Нафта и политика

Сергеје Александровичу, у условима непредвидљиве динамике цена нафте, како бисте оценили ситуацију на тржишту нафте?

То је озбиљно питање, у оквиру кога има неколико важних момената. На први поглед све је једноставно. Као резултат „шкриљчане револуције“ у САД је упадљиво скочила производња нафте. Истовремено се повећавала производња на Блиском истоку, укључујући Ирак. Понуда је премашила потражњу, што је средином 2014. године довело да стрмоглавог пада цена, које сада остају на ниском нивоу. ОПЕК је, на челу са Саудијском Арабијом, одбио да смањи производњу како би ојачао цене. Међутим, цена производње „шкриљчане нафте“ износи око 50-80 долара за барел. При тренутним ценама нафте у САД не постоји ниједан профитабилан пројекат у сфери „шкриљчане нафте“. Мале компаније пропадају, а крупне трпе милијарде долара губитака. Обим инвестиција у производњу нафте у САД вишеструко се смањио. 

Десетине хиљада људи остале су без посла. Истовремено, обим дуга америчке нафтне индустрије износи више од 300 милијарди долара. Нове кредите „шкриљчарима“ више нико не даје. Даљи раст броја банкротстава нафтних компанија жестоко ће ударити по банкама које су их кредитирале. Самим тим, финансијском сектору САД такође прети талас банкротстава.

Американци нису предвидели такав развој догађаја?

Одлично питање. Међутим, овде ми улазимо у сферу претпоставки. Како се мени чини, ситуација на нафтном тржишту може се разумети само у контексту борбе САД за очување лидерске улоге у свету. Није тајна да је Кина већ постала светски лидер по обиму БДП, ако се он рачуна на основу паритета куповне моћи јуана. Ако се ова тенденција настави, око 2020. године Кина ће превазићи амерички резултат и у доларима.

Очигледно је да се САД не радују таквој перспективи. Ако се прочитају радови водећих америчких геополитичара, они говоре о томе да се проблем уздизања Кине треба решавати на рачун Русије. Када би Русија имала проамерички режим, њега би било могуће натерати да се сукобљава са Кином. А Американци би нам у том случају давали кредите и продавали оружје. Они се надају да ће моћи да понове причу из Првог светског рата, када су САД постале светски лидер кредитирајући и снабдевајући робом европске државе, које су у рату слабиле једна другу.

Али како је то могуће извести? Руске власти су у добрим односима са Кином?

Данашња ситуација веома подсећа на ситуацију с краја осамдесетих година, када је пад цена нафте, који је изазвала Саудијска Арабија (блиски партнер САД), нанео ударац и убрзао агонију економије СССР, која је већ започела и без тога. Русија још више него СССР зависи од цена нафте.

Ове године, Американци могу покушати да искористе сличне протесте да у Москви спроведу „обојену револуцију“.

Истини за вољу, цена производње нафте у нашој земљи је знатно нижа, него у САД (5-15 долара за барел). Због тога и видимо да је у САД прошле године започело значајно снижавање обима производње нафте, док се у Русији наставио раст производње. Додуше, пад добити натерао је руске компаније да смање обим инвестиција, што ће у ближој будућности сигурно зауставити повећање производње. Али без обзира на то, код нас се говори само о паду добити, а не о губицима.

Међутим, пад прихода од нафте негативно се одражава по државни буџет. У септембру ове године се у нашој земљи одржавају парламентарни избори. Подсећам да су прошле парламентарне изборе пратили масовни протести у престоници. Ове године Американци могу покушати да искористе сличне протесте да у Москви спроведу „обојену револуцију“. Истини за вољу, лично не мислим да ће такав покушај уродити плодом.

Другим речима, пад цена нафте усмерен је искључиво против Русије?

Не само против Русије. Одмах ћете се сетити још две државе, које представљају савезнике Кине, које у Кину испоручују значајне количине нафте, и којима су Американци увели санкције.

Венецуели је економска ситуација најтежа, што се објашњава високом ценом производње нафте у тој земљи. 

Венецуела и Иран?

Тако је. Те две државе су такође под ударом. У Венецуели је економска ситуација најтежа, што се објашњава високом ценом производње нафте у тој земљи. То је довело до тога да на парламентарним изборима на крају прошле године победи проамеричка опозиција. Ускоро се може очекивати да парламент земље затражи оставку председника Мадура.

Али Ирану скидају санкције?

Занимљиво је да санкције скидају амерички партнери, док их сами Американци задржавају. Испада да Американци дозвољавају европским и азијским компанијама да раде у Ирану, док америчке компаније то право немају. Необично, зар не?

Откуд то?

У Ирану ће 26 фебруара да се одрже парламентарни избори. У 2009. години је током избора био покушај да се спроведе „обојена“, тј. „зелена револуција“, који је пропао. Сада се може очекивати нови покушај. Баш због тога Американци толико причају о скидању санкција са Ирана. Потребно им је да подрже прозападне снаге у тој земљи.

Испада да ће, ако у Русији и Ирану на власт дођу проамеричке снаге, цене нафте одмах да порасту?

Да, и то се може лако остварити. Цена нафте одређује се на Њујоршкој и Лондонској берзи. Ту се тргује искључиво доларима, а обим трговине „папирном нафтом“ више стотина пута превазилази реалне испоруке нафте. Трговци са лакоћом могу напумпати нафтне квоте. Повод за тако нешто постоји: већ видимо раст потражње нафте и оштар пад производње у САД. У другом полугодишту прошле године производња у САД се смањила на 500 хиљада барела дневно.

Ове године Американци очекују пад дневне производње за још 1,2 милиона барела. На тај начин се производња у САД снижава једнако брзо, колико је раније брзо порасла. Поред тога, производња јефтине нафте у Ираку наставља да расте, а овде раде компаније из целог света – укључујући Кину и Русију. Американци им ни најмање не сметају. А опет, у Ираку је у току рат, али рат који за сада не дотиче крупну нафтну индустрију. Амерички бомбардери тамо некога редовно бомбардују, и то је то. Али чим Американци одлуче да им је потребна скупа нафта, ситуација у Ираку ће брзо да се погорша. А амерички партнери из Саудијске Арабије ће са задовољством да помогну да се са тржишта избаци ирачка нафта.

Искрено, то звучи као теорија завере.

Онда можемо да сматрамо да су Американци просто глуперде које су надувале шкриљчани мехур и сада сами због тога испаштају.

У условима оштрог пада сопствене производње и раста потражње, Американци ће бити принуђени да повећавају куповину нафте у иностранству. 

Али америчким потрошачима одговара јефтина нафта.

Јефтини нафтни деривати заиста стимулишу раст потражње горива. Али САД добија око 40% неопходне нафте на рачун увоза из других земаља. У условима оштрог пада сопствене производње и раста потражње, Американци ће бити принуђени да повећавају куповину нафте у иностранству. То ће повећати трговински дефицит САД.

А шта ћемо са информацијама о томе да су САД почеле да извозе нафту?

Значајан део америчких рафинерија нафте технолошки су прилагођени за прераду увозне нафте. Да би прешли на прераду америчке нафте, потребно је да се модернизују. Неко је те инвестиције направио, неко није. Зато су се амерички нафташи и изборили за право да извозе оне количине нафте, које се не могу прерадити на унутрашњем тржишту. То на светски биланс никако не утиче. Део америчке нафте се извози, али иста та количина затим мора да се увезе.

Сергеј Александрович Правосудов је директор руског Института националне енергетике. Разговор водио Пјотр Сергејев. Текст интервјуа објављен је 8. фебруара на блогу Сергеја Правосудова. Са руског превео Никола Танасић.