Марио Драги покренуо блицкриг којим можда спасе јужну Европу, али изгуби Немачку

Европска централна банка нагони Немачку да пристане на коцкање са пројектом евра.

Марио Драги је постигао спектакуларну победу. Понуда квантитативног олакшања[1] у вредности 60 милијарди евра месечно (25 милијарди фунти) бачена је у лице „спрженој земљи“ оличеној у Бундесбанци и другим важним финансијерима Европске монетарне уније. Најзад нешто довољно велико за несугласице[2].

Ипак, савремени застрашујући препади[3] које примењује Европска централна банка касне три године, пошто је дозвољено да еврозона уђе у дефлацију, а веома јој се ближи троструко већа рецесија.

Проблем је у томе што Европска централна банка делује истим смером пуних шест година након опоравка„Лиман брадерса“[4],што само по себи показује да ће се та политика језиво смандрљати. Па Драги нам је пре годину дана у Давосу саопштио да су упозоравањао дефлацији незанимљива[5], а да квантитативно олакшање не долази у обзир.

Наравно, шта год је он у том тренутку мислио, руке су му биле везане. Није он могао да одмиче далеко од гравитационог тежишта које је установила Европска централна банка. Међутим, морао је да покаже како он ништа друго није успео, па је услед тога потом све пропало.

Ето шта се деси после шест година масовне незапослености која је опустошила јужну Европу, нарушавањем радне способности генерација у успону која је наружена паралишућим ожиљцима, падом стопе продуктивности и обарањем развоја ових земаља. Отуд БДП еврозоне и даље чами далеко испод врхунца пред 2008. годину, уз италијански 24-процентни пад индустријске производње, који је данас раван оном што је достигнуто још 1980. године.

Продаја обвезница неће почети пре марта. Ко год их буде купио, преузеће их под условима који се на крају могу показати као штетни, а коначно и фатални.

Адам Позен, бивши британски рејт-сетер, а данас шеф Питерсон института у Вашингтону, тврди да је блицкриг квантитативним олакшањем обиман, али не и преобиман као што неки мисле. „Биће неке разлике. Неће бити довољно да се потпуно отклоне последице дефлације, камо ли да обнови раст, али се може закључити да је Драги у извесној мери успео да изведе закључак нечим што бар добро звучи[6].

„На крају крајева, 110 милијарди евра у односу на БДП еврозоне расподељено на 18 месеци представља отприлике трећину онога што су Банка Енглеске или Амерички FED расподелили под сличним околностима – али то је вероватно више новца него што треба за исти ефекат у Европи“, рекао је он.

Границе које је условило одлагање мера су већ добро познате. Приноси од обвезница су пали на ниво XIV века. Европска централна банка те приносе не може још много обарати, а ни господин Драги није се баш веселио изјавом даће се помоћу тих обвезница купити дугови са негативним стопама, што је навело немачке новинаре да узбуњујуће прогунђају.

Оваква пркосна одлука као да изазива већински блок у Управном савету, циља непогрешиво у корист картела задужених романских држава и њихове истомишљенице, па стога отвара сасвим ново поглавље приче о Европској монетарној унији.

Претећа романска побуна тиче се кршења „светог“ договора о Европској монетарној унији, ради кога је Немачка одустала од „дојче марке“ и завештала наследство Бундесбанке Европској централној банци под једним условом: да Немачка никада не може бити надгласана у одлучивању о питањима монетарне политике која су од кључног значаја.

Није само Немачка увређена. Твид Камер из холандског парламента је завапио[7], правећи сцену како би привукао оне партије које протестују.

Господин Драги је изјавио да постоји „знатна већина у погледу потребе да се активира квантитативно олакшање и она је толика да ту ствар нисмо морали да износимо на гласање“. Ето елегантног начина да се опише жесток сукоб. Нема сумње да ћемо у наредном времену сазнати како ће јастребови изразити своје противљење и са каквом жестином.

Рекао је он и да је одлука о 20-процентном износу ризика кроз колективне куповине прогурана „консензусом“, што је израз који се у Европској централној банци употребљава као еуфемизам за неслагање. То је неугодна измишљотина[8].

Ово је довољно је да се увреде они у државама поверилаца који се противе било каквим „фискалним трансферима“ ради социјализације дуговања[9]. Ипак, то значи и да 80% обвезница могу да купе националне централне банке на рачун сопственог финансијског суверенитета, како би се упетљале у неки вид „неразрешивог чвора[10]“, што су лидери земаља ЕУ обећали да ће бити готова ствар још до 2012. године. Међутим, ово што се догађа сада је корак назад, ка фрагментацији.

Канцеларка Ангела Меркел је у Давосу изјавила како независност Европске централне банке мора да се поштује. Ипак, упозорила је и да њене акције морају да буду „разумно ограничене“, у складу с прописима ЕУ. 

Господин Драги је пожурио да нам каже да је читав Савет Европске централне банке начелно уверенкако је квантитативно олакшање „прави инструмент монетарне политике у правном смислу“. Тиме се он брани од предстојеће тужбе евроскептичних професора из Врховног суда Немачке. Петер Гаувајлер, који је покренуо серију парница, већ је обећао да ће се позабавити и овим случајем.

Танак је тај Драгијев штит. Претходне судске пресуде јасно су рашчистиле важност ствари. Главно је процурело: фискалном политиком се крше буџетска овлашћења немачког парламента. То је осетљива ствар. Суд је донео пресуду да наднационални орган не може присвојити буџетска овлашћења од Бундестага, а тако нешто би у срце уболо немачку послератну демократију. Ова правна битка ће да потраје.

Дозволите да појасним: тврдио сам пре три године да ће романски блок преузети контролу над Европском централном банком и навести Немачку да блефира, а баш се то догодило.

Романски блок има право да то учини. Политика Европске централне банке их притиска, без обзира на обим целине еврозоне. За њих је та политика била катастрофална. Кретање ка дефлацији и уговарању номиналног БДП-а одвео је њихову задуженост ка брзом спиралном расту.

Ипак, не треба да имамо илузију о последицама тог пркоса. Сада једоведена у питање немачка политичка сагласност за пројекат евра. Бернд Луке, лидер партије која се противи евру, назвао је одлуку (о квантитативном олакшању) „чином очаја и увођењем евро-обвезница на мала врата“ у режији Европске централне банке.

Бесни су и баварски социјал-хрићани (CSU). „Овом одлуком је Европска централна банка прешла Рубикон“, рекла је Ангелика Ниблер, лидерка њихове парламентарне странке. Баварски министар финансија, Маркус Зодер је изјавио да „неограничена куповина државних обвезница прети да обори цео систем“.

На левици су Левичари (Die Linke) напали одлуку називајући је поклоном за инсајдере. За њих је то пљачкање штедње сиромашних како би „супер-богати постали још богатији“ подизањем трошкова прихода.

Можда је Драги у последњем тренутку спасао Италију од пада у замку дефлаторне задужености. Можда је за ЕУ добио још годину или две како би се опоравила пре него што радикалне популистичке партије збришу устајале елите са политичке сцене. Али, тај добитак прети ризиком да Немачка буде изгубљена.

Изворник текста: The Telegraph

Превео с енглеског: Душан Ковачев