Млетачки трговац из Берлина, или о достојанству Грчке

Шта побједа Сиризе значи за сиромашни дио Европе?

Живимо у „занимљивом“ времену када су догађаји бржи од својих евентуалних послиједица, које су предухитрене новим развојима. То заправо значи да врло драстичне промјене слиједе једна другу и на неки начин су брже од предвиђене и планиране будућности. Стога остајемо затечени и неспремни да се ставимо на неку од двије пројављене стране; наиме, доба када је политички живот Европе био изражен у неколико нијанси сиве нагло и изненадно је прекинуто побједом Сиризе. Добит, моћ и владавина тржишта најзад су добили „слободну конкуренцију“ у лику достојанства, слободе и демократије, и сви грађани Грчке (и Европе) су позвани да се опредјеле на једну или другу страну.

Даље од статистичких података, који су доступни свима и које увијек можемо тумачити сходно својој опредјељености у овој суровој утакмици,  потребно је да ствари сагледамо из угла друштвеног интереса и судбине појединца унутар игара у којима политички и економски пропадају цијеле државе. На крају крајева, сви односи, било политички, економски и ини, постоје захваљујући и на корист друштва и заједнице, а не због пуког стицања и богаћења неколицине опортуниста. Какву промјену значи побједа Сиризе и зашто је изазвала ковитлац расправа и тектонских потреса у дотле успаваним земљама, како оним које јесу, тако и оним које нису чланице Европске уније? По чему су уопште сличне ове различите земље на различитим крајевима Европе? Можда  управо њихов заједнички именитељ – дужничко ропство према Њемачкој – чини ову побједу и даљи развој Сиризе занимљивим и критичним?

Нећу се дотицати неколицине оних који у Њемачкој виде моћног газду, који сматрају да је, хегеловским рјечником, Свјетски дух одредио Њемачкој улогу владара и аутократе, услијед „урођене њемачке вриједноће, добре организације и радне етике“. Сматрам да је овакав сужањски однос и став ирелевантан сам по себи и не заслужује да се на њега траћи вријеме и критички простор. Овдје се само дотичемо питања како то да двије слободне и равноправне стране, какве треба да су чланице једне политичке уније, никако не могу да достигну договор. Одговор лежи управо у  начину на који ову унију види, и како се према њој односи Њемачка. Њемачка, наиме, инсистира на односу моћи и економске превласти у односу на Грчку, али и на остале земље ЕУ, са крајњим циљем да стекне потпуну контролу над њиховим тржиштима и ресурсима, не марећи што тако доводи у питање њихов економски и политички опстанак. То све се јасно може назријети из односа и ставова Волфганга Шојблеа и Ангеле Меркел према кризи у Грчкој и другим земљама Јужне Европе. Ту више нема говора о „унији равноправних и слободних“, већ о неодрживој „унији“ моћних и богатих на једној страни, и њихових слабих и сиромашних (имплицира се „неспособних, лијених и инфериорних“) слугу, а све на основу економских критерија које дефинишу, наравно, богати. 

Шекспиров Млетачки трговац и судбина њемачког економског модела

Европа данас има прилику или да се врати својим старим, темељним вриједностима, или да се изгуби у сукобу искључиво економских односа дужника и лихвара коју је наметнула Њемачка, а гдје лихвару, сва је прилика, пријети судбина Шекспировог Млетачког трговца. Да подсјетимо, трговац Шајлок никако не одустаје од тражења да му се „врати оно што му се дугује“, користећи реторику њемачког министра финансија, и тврдећи да „само жели оно што му по закону и припада“. Све указује на трагичан крај дужника Басанија, који је посудио новац надајући се да ће му то помоћи да дође до среће и благостања, али који није у могућности да отплати дуг и камате под зеленашким условима на којима инсистира Шајлок. И иако Басани нуди огромну своту новца како би откупио свој дуг,  Шајлоку, у суштини, новац није довољан, већ он са мржњом и презиром тражи сурову казну и јавно понижење за свог дужника.

