Moderna Kina – genije Deng Sjaopinga

Zavisnosti od procene, Kina može da izdržava između 750 i 950 miliona ljudi – cifre prevaziđene šezdesetih, odnosno sedamdesetih godina 20. veka. Stanovništvo Kine obuhvata petinu svetskog stanovništva, sa samo sedam procenata svetskog obradivog zemljišta, od čega je mnogo slabog kvaliteta. Njena gustina naseljenosti je tri puta veća od svetskog proseka bez odgovarajućeg dela u svetskim resursima.

Krajem osamdesetih godina 20. veka jedan kineski naučnik opisao je svoju zemlju sledećim rečima:

“Površina teritorije po stanovniku je samo jedna trećina svetskog proseka, obradive zemlje jedna trećina, pašnjaka četvrtina, šuma devetina i vode jedna četvrtina tog proseka. U poređenju sa Sjedinjenim Američkim Državama, ove površine su čak i manje. Obradive zemlje po stanovniku u Kini je samo jedna osmina one u Sjedinjenim Državama a šume samo jedna desetina.“

Mereno prirodnim resursima, Kina je ozbiljno siromašna zemlja.

Sve ovo stavljalo je i stavlja kinesku vladu pred užasavajuću dilemu, u vidu rastućeg nesklada između stanovništva i resursa.

Kineska industrijalizacija u pedesetim godinama je kopirala sovjetski naglasak na centralnom planiranju i teškoj industriji, a onda je bačena u konfuziju u toku Maovih eksperimenata sa „Velikim skokom napred“. Ovo se dramatično promenilo kada je 1978–79. godine uvedena Deng Sjaopingova politika ekonomske liberalizacije. Iako su se najveći preobražaji dogodili u poljoprivredi, tokom osamdesetih godina progres je takođe napravljen u industriji, trgovini, proizvodnji potrošnih dobara i spoljnoj trgovini.

Državne industrije su ohrabrivane da odgovaraju na tržišne realnosti kvaliteta, cene i potražnje; dopušteno je privatno upravljanje malim preduzećima, dozvoljena su zajednička preduzeća sa stranim firmama, uspostavljene su posebne slobodne zone duž kineske obale i proklamovano je izvozno usmerenje. Nakon što je decenijama ignorisala istočnoazijski ekonomski bum, Kina je popustila u svojim marksističkim dogmama i popela se u voz slobodnog tržišta. „Slavno je postati bogat“, bodrio je gospodin Deng svoj narod i mnogima iz tog naroda nije bilo potrebno ubeđivanje u tom pogledu.

Zadržavši čvrstu kontrolu nad onim što je moglo biti uvezeno, Kina je ohrabrivala izvoz tekstila, kućnih potrepština, igračaka, osnovne elektronske opreme i sličnih proizvoda niske tehnologije. Industrijski izvoz koji je 1980. godine vredeo jedva 9 milijardi dolara, skočio je na 37 milijardi do 1989. godine. Od 1978. godine (pa sve do 1989. godine) kineska spoljna trgovina rasla je po stopi od 13,5 procenata godišnje.

Uprkos Dengovim ekonomskim reformama osamdesetih godina prošlog veka, vera u dolazak novog međunarodnog poretka nije imala uporište u Kini. Tada samo (kasnije se pokazalo dalekovido) predviđanje da je svet budućnosti veoma nalik na svet prošlosti u kome oni sa stvarnom snagom imaju poslednju reč, sada (2010. godine) jeste činjenica koju je stvarnost potvrdila. U početnim fazama ekonomske reforme Kina se upinjala da drži troškove odbrane pod kontrolom, ali, svesna regionalnih izazova, nijednog trenutka nije bila poljuljana argumentom da je vojna snaga anahrona.

U novijoj istoriji Kina je imala granične sukobe sa Vijetnamom, Indijom i bivšim SSSR-om, gaji duboke sumnje prema Japanu, odbojan joj je hegemonizam i kulturni uticaj Sjedinjenih Država, polaže pravo na Tajvan i verovatno na teritorije dalje na jugu kao što su Paracel i Spratli ostrva.

