Međunarodni sud OUN i Kosovo: amputacija međunarodnog prava

(Fond strateške kulture, 23.7.2010)

Međunarodni sud OUN je 22. jula obelodanio konsultativni zaključak o zakonitosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Sud je odlučio da deklaracija „ne protivureči“ međunarodnom pravu. Međutim, postavlja se pitanje: „ne protivureči li međunarodnom pravu“ i sama odluka Međunarodnog suda?

Metodika pronalaženja odgovora na postavljeno pitanje Sudu mogla bi biti jedino ovakva. Kao prvo, bilo je neophodno utvrditi, na osnovu kojih normi međunarodnog prava je ta nezavisnost proglašena, i, drugo, utvrditi da li je proglašenje nezavisnosti u skladu sa normama međunarodnog prava. Međunarodni sud (MS) je, međutim, izabrao drugačiji pristup.

Evo precizne formulacije odgovora, koji je dao Sud (paragraf 122): „Prema tome, Sud utvrđuje, da usvajanje deklaracije o proglašenju nezavisnosti ne krši bilo koju od primenjivih normi međunarodnog prava“.[1]

A sada se prisetimo precizne formulacije pitanja:„Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih vlasti samouprave Kosova u skladu sa normama međunarodnog prava?“

Kao što vidimo, MS OUN je preformulisao upućeno mu pitanje. I to je učinio dva puta. Kao prvo, u odgovoru Suda govori se ne o proglašenju nezavisnosti, već o usvajanju izjave o proglašenju nezavisnosti, što su, naravno, apsolutno različite stvari. Drugo, u svom odgovoru Međunarodni sud je dodao rečima „normi međunarodnog prava“ reč „primenjivih“. Sam proces izbora normi primenjivih od neprimenjivih i jeste onaj kritični momenat, u kome se rešava ključno pitanje: isključi iz primenjivih normi samo jedan akt i u rezultatu ćemo umesto odgovora: „krši“ dobiti: „ne krši“. Upravo te manipulacije sa odvajanjem izjave o proglašenju nezavisnosti od proglašenja nezavisnosti „primenjivošću“ i predstavlja centralnu kopču u tehnologiji kojom sudski organ OUN obmanjuje javnost.

Amputirajući „neprimenjive“ norme međunarodnog prava, MS OUN je praktično isključio sve temeljne norme savremenog međunarodno-pravnog sistema: Povelju OUN (zabrana primene sile u cilju podrivanja teritorijalne celovitosti država), Deklaraciju principa međunarodnog prava (princip teritorijalne celovitosti), Završni Helsinški dokument (princip nepovredivosti granica). Iz kog razloga? Pa zato što se, tobože, ti principi odnose samo na države. Takva logika znači, da se samo državama zabranjuje da podrivaju teritorijalnu celovitost i nepovredivost granica, a za privatna lica ili, recimo, za kosovske vlasti, to ne važi. I upravo na takav podli način, isključivši sve važeće norme međunarodnog prava iz reda „primenjivih na dati predmet“, Međunarodni sud izvlači zaključak o tome, da „u međunarodnom pravu nema normi, koje zabranjuju jednostrano proglašenje nezavisnosti“. Kao sekirom istesano! Uostalom, to po ko zna koji put podvlači, da nivo odluka MS OUN sve više i više opada.

Interesantno je istaći, da je čak i posle izvršene amputacije međunarodnog prava, Sud morao pribeći još jednoj amputaciji. Sud je izjednačio svoj zaključak o tome da „u međunarodnom pravu nema normi kojima se zabranjuje jednostrano proglašenje nezavisnosti“ sa zaključkom o tome, da takvo proglašenje od strane kosovskih separatista „ne protivureči međunarodnom pravu“. A zar su ti zaključci identični? U krajnjoj liniji, to je problem izbora pravnih koncepcija „Dopušteno je sve, što nije zabranjeno“ i „Zabranjeno je sve, što nije dopušteno“. Zašto je Sud izabrao prvu? I zašto je odbacio drugu? Zašto nije izveo, recimo, ovakav zaključak: „Utvrdivši da u međunarodnom pravu nema normi, koje dopuštaju jednostrano proglašenje nezavisnosti, Sud je zaključio, da takvo proglašenje nije u skladu sa normama međunarodnog prava“?

