среда, 21. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Митови о глобализацији - како је и зашто пољуљана вера у слободно тржиште
Савремени свет

Митови о глобализацији - како је и зашто пољуљана вера у слободно тржиште

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
субота, 07. октобар 2023.

Велика рецесија 2008-2009, криза државних дугова у Европској унији 2009-2014, пад привредне активности широм планете 2020. године узрокован пандемијом, санкције Запада Русији 2022. и антитржишне мере против Кине, пре свега у технолошком домену (почевши од 2018), били су нека врста тестирања „невидљиве руке“ тржишта. Резултат је био поразан – тржишта су се показала неспособним за саморегулацију, а принципи слободног тржишта су погажени од оних који су их деценијама промовисали. Снажан државни надзор, са ефикаснијим регулаторним праксама и економском интервенцијом у кејнзијанском стилу, наметнуо се као најрационалније решење.


"Кока-кола" у Кини

Оно што означава термин глобализација пролази кроз драматичну трансформацију. Извесно је да „глобализација“ више неће бити повезивана са неопходношћу дерегулације, либерализације и приватизације, што је доскора било објашњавано глобалним економским притисцима које владе наводно не могу да контролишу.

Удар на „глобализацијске догме“ је и чињеница да је регионализам, а не глобализација, био важнији економски тренд током последње четири деценије

Удар на „глобализацијске догме“ је и чињеница да је регионализам, а не глобализација, био важнији економски тренд током последње четири деценије. Наиме, свет је заиста постао интернационализованији, али ни близу тако глобалан као шта сугерише мејнстрим наратив, будући да су се компаније, новац, идеје и људи „селили“ у оквиру регионалних интеграција чешће него глобално, док су убедљиво највећи део економске активности и даље обавља у оквиру националних граница.

С друге стране, теза да је глобализација достигла врхунац, односно да стагнира или опада („деглобализација“) од Глобалне финансијске кризе 2008-2009. је поједностављена, тј. упитна.

Године достизања максималне трговинске отворености за водеће економије света

Истина, растућа трговинска отвореност, барем када је у питању робна размена, је ствар прошлости. Наиме, размена највећих светских економија, као удео у њиховом БДП-у, достигла је максималан ниво почевши од 2006. године када је у питању Кина, 2011. за Америку, 2014. за Јапан, док робна трговина ЕУ са остатком света већ деценију стагнира.

Посматрајући однос укупне глобалне робне размене према светском БДП-у, он се након 2008. смањио, али зато што је БДП растао брже, а не зато што је обим глобалне трговине опадао (он је заправо растао, истина веома споро). Тезу о деглобализацији релативизује и константан пораст трговине услугама, са пројекцијама за наставак тог раста у наредним деценијама.

До пре деценију и по неочекивана, промена позитивног у критички став према глобализацији, пре свега западне јавности, доминантно је последица пада поверења у институције система током Глобалне финансијске кризе у периоду 2008-2009. године. Наиме, широка и координирана стратегија међународних тела (пре свега ММФ-а, ЕУ, земаља Г7 и Г20), централних банака и влада водећих светских економија да поврате поверење у одумрле финансијске институције и посрнуле привреде, развејала је један од кључних митова глобализационог дискурса: неизбежан пад улоге држава као главних актера светске политике и посебно економије.

Пад глобалне трговинске отворености - смањење удела робног извоза у светском БДП

Велика рецесија 2008-2009, криза државних дугова у ЕУ 2009-2014, пад привредне активности широм планете 2020. године узрокован пандемијом, санкције Запада Русији 2022. и анти-тржишне мере против Кине, пре свега у технолошком домену (почевши од 2018), били су нека врста тестирања „невидљиве руке“ тржишта.

Резултат је био поразан – тржишта су се показала неспособним за саморегулацију, а принципи слободног тржишта су погажени од оних који су их деценијама промовисали. Снажан државни надзор, са ефикаснијим регулаторним праксама и економском интервенцијом у кејнзијанском стилу, наметнуо се као најрационалније решење.

