom i da vrate Kurile pod svoju jurisdikciju.

U stenogramu je zabeleženo izlaganje Mao Ce Tunga na sastanku sa jednom japanskom delegacijom 10. juna 1964. godine. On je tada Japancima rekao sledeće: ,,Pre sto godina od vas su već uzeli Kamčatku, Habarovsk i Vladivostok. Taj problem je ostao otvoren. Zato je za mene lično, ovo pitanje je rešeno: Kurili treba da vam se vrate’’.

Mao je navodno govorio o ,,opasnosti sovjetske ekspanzije na severu i severoistoku Kine’’. Spoljna Mongolija već se nalazi pod kontrolom Sovjetskog Saveza. Govori se da od nas hoće još da uzmu Sincjan (Ujgursku autonomnu oblast) i Hejluncjan, na čijoj je granici, na sovjetskoj strani, stacionirana velika vojna jedinica. Ne treba od nas ništa otimati, ŠSR i tako ima suviše mnogo zemlje.

Mediji podsećaju da je Mao Ce Tung ovo govorio u vreme kada je između Kine i Sovjetskog Saveza izbio veliki pogranični spor. Kako su tada zapažali kineski posmatrači, Mao je želeo da ide na eskalaciju zategnutosti oko pograničnog spora i da uzme inicijativu u svoje ruke.

Za Moskvu, problem južnokurilskih ostrva ima mnogo širi značaj od čisto formalne teritorijalne pripadnosti. Kao prvo i osnovno, Kremlj ne bi smeo dozvoliti da teritorija države počne da se ,,kruni’’ pa makar to bio po površini beznačajni deo.

Da podsetimo, sovjetsko-kineski pogranični spor kulminirao je marta 1969. godine kada je u rejonu rečnog pograničnog ostrva Damanskij došlo do serije oružanih sukoba. Spor je definitivno regulisan jula 2008. kada je potpisan protokol o razgraničenju na istočnom delu rusko- kineske granice.                                       

Rusko- japanski spor oko Kurila je drugačije prirode i sigurno je da neće prouzrokovati oružani konflikt. On, međutim, ostaje otvoren i posle posete japanskog ministra inostranih poslova Moskvi.

U Tokiju se nagoveštavalo da će njihov ministar u Moskvi pokušati da ,,omekša’’ poziciju Rusije. Da li je do toga došlo? U ovom trenutku to se ne može tvrditi, posebno ne na osnovu izjava zvaničnika pre razgovora. Pojedini analitičari su u izjavi Lavrova ipak pronašli neko zrnce popuštanja. On je, naime, predložio formiranje mešovite komisije istoričara koja bi se bavila ovim problemom. Šta to znači? Da li takav predlog ne protivureči izjavama da ,,pripadnost južnokurulskih ostrva Ruskoj Federaciji ne podleže nikakvoj sumnji’’? Ako tu nema nikakve sumnje, čemu onda mešovita komisija istoričara koja bi valjda trebalo da prezentira mišljenje o statusu ostrva?

Za Moskvu, problem južnokurilskih ostrva ima mnogo širi značaj od čisto formalne teritorijalne pripadnosti. Kao prvo i osnovno, Kremlj ne bi smeo dozvoliti da teritorija države počne da se ,,kruni’’ pa makar to bio po površini beznačajni deo. To bi moglo da predstavlja signal i za druge mnogo značajnije i krupnije teritorije. Danas Kurili, sutra Kalinjingradska oblast (koja je takođe rezultat i posledica  Drugog svetskog rata), prekosutra možda Karelija, pa severne kavkaske republike, pa neke druge teritorije u kojima se osećaju separatističke tendencije.

Drugo, Kurilska ostrva su strategijski značajna jer su najisturenija prema jugoistočnom regionu Pacifika. Značajna su i ekonomski, jer se nalaze na moru bogatom ribom.

I treće, Moskva mora da računa na raspoloženje javnog mnjenja u sopstvenoj zemlji koje bi prepuštanje ostrva Japanu moglo da protumači kao kapitulaciju, znak slabosti rukovodstva i doživi to kao povredu nacionalnog dostojanstva.

S druge strane, međutim, Moskva mora da računa na saradnju sa Japanom kao svetskom ekonomskom velesilom i na stavove saveznika Japana koji se otvoreno ne mešaju u spor ali čije su simpatije svakako na strani Tokija. To neće odlučujuće uticati dalje ponašanje Moskve, ali ona s tim svakako računa.

Pojedini analitičari u Moskvi ocenjuju da se mora voditi računa i o malobrojnim žiteljima na ovim ostrvima. Ljudi koji tamo žive su pravi heroji – smatra analitičar Dmitrij Kosirjev. Oni su odsečeni od ostalog sveta. Ako do japanskog Hokaida ima samo koji kilometer, ili nekoliko desetina, do najbližeg ruskog kopna ima stotinu, a do Moskve – više hiljada kilometara. Oni se osećaju odbačeni i zaboravljeni. Sve što do njih stigne mora se doturiti morem ili vazduhom, a to nije ni lako ni jeftino.

Poseta ministra Maehara Moskvi nije, dakle, donela ništa novo, bar što se tiče Kurilskih ostrva. Ostao je ,,stastus kvo’’ što znači da Rusija i Japan ni gotovo sedamdeset godina posle rata neće imati mirovni ugovor, što predstavlja presedan u savremenom svetu.