U odluci Suda ima i niz drugih, apsolutno neutemeljenih tvrdnji, na primer, o tome da je Rezolucija SB OUN 1244 utvrdila „specijalni pravni režim koji...ima prednost u odnosu na srpski pravni režim“; ili davanje aktima UNMIK snagu normi međunarodnog prava itd. Treba istaći da odluka MS nije doneta jednoglasno. Petorica sudija – potpredsednik Suda Tomka (Slovačka), sudija Koroma (Sijera Lerone), Kit (Novi Zeland), Beinun (Maroko) i ruski sudija L.A.Skotnjikov – glasali su protiv odluke većine da se da i sam konsultativni zaključak. Stvar je u tome, što MS nije u obavezi da daje odgovor na konsultativni zahtev i po mišljenju petorice navedenih sudija to je bio upravo taj slučaj kada je MS bio dužan da odbije davanje odgovora i uopšte iz razloga što se kosovski problem razmatra u Savetu bezbednosti OUN, koji ima prioritet u razmatranju pitanja osiguranja međunarodnog mira i bezbednosti.

Što se tiče odluke o glavnom pitanju – da li je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom – odluka je doneta većinom od 10 protiv 4 (istih onih pet, ovog puta bez novozelandskog sudije). Pri tom je niz sudija glasalo na neočekivan način. Što se tiče sudija iz zemalja NATO i njihovih otvorenih saveznika, sve je jasno – svi su glasali onako kako se i očekivalo. Međutim, niz sudija iz zemalja Latinske Amerike i Afrike nas je iznenadilo. Na primer, sudije iz Meksika i Brazila su glasali ZA odluku, iako su njihove zemlje zvanično bile protiv. Sudija iz Sijera Leone je, na protiv, glasao PROTIV odluke većine, bez obzira što je njegova zemlja priznala nezavisnost Kosova. Naročito je „obradovao“ sudija iz Somalije A.Jusuf. Njegova odavno već nepostojeća država je priznala Kosovo pre samo dva meseca.[2] Uostalom, treba istaći neusaglašenost i u poziciji delegacije Ruske Federacije s jedne strane, i ruskog sudije, sa druge. U Generalnoj skupštini OUN Rusija je glasala da se predmet preda Međunarodnom sudu, a ruski sudija L.Skotnjikov se založio za to, da MS i uopšte ne daje odgovor.

Moramo obratiti pažnju i na još jednu činjenicu. Tri dana do objavljivanja odluke MS drugi međunarodni sud – tribunal za bivšu Jugoslaviju, doneo je odluku o sprovođenju „novog procesa“ protiv lidera separatističke „Oslobodilačke armije Kosova“ (OVK) Haradinaja, Balaja i Brahimija, koji su ranije oslobođeni. To, svakako, nije obična podudarnost. Srbiji je bačena šarena laža u vidu pozivanja na odgovornost jednog od glavnih zločinaca kosovske klanice 90-ih godina. Treba reći da ideja sa „novim suđenjem“ Haradinaju nije lišena izvesne, makar i izopačene elegancije. Kao prvo, „međunarodno pravosuđe“ je imitiralo sliku i priliku nezavisnosti: vidite kako je pravično žalbeno veće! (Iako u suštini ta mikronska koordiniranost odluka dva „nezavisna“ međunarodna suda jeste briljantan pokazatelj njihove realne nezavisnosti!). Drugo, ta odluka, po zamisli gazda Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju – MS, pomoći će da se ublaži prvi šok Srbije zbog odluke Međunarodnog suda OUN. Međutim, u suštini odluka MTBJ malo šta znači na pozadini odluke MS. Stvar je u tome što „novi proces“ Haradinaju ne znači sprovođenje novog i celovitog suđenja, već samo mogućnost da se saslušaju dodatni svedoci. I ništa neće smetati novom sudskom veću da ponovo oslobodi Haradinaja. Zamisao je izvanredna: ponovno oslobađanje Haradinaja značiće i novi argument za „legitimizaciju“ nezavisnosti Kosova.

Pozicija mnogih država o pitanju priznavanja Kosova i o drugim međunarodno-pravnim pitanjima direktno je skopčana sa problemom nezakonitosti jednostranog proglašenja nezavisnosti. Amputacija međunarodnog prava, koju je izvršio Međunarodni sud OUN, dovešće do novog bujanja separatizma i raspada država. Akcenat na raspad (rušenje) država – omiljena je politika zemalja, čije sudije čine većinu u Međunarodnom sudu. A to što je u taj prljavi posao bio uvučen glavni sudski organ OUN, govori o njegovoj daljoj diskreditaciji. Po svoj prilici, uskoro Međunarodni sud više neće biti i uopšte potreban nikom – ni predstavnicima većine u sadašnjem sastavu Suda, niti onima koji su naivno računali na savesnost najviše sudske instance OUN.