Некада „компромитовани“ појмови, као што су „протекционизам“, „(делимична) национализација“, „забрана извоза“, „регулација“, враћени су у наративе и праксе политике на Западу, али и широм света.

Business-friendly наратив

Од почетка 1980-их улога државе је редукована не због незаустављивих економских сила, већ као последица веома „про-бизнис“ хегемонистичке реторике, оличене у Чикашкој монетаристичкој школи нобеловца Милтона Фридмана. Фридман је био инспирисан утицајном америчко-руском филозофкињом Ајн Ренд, те у политичкој пракси Реганом и Тачеровом – што многи означавају појмом „неолиберализам“.

Тај нови дискурс, чије је промовисање помогла западна плутократија, је практично „натерао“ државе да преузме добар део тог наратива. Наиме, реторика незаустављиве ерозије државне моћи, те последична потреба за њено трансферисање на недржавне актере (пре свега корпорације), брзо се одразила на државне политике.

Самит Групе Г20 у Риму 2021.

Наиме, лидери држава, као и грађани, такође прихватају водећи (хегемонистички) наратив, практично као да је без алтернативе. Стога политичари на власти, покушавајући да се помире са уоченим претњама, углавном спроводе политике које одражавају доминантни дискурс, а не реалност глобализације.

Тако се, под вешто креираним утиском да су домаће економије неконкурентне, смањује регулатива, опорезивање и контрола, доминантно у корист великог бизниса.

Наравно, наратив о економској глобализацији, која је последица дуготрајног технолошког и економског прогреса, као неумитном процесу, намерно изоставља чињеницу да она није самоникла већ да директно произилази из скупа институција и правила које су људи намерно створили.

Наиме, модерна глобализација је створена у Бретон Вудсу јула 1944. године, када су водећи светски економисти, банкари, корпоративни челници и шефови западних влада, након разорног рата, решили да поставе основе новог економског система. Очекивано, одлучили су се за глобално централизован систем са глобалним корпорацијама као моторима економског раста, што ће резултовати највећим трансфером економске и политичке моћи са националних држава на приватне компаније икада. Основани су ММФ, Светска банка и претеча Светске трговинске организације, са примарним циљем да економске принципе поставе изнад свих других и да успоставе правила која ће отежавати способност држава да имплементирају законе који би штитили природу, раднике, потрошаче, па чак и национални суверенитет и демократију ако су опасност за тзв. слободну трговину.

Протест антиглобалистичких активиста у Хамбургу 2017.

Нуспродукти глобализације

Супротно наметнутом наративу, економска глобализација није повећала слободу избора. Наиме, крајњи израз избора је разноликост, а економска глобализација уништава и културну и биолошку разноликост. Глобализација хомогенизује вредности и понашања, производећи нову глобалну „монокултуру“. Истина, економска глобализација повећава избор самих потрошача у сфери економије, али су последица драстично редуковани избори у готово свим осталим сферама живота.

Супротно наметнутом наративу, економска глобализација није повећала слободу избора

Иако економска глобализација повећава укупни доходак, главни корисници су они најбогатији, док се доходовне и имовинске неједнакости повећавају у многим земљама у развоју. Додатно, мултинационалне компаније нису увек спремне да се придржавају еколошких стандарда, јер би им то смањило профит (упркос томе што су прописи за заштиту животне средине драматично пооштрени).

Ни глобализација корпоративне пољопривреде, односно претварање аграра у процес сличан индустријском, није се показала довољно успешном у решавању проблема сиромаштва и глади у земљама Трећег света.

Фарма крава у Белгији

Истина, укупна количина произведене хране у свету константно расте брже од повећања популације Глобалног југа. Међутим, глобализација производње хране  истискује мале (самосталне) пољопривреднике (који стварају више од трећине светске производње хране) са њихове земље и замењује их великим корпоративним фармама, што производи социјалне тензије и раст неједнакости.