Stoga, briga o vojnoj snazi i verovanje da zemlja ne bi trebalo da zavisi od stranih snabdevača navela je Kinu da rasporedi ogromne resurse – ne samo fondove, već i naučnike, inženjere, istraživačke i razvojne institucije, industrijska postrojenja – u vojnu proizvodnju više nego u rast izvozno orijentisane tržišne proizvodnje. Nemoguće je reći koliki je udeo kineskih resursa tako raspoređen, ali Kina ne bi postala treća svetska nuklearna sila za jednu i po deceniju (kineska prva atomska bomba eksplodirala je 1964. godine a do poznih sedamdesetih godina prošlog veka pretekla je Francusku i Britaniju kao nuklearne sile) bez masovne koncentracije ograničenog broja svojih naučnih i tehnoloških talenata. U prvim fazama ekonomskih reformi Kina, dakle, nije bila u stanju da usredsredi svu nacionalnu energiju na to da postane bogata; kapital, materijal i rad morali su u velikoj meri da idu na odbranu, implicirajući pomeranje ka „neproduktivnom investiranju“ baš kada je ovoj zemlji bilo potrebno što god je moguće više u dugoročnom rastu kako bi sustigla svoje susede.

Postojanje masa ljudi (resurs u kome Kina ne oskudeva) postaje ekonomski korisnije kada društvo obezbedi kvalitetno obrazovanje, kada ohrabruje eksperimentisanje i preduzetništvo i u sebi sadrži brojne obučene radnike, inženjere, naučnike, istraživače i tehničare. Brzorastuće stanovništvo može da omete prosperitet ako pritisak velikih brojeva prenapregne nacionalne materijalne resurse i ako se ljudske sposobnosti i talenti ne razvijaju.

Pismenost – osnovni statistički pokazatelj za obrazovanost – pokazuje razmeru problema. Krajem osamdesetih godina 20. veka stopa opismenjenosti odraslih bila je 69 procenata, što je tada značilo da je oko 220 miliona ljudi nepismeno, od kojih je bilo oko tri četvrtine žena (što je ključni obrazovni deficit širom sveta u razvoju). Godine 1987. u Kini je bilo približno 128 miliona učenika u osnovnim školama (oko 90 procenata dece u školskom uzrastu pohađalo je nastavu), zatim 54 miliona u srednjim školama ali je manje od dva miliona ostajalo da stiče visoko obrazovanje, što je bio delić generacije dvadesetogodišnjaka.

Kao i u većini zemalja u razvoju, za kinesku državu je bilo teško da finansira obrazovanje na odgovarajućem nivou. Dok SjedinjeneDržave, Japan i evropske zemlje posvećuju oko 6 procenata svog društvenog proizvoda obrazovanju, u Kini su ulagani veliki napori da se rasporedi između 3 i 4 procenta njenog mnogo manjeg društvenog proizvoda. Druga strana problema bila je to što je znatan deo (po nekim procenama više od trećine) naučnog osoblja bio (osamdesetih) slabo uposlen zbog nedostatka odgovarajućeg posla.

Posle događaja na Tjenanmenu 1989. godine, na početku druge decenije Dengovih reformi, neki umereni zapadni analitičari otvoreno su se pitali da li će Kina uspeti da ostvari nacionalno jedinstvo i rešenost da dočeka izazove koje baca globalna scena (koja se brzo menjala), ili će biti ometena unutrašnjim podelama, regionalnim napetostima i opštim neuspehom da se glavnina naroda vodi prema ciljevima vlade. Problem je definisan kao fundamentalan; kako režim može da se pridruži međunarodnoj privredi dok zadržava politički i ideološki monopol kod kuće? Procene tih analiza svodile su se na to da posle događaja na Tjenanmenu vođstvo ne rešava problem, već ga pekinška politika sile i cenzure samo zaobilazi. Svi izveštaji ovih umerenih analitičara svedočili su o „nelagodnosti u narodu“ uz ocene da rasprostranjena osećanja izdaje, nepoverenja i straha – posebno među gradskim stanovništvom, obrazovanim klasama, možda čak u oružanim snagama – mogu da ometaju ekonomski oporavak i da otežaju Kini da ojača krhke veze sa spoljnim svetom.

