Може ли ЕУ да се још шири на исток?

Велика Британија – напоље, Србија, Црна Гора, Македонија, Косово, Албанија, и Босна и Херцеговина – унутра! Европска Унија могла би да обухвати 33 државе 2025. године. Европска комисија требало би да објави документ са захтевима које балканске земље морају да испуне ако намеравају да постану чланице. Након објављивања документа, уследиће расправа у Европском парламенту и ЕУ би могла тако да отпочне највећу експанзију у последњих двадесет година, у региону који још увек своди рачуне са својом скоријом историјом.

Постоје различите резерве око уласка шест балканских држава. Пројекат, према неким дипломатама, могао би да буде претерано амбициозан, и стога слабо изводив, али је циљ да се ојачају односи између Брисела и нација које су се оформиле од растурања Југославије, плус Албанија. Црна Гора и Србија које су већ отвориле преговоре пре неколико година (Црна Гора 2012, а Србија 2014. године) и могле би да постану чланице пре него други, али ни за њих неће бити лако.

План постоји одавно, већ од краја рата на Балкану; после је остављен на страну, након финансијске кризе 2008. године. Данас, када се Европа спасила, за трен, од сила дезинтеграције, суочавање са проширењем чини се сувише великим ризиком. Како фанови ширења тврде, „шесторка“ никад није била аутсајдер и њихово повезивање са Бриселом би могло да донесе нову енергију. Ипак, постоје и они који се прибојавају да би то, напротив, могло да крајње искомпликује европску динамику. Ове државе мораће да реше проблеме корупције, али не само њих. Постоје такође различита геополитичка питања с којима се треба суочити, што би могло да принуди, пре свега Београд, да поново размотри своју улогу на Балкану.

Односи с Русијом

Историјски, Србија одувек била руска предстража и с Русијом је повезана по многим културним  аспектима - религијом, језиком, писмом. Својим погледом, који је увек био више окренут ка истоку него ка западу, Срби нису никада тајили своју приврженост Москви. Мада српски председник Александар Вучић наставља да промовише „европејство нације“, премијерка Ана Брнабић била је јасна када је рекла да „Срби немају намеру да се одричу свог привилегованог односа с Русијом“. У интервјуу за Фајненшал Тајмс, премијерка је признала да је улазак у ЕУ један од приоритета њене владе, али и да не види због којег би разлога Србија морала да сруши мостове ка Москви. Брнабићева је рекла да не треба тражити од Србије да се опредељује да буде са једнима или другима - ,,ми смо и европејци и русофили”. Много ствари треба продискутовати. Крајем 2017. године, Вучић је примио шест МиГ-ова 29 од Кремља, а ове године, Москва би такође требало да пошаље тенкове и ракете. У међувремену, уверавала је Брнабићева, Београд наставља са свим реформама које су неопходне за улазак у ЕУ, али нема намеру да се придружи режиму санкција против Москве.

Са Србијом као државом чланицом, према неким европским парламентарцима, биће много лакше за Русију да дестабилизује Европску Унију. Према другима, супротно. Привођење Србије у Европу, суштински би лишило Москву једног историјског савезника.

Косово, Македонија и границе

Србија је увек била у центру косовског питања. Од када је Приштина прогласила независност 2008. године, напетости између две земље за једанаест година никада нису показивале знаке попуштања. Шеснаестог јануара, убијен је лидер Срба са Косова Оливер Ивановић и од тада су разговори између Београда и Приштине обустављени. Настављају се међутим, сукоби и насиље између Албанаца и Срба. Вучић би требало да убеди своје сународнке да је независност Косова суштинска за преговоре са Европском Унијом. Међутим, Срби су националисти, и ако Вучић буде сувише инсистирао на признању, могао би да изгуби знатну подршку.

Статус Косова не тиче се само Београда – нису га ни у Европи сви признали за државу. На прозивци нема Словачке, Румуније, Шпаније и Грчке. Мадрид и Атина су опрезни око овог питања јер се прибојавају да би оно могло да постане преседан, посебно у погледу баскијског и каталонског проблема на Иберијском полуострву, док се Грци брину за Кипар.

У недељу, Грци су протестовали против Македоније која је међу шест кандидата за улазак у Унију. У средишту спора је име нације и мада је грчка влада изјавила да је вољна да склопи споразум са Скопљем око спора који потиче још од 1991. године, земља се од тада још увек именује као БЈРМ – Бивша Југословенска Република Македонија. Ако Македонци наставе да следе своју вољу да властиту државу зову Македонијом, Атина ће се супротставити такође и њеном уласку у НАТО.

Посртање на истоку

Када су Румунија и Бугарска 2007. године ушле у Европску Унију, Брисел их је ставио под надзор због корупције њихових влада. Након десет година, проблеми нису решени. Отварање ка истоку је у средишту агенде за ово европско полугодиште. Бугарско преседавање много рачуна на отварање граница Уније према балканским суседима, како би се изашло из позиције територијалне изолованости, а можда чак идеолошке. Мало пре почетка семестра, бугарски председник Бојко Борисов позвао је у Варну премијере Србије, Румуније и Грчке, побуђујући донекле забринутост у Бриселу око могућности стварања регионалног блока, који би био сличан ономе из Вишеграда, ког чине Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка. Жан Клод Јункер, председник Европске комисије, у септембру је предвидео да би шест земаља са Балкана могле да добију тражене услове за улазак у ЕУ и један самит у мају у Софији, који би у целости био посвећен региону.

Напомена: Текст је објављен непосредно пре објављивања европске Стратегије за проширење

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

(Извор: Il Foglio)