Глобализовани индустријски пољопривредни модел који је базиран на извозу (према богатом Западу) чини да економије многих земаља постају добрим делом монокултурне, што је ризик за буџетске приходе (производе се обично луксузни продукти са високим профитом као што су цвеће, говедина, шкампи, памук, кафа, соја – производи чија цена и потражња драматично осцилирају).

Економска глобализација, по себи, подстиче корпоративни протекционизам, јер је постављена да заштити велике компаније од прописа демократских друштава. Зато је етикетирање оних који су протекционисти у појединачним државама добрим делом неоправдано. Наиме, протекционизам који се повремено претвара у законе најчешће се односи на заштиту локалних послова, јавног здравља, културне разноликости и природних ресурса.

Фарма памука у Таџикистану

Повратак државе 

Како је пренос ауторитета са држава на недржавне актере био базиран на конструкцији добијеној из хипер-глобалистичке школе мишљења, то такође значи да се моћ може вратити државама ако се промени интер-субјективно разумевање глобализационих процеса. Тако конструисана логика може бити преиспитана ако су дешавања у супротности са опште прихваћеним веровањима, што онда даје већи утицај алтернативним наративима (какви су нпр. неокензијански или алтер-глобалистички).

Управо је то оно што се од кризе 2008-2009. дешава са доминантном, неолибералном интерпретацијом глобализације. Наиме, државе су након краха преузеле велики део регулаторних надлежности и моћи које су изгубиле у претходних 30 година дерегулације. Неуспех наратива о глобализованом слободном тржишту довео је до огромног губитка поверења, јер су владе притекле у помоћ и банкама и неким компанијама.

Гнев против тржишта убрзо је довео до промене дискурса међу економским аналитичарима и креаторима економске политике (нпр. Мартин Волф, Лари Самерс, Кристин Лагард), и, што је посебно важно, међу политичарима (појава Доналда Трампа, успех Брегзита и генерално скретање ка редистрибутивном дискурсу).

Протест против Брегзита у Лондону, 2023

Променио се друштвени наратив о потреби за глобализацијом и слободним тржиштем – грађани су схватили да није реч о неоспорним чињеницама, што је довело до опште реконфигурације дискурса глобализације.

Повратак моћи у државне руке се чини као почетак онога што би могло да постане нова реалност глобализације

Утицај ове промене у дискурсу на државну моћ види се и кроз невиђену експанзивност фискалне политике од 2008. године и посебно 2020-21, „штампање“ ултра-јефтиног новца, оштрији порески третман неких од највећих мултинационалних корпорација (нпр. Гугл и Фејсбук), преиспитивање права запослених и дужине радне недеље.

Повратак моћи у државне руке се чини као почетак онога што би могло да постане нова реалност глобализације. Овај нови тренд има и негативне реперкусије, јер је повезан са растом популизма, ксенофобичног национализма и с тим повезаних анти-имиграционих осећања, посебно на Западу.

Другачија глобализација

Као резултат глобализације, која у принципу персонификује слободну трговину и неометани трансфер технологије, а услед огромног светског тржишта, свака земља може повећати производњу у којој има компаративне предности, остварујући тиме огромне извозне и буџетске приходе. Истина, у пракси се та привилегија понекад тешко реализује, посебно када су питању земље у развоју.

Наиме, јачање национализма и последични појачани протекционизам на Западу, коме тренутно сведочимо, има негативне реперкусије на земље у развоју јер им отежавање протока роба, капитала и рада смањује зараде од извоза, прилив дознака, те слаби компетитивност домаће производње, и услед тежег приступа савременим технологијама.

Генерална директоркa MМФ-а Кристалина Георгиева

Током претходних деценија, земље у развоју су биле у подређеном положају и због фамозних „Програма структуралног прилагођавања“, уз чије испуњавање су им Светска банка и ММФ обезбеђивали преко потребне зајмове (данас је ситуација далеко боља, добром делом услед појаве Кине као највећег кредитора неразвијених држава). Наиме, њихово одобравање углавном је било повезано са обавезом да се умањи значај социјалних и индустријских политика земаља у развоју (приватизација у јавном сектору, подршка приватним предузећима, укидање субвенција), те да уклоне баријере за увоз индустријских, али углавном не и аграрних, производа.

Овде је проблем да недостатак капитала и технологије, те последично одсуство модерних индустрија, уз мањак образованих људи, чине да су земље у развоју добрим делом ослоњене на аграрну привреду и драматично зависне од богатих земаља.

Пример КАП-a (Common Agricultural Policy), односно заједничке аграрне политике ЕУ, пластично указује како се ограничавањем пласмана производа из земаља у развоју подстиче далеко скупља домаћа производња на уштрб оне конкурентније из Трећег света, наводно из стратешких разлога.

Седница Европског парламента у Стразбуру о заједничкој аграрној политици

Ипак, трансфер технологија из богатих у земље у развоју, повезан са глобализацијом, показао се као кључан за њихов развој, поред осталог и кроз с тим повезано унапређење инфраструктуре тих држава (здравствене, образовне, путне, технолошке).

Мотивација западних мултинационалних компанија да инвестирају и производе у земљама у развоју проистиче из релативно јефтине радне снаге и инпута (то је, на пример, разлог зашто „Пепси-кола“ и „Кока-кола“ имају фабрике у Индији, или зашто је Кина од 1980-их постала „радионица света“).

За земље у развоју, чији главни проблем је мањак капитала, такве инвестиције су добродошле и пример су како глобализација може функционисати у корист и богатих и сиромашних.

Позитивни аспекти глобализације

Успех Кине да кроз четвородеценијски енорман раст БДП-а искористи глобализацију као нико до тада, јасно показује позитивне аспекте релативно слободног протока роба, капитала, људи и технологије широм света. Ранији примери веома брзог развоја неколико источноазијских држава (Јапана, Јужне Кореје, Тајвана) такође указују на позитивне аспекте глобализације, мада не треба занемарити улогу коју је одиграла геополитички мотивисана отвореност Америке (и Западне Европе) за увоз из тих земаља, те трансфер модерне технологије са Запада у њих.

Последица глобализације је и бржи привредни раст земаља „Трећег света“ од оних индустријализованих, иако је то очекивано, имајући у виду да крећу са ниске базе. Индикативне су пројекције ММФ-а које указују да ће се тај тренд наставити, те да ће од 2023-2028. просечни раст БДП-а земаља у развоју бити 4%, а индустријализованих земаља тек 1,6%. Стабилност цена, односно деценијама ниска инфлација у земљама Запада, доминантно као последица „уласка“ Кине на светско тржиште, је пример како је глобализација доносила бенефите потрошачима у САД или ЕУ.

Контејнерски терминал у Хонг Конгу

Све у свему, земље у развоју практично немају много избора, и то што управо индустријализоване државе почињу да подстичу протекционизам посредно указује на користи које глобализација доноси за „светску (демографску) већину“. Истина, тенденција појачаног фокуса на „националне и стратешке интересе“ у САД (али и у осталим земљама Запада), је повезана са америчко-кинеском геополитичком компетицијом.

Чињеница је да су државе одувек својим поступцима и нечињењем штитиле своје (наводне) националне интересе, али када то раде неке од најлибералнијих међу њима (САД и Британија), то пластично указује на снагу национализма као водеће идеологије данашњице, постављајући пред нас дилему да ли је сама идеја о глобалном интегрисаном систему мит.

Ипак, смањивање трошкова производње, које кроз специјализацију базирану на компаративним предностима доноси глобализација, је тако енормно да би повратак у гео-економске таборе или било коју врсту економске фрагментације света драматично оборио благостање и будући развој практично свих држава на планети. Стога, рационално говорећи, суштинско питање није „да ли глобализација“, већ каква.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер