Napad na Libiju kao početak nečeg mnogo većeg (II)

Napad na Libiju mogao bi biti početak novog Velikog rata. Sve više obrazovanih ljudi ne postavlja pitanje da li će se to desiti, već kada i gde će se to desiti. Planeta postaje opasno mesto.

Ovo je slika sveta u kome se, danas, bombarduje Libija, a sutra, verovatno, neka druga zemlja.

1.Ekonomske teškoće tek dolaze.

U razgovoru za Dejli telegraf, početkom marta ove godine, guverner Engleske banke, koja je i centralna banka Velike Britanije, gospodin Mervin King pokazao je “malo poštovanja“ za banke, istakao suprotnost između proizvodnih preduzeća , koja veoma brinu o svojoj radnoj snazi, odnosu prema kupcima i kvalitetu proizvoda sa jedne strane i banaka, sa druge strane, i dodao da je nerazumno uništiti preduzeće sa reputacijom, u trci za kratkoročnim profitom.

Poznavaoci ekonomskih prilika tvrde da je u Sjedinjenim Državama, koje su prve odlučile da štampaju novac bez pokrića, štampano do sada oko 7 hiljada milijardi dolara (7000 milijardi!), da su Velika Britanija i Evropska unija sledile taj primer, da sada više niko tačno i ne zna koliko je novca bez pokrića štampano, da taj novac nije plasiran u oživljavanje privrede već je usmeren u banke i na finansijsko tržište, da su spekulacije (kockanje na berzi) nastavljene.

Gospodin King, koji pamti i drugačiji svet od ovog kakav je danas, svet u kome je dete molera i domaćice moglo da postane sudija a on, sin inženjera zaposlenog na železnici guverner centralne banke, rekao je, takođe, i da je sistem bonusa problematičan, da je jedini razlog zašto bi banke, uopšte želele da isplaćuju bonuse taj što žive u svetu u kome su „suviše velike da bi propale“, u svetu u kome će država da ih izvuče ako propadnu, da koncept „suviše veliki da bi propao“ ne treba da postoji u tržišnoj ekonomiji, da je to problem „koji još nismo rešili“, da je, tokom poslednje dve decenije, suviše ljudi zaposlenih u sektoru finansijskih usluga mislilo da je „potpuno u redu izvući novac od lakovernih i naivnih klijenata, ako je to moguće“, i da neuspeh u pokušaju da se finansijski sistem reformiše može dovesti do nove finansijske krize.

Odgovarajući gospodinu Kingu, generalna direktorka Britanskog udruženja bankara (British Bankers Association), Andžela Knajt (Angela Knight), navela je da se „industrija“ (obratite pažnju na „kvantovski“ žargon, misli se na finansijsku industriju) od početka finansijske krize „radikalno reformisala“, da (ostvarene) promene, od vrha do dna, u okviru „industrije“, osiguravaju dobru kontrolu potencijalnih rizika, da se nada da će sa gospodinom Kingom „razmotriti probleme“, i da iskreno veruje da je i on (gospodin King) posvećen „ostvarenju dobrih odnosa“, kao što oni (bankari), naravno, jesu.

Suština onoga što je gospodin King izjavio je da se, u poslednje tri godine, od početka krize, ništa nije promenilo, a gospođa Knajt mu je, ukratko, odgovorila da, ako je nešto i bilo loše, sada je ispravljeno. I da ne moraju da razgovaraju preko novina, već u miru, diskretno, da „razmotre probleme“.

2. Ništa se u sektoru finansija, iako bi moralo, ne menja.

Profiti banaka, u poslednjih godinu dana, gotovo su se udvostručili, a imovina sto najbogatijih ljudi u zemljama Zapada povećala se za blizu 40 procenata.

Liberalno-kapitalistički ekonomski model nije dobar okvir za rešavanje postojećih problema.

Iza tog modela krije se želja da se živi od tuđeg rada. Po tom modelu, radnik u, recimo, Kini, radi za malu nadnicu, uporno štedi to što je zaradio, a onda se njegova ušteđevina plasira u Americi kao jeftin kredit od koga američki građani kupuju jeftinu robu koju je baš taj kineski radnik proizveo. To znači da se životni standard i ekonomija u Americi ne temelje na proizvodnji, i na toj proizvodnji zasnovanoj zaradi, već na jeftinom kreditu.

3. Visoki standard i udoban život američkih građana zasnivaju se u značajnoj meri na jeftinom kreditu, a ne samo na visoko-produktivnoj proizvodnji.

4. Valutni rat je u toku.

Poznavaoci ekonomskih prilika tvrde da je u Sjedinjenim Državama, koje su prve odlučile da štampaju novac bez pokrića, štampano do sada oko 7 hiljada milijardi dolara (7000 milijardi!), da su Velika Britanija i Evropska unija sledile taj primer, da sada više niko tačno i ne zna koliko je novca bez pokrića štampano, da taj novac nije plasiran u oživljavanje privrede već je usmeren u banke i na finansijsko tržište, da su spekulacije (kockanje na berzi) nastavljene.