Zaista, rast domaćeg bruto proizvoda Kine bio je prosečno 10 procenata godišnje od 1980. do 1988. godine, a u 1989. godini, „godini Tjenanmena“, razočaravajućih 3,9 procenata. Vizija gospodina Denga, koja se sastojala od „varljivo jednostavnog cilja“ da se domaći bruto proizvod od oko 300 dolara po glavi stanovnika iz 1987. godine podigne na 1000 dolara po stanovniku 2000. godine, bila je tada stavljena na probu. Način na koji je kinesko rukovodstvo rešilo „Tjenanmenski problem“ nekima je tada izgledao brutalan i krvav. Dalekovidost gospodina Denga u izboru puta kojim će se Kina razvijati potvrđena je danas (2010. godine) nedvosmisleno samom činjenicom da je kineski društveni proizvod oko 3500 dolara po stanovniku. Grubo rečeno, da je vođstvo Kine izabralo popustljivost i „demokratske metode“ u rešavanju „tjenanmenskog problema“, uz dalje opadanje stope ekonomskog rasta, realno bi bilo očekivati raširenu glad i milione mrtvih u narednoj deceniji. Podsetimo se „Velikog skoka napred“ 1957–1961. godine, koji je poremetio privredu, smanjio proizvodnju i raspodelu hrane i čiji rezultat je bila katastrofa, sa ogromnim žrtvama procenjenim na 30 miliona ljudi u toku četiri godine, što predstavlja verovatno najveći broj umrlih od gladi u moderna vremena.

Važno je istaći i ozbiljne rezerve koje je kinesko rukovodstvo od početka ekonomskih reformi gajilo (opet dalekovido!) prema globalnoj finansijskoj i komunikacijskoj revoluciji koja se, ekonomski, ogledala u sistemu danonoćne trgovine kapitalom i valutama, zajedno sa uslužnim delatnostima i profesionalcima koji „dodaju vrednost“ takvim transakcijama. Osnovni razlog za takav odnos prema „belosvetskoj prodaji magle“ je, verovatno, to što je tehnokratska elita koja vlada Kinom od ranih osamdesetih godina prošlog veka, dobila visoko obrazovanje u oblastima inženjerstva i prirodnih nauka.

Jedan dobronamerni istraživač ovako je 1987. godine, opisao potencijalno – idealne rezultate kineskih ekonomskih reformi:

„Idealno gledano, najbolja stvar koja bi mogla da se desi celoj Kini – preduzetnicima i seljacima, tehničarima i praljama – bila bi da uživaju postojan porast realnog životnog standarda. Ovo ne bi dovelo dohodak po stanovniku sve do zapadnog nivoa, jer je, jednostavno, razlika suviše velika; ali bi sigurno bilo ogromno poboljšanje, ako bi sadašnji, zastrašujuće nizak godišnji dohodak od 300–350 dolara po stanovniku mogao biti podignut na onaj meksički (1825 dolara) ili po mogućstvu čak mađarski (2237 dolara).“

Tako je izgledala početna faza kineske ekonomske reforme. U kolikoj meri je kinesko rukovodstvo uspelo u ostvarivanju zacrtanih ciljeva? Navodimo činjenice koje treba da olakšaju odgovor na ovo pitanje.

-         Populacija od 1,3 milijarde ljudi i radna snaga od oko 800 miliona. U poljoprivredi danas zaposleno 45 procenata radne snage (više od 70 procenata u sedamdesetim godinama 20. veka);

-         Deo stanovništva koji zarađuje ispod jednog dolara dnevno (granica siromaštva) pao je na manje od 10 procenata 2005. godine;

-         Bruto društveni proizvod od oko 3500 dolara po stanovniku;

-         Izvoz visoke tehnologije premašio je 250 milijardi dolara 2007. godine, a celokupni kineski izvoz je te godine dostigao 1000 milijardi dolara;

-         Sve više kineskih studenata (uglavnom poslediplomaca) vraća se kući po završenim studijama. Od 2002. godine odlazi u proseku 120000 studenata godišnje, a broj povratnika se povećao sa oko 10000 godine 2001, na više od 35000, 2005. godine;

-         Izdvajanja za nauku i istraživanje dostigla su 2,4 procenta bruto društvenog proizvoda 2009. godine. (Uporedite to sa 0,3 procenta bruto društvenog proizvoda u Srbiji, iste te godine.)

Na kraju, neko bi mogao da pita (ili da se zapita) kakve veze, sve ovo prethodno, ima sa našom malom zajednicom, Srbijom?

Iskustvo NR Kine, posebno u prvoj fazi ekonomskih reformi, moglo bi da inspiriše, olakša i omogući nalaženje rešenja za društveno – ekonomske probleme i prepreke sa kojima se naša zajednica suočava.

Tvrđenja da „postoji samo zapad“ i da „Evropa nema alternativu“, ne samo da zamagljuju vidike, sužavaju manevarski prostor i odbacuju realnu alternativu, već su, očigledno, i neistinita.