Наравно, ова прича се завршава онако како се обично завршавају приче о грамзивим лихварима: Шајлок ће на крају изгубити сву своју имовину, јер је у незајажљивој потреби да поврати „новац који му припада“ пренебрегао сопствену људскост, и довео себе да на име дуга од свог дужника тражи, не новац, већ његов живот. Тако се један наизглед јасно дефинисани економски однос профита и интереса преноси на разину метафизичке борбе добра и зла. Епилог је казна за Шајлоков хибрис, и то управо онаква казна каква га од свих могућих, највише и боли (у духу оне познате клетве „дабогда имао па немао“, која се управо приписује круговима, попут ових које Шекспир описује у „Млетачком трговцу“). 

Старогрчко инсистирање на мјери било је плод мудрости, а прелажење границе праве мјере ствари се називало хибрисом. Хибрис се по правилу плаћао пропашћу, и то пропашћу епохалних размјера. Ми смо да нас сви свједоци како Њемачка у Грчкој прелази ту мјеру својим ригорозним инсистирањем на „новцу који јој припада“. На тај начин она у потпуности пренебрегава мјеру, људско достојанство и бригу о врлини (како својој, тако и туђој). Ако се инсистира на томе да се као залог за откупљивање дугова одузимају достојанство и слобода, онда се Грчкој заправо и не нуди никаква перспектива осим суноврата, односно бескрајног сукоба богатих и сиромашних у коме ће на крају сви бити губитници.

Борба за повратак морала у економију

Њемачка економија све мање зависи од „вредноће њемачких грађана“ и „способности њемачких компанија“, а све више на лихварском односу према својим повјереницима, гдје нема простора за преговоре, партнерске односе и одржива рјешења, већ искључиво за диктат силе и дискурс надмоћи онога ко посуђује према оном ко је запао у такву потребу да посуди. Историјска је иронија, а на њу је Сириза данас принуђена да се позива, на то како је Грчка опростила огроман дуг  Њемачкој, која се у вријеме нацизма  такође „задужила Европи“ по веома конкретним и лако израчунљивим економским параметрима, да не помињемо „кредит“ који је Трећи Рајх „позајмио“ од грчке централне банке на скоро исти начин на који Њемачка данас тражи „наплату дуга“ – применом бруталне политичке силе. Њемачка, којој је дуг опроштен у име хуманости и „будућности Европе“, сада манично инсистира да се правила која је сама наметнула поштују до у Јоту и да се од њих не одступа, као да су у питању Божије заповјести. И шта друго на то може да учини Сириза, него да захтјева поврат овог ратног дуга, на шта Грчка нема само „законско“ право, већ и морално.

Њемачки дуг из Другог свјетског рата, осим економског, јесте прије свега морални, и то што је опроштен не значи да је и заборављен, поготово имајући у виду да је и економија послератне Њемачке ојачана опљачканим новчаним залихама и резервама злата окупираних земаља, што јој је касније опроштено. Отварање овог питања нарочито добија на снази у свјетлу надирућег таласа неофашистичких организација и странака широм Европе, које у неким земљама Европе улазе у парламенти, а у неким, као у случају Украјине, и у извршну власт. А у случају те исте Украјине Њемачка заједно са Француском прихвата да сурађује са представницима неонацистичке партије постављајући још једном сама правила по којима игра (као у случају оног изнуђеног грчког кредита), не налазећи за сходно ни на тренутак да политику и понашање ове стране осуди и санкционише.

Утолико је побједа Сиризе шанса цијеле Европе да се уздрмано повјерење поврати, да се створе нове, здравије основе за сурадњу, опстанак и развој континента, укључујући и земље ван Европске уније, и наравно Русију. Први адут Сиризе притом јесте недостатак „прљаве прошлости“и одсуство умјешаности у афере и корупцију, што јој даје предност у односу на раније владајуће партије које су биле актери у многим, а од којих је у највеће по правилу увек била умјешана – Њемачка. Сириза тренутно представља политичку силу која нема прошлост која може да је спутава и да је обавезује према саучесницима у пљачки и корупцији, јер у њој није учествовала. У питању је странка која има способне и некомпромитоване чланове који су до сда више пута доказали свој морални интегритет и политичку дослиједност свом програму и друштвеним вриједностима. Остаје да се надамо да стечено повјерење народа Грчке (и доброг дјела Европе) неће прокоцкати, и да ће остати дољедни својим прокламованим циљвима и вриједностима. А ако не буду, наћи ће се неко други ко хоће. Њихова побједа је јасно свима ставила до знања, шта је оно што је Грчкој и Европи потребно. Крајње је вријеме да им неко то и пружи.