Poznavaoci ekonomskih prilika dalje kažu da štampanje dolara smanjuje vrednost te valute i obezvređuje vrednost ogromnih dugova Amerike prema drugim zemljama, koje su godinama kreditirale Ameriku, i da je to, faktički, finansijska agresija, faktičko porobljavanje tih zemalja.

Biti američki prijatelj je i opasno i skupo.

5. Svi se, uporno i dosledno, naoružavaju.

Na vojnu opremu i oružanu silu se, danas, u svetu troši oko 4 milijarde dolara dnevno, ne računajući već 10 godina najvećeg kupca oružja, Kinu. Prošle godine je, na oružane snage i opremu, u svetu potrošeno hiljadu i 563 milijarde dolara (1563 milijarde) . Na te potrebe svet je, pre deset godina, trošio hiljadu i 50 milijardi dolara (1050 milijardi), pa je rast vojnih izdataka, za poslednjih deset godina, dostigao 50 procenata. Rekordni prošlogodišnji vojni izdaci viši su i od vojnih troškova u vreme Hladnog rata, kada je celi svet, uključujući i Kinu, imao godišnji vojni budžet od hiljadu i 550 milijardi dolara (1550 milijardi).

Od tih ogromnih vojnih troškova u prošloj godini, 70 procenata je pripadalo zemljama NATO, a od tih 70 procenata je 50 procenata otpadalo na Sjedinjene Države, a preostalih 20 procenata na evropske članice NATO.

Važno je istaći da je posle kraja hladnog rata svetski vojni budžet naglo opao i, pri kraju prošlog veka i na početku ovog, iznosio je „samo“ hiljadu i 73 milijarde dolara (1073 milijarde).

Ako je pisanje Dejli Telegrafa tačno, Amerikanci su u ovom „poslu“ bili uspešni. Nisu, međutim, stekli naklonost javnog mnjenja , jer, po nekim ispitivanjima javnog mnjenja, više od 85 procenata Egipćana je antiamerički raspoloženo.

6. Predviđanja nisu povoljna.

Čarls Nener, kvantitativni analitičar (kvantitativna analiza-oblast ekonomske analize), izjavio je u programu Foks biznis TV mreže (Fox Business Network), devetog marta ove godine, da će Dau DŽons (Dow Jones) indeks spasti na vrednost manju od 5000 (sada ima vrednost veću od 12000), da je savetovao svoje klijente, penzione fondove, hedž fondove i velika preduzeća da, gotovo u potpunosti, napuste berzu, da će se sunovrat dogoditi u roku od nekoliko meseci, da će započeti kada Dau DŽons indeks pređe vrednost od 13000, i da će kolaps biti iniciran „Velikim ratom“ (Mayor war), koji će početi krajem 2012. godine ili početkom 2013. godine.

Nener, ranije zaposlen u Goldman Saksu (Goldman Sachs), a sada šef „Istraživačkog centra Čarls Nener“ (Charles Nenner Research Center), proslavio se tačnim predviđanjima berzanskih promena u poslednjih nekoliko godina, zasnovanim na „kompjuterskom programu koji određuje cikluse tržišnih kretanja“, a može da određuje i „cikluse rata i mira“.

Zanemelim sagovornicima u studiju Nener je rekao još i to, da će taj rat „protresti globus“.

7. Do sada sprovedena globalizacija, uspela je da poveća i broj zemalja sa isprepletenim raznovrsnim interesima i razmeru tih isprepletenih interesa.

Po tome je ova današnja globalizacija, svakako, uspešnija od pokušaja globalizacije sa početka dvadesetog veka, iz vremena Britanske Imperije. Treba se podsetiti da su posle tadašnjeg, neuspešnog, pokušaja globalizacije izbila dva svetska rata.

8. Svet se značajno promenio.

Metodi i „modeli“ destabilizacije država, promene vlasti, selekcije i obuke „pete kolone, „kontrole nezadovoljstva“, razvijani, isprobavani i primenjivani devedesetih godina prošlog veka, više nisu tako uspešni.

Svet je, u proseku, obrazovaniji, obavešteniji i emancipovaniji i promena vlasti nije više tako jednostavna.

U članku objavljenom u listu Dejli Mejl (Daily Mail), sredinom marta ove godine, piše kako je izvesni Tom Smit organizovao prihvat sedam operativaca SAS-a i britanskog obaveštajnog oficira „srednjeg ranga“, naoružanih puškama, municijom, eksplozivom i lažnim pasošima, u pustinji blizu pobunjeničkog uporišta Bengazija, u dva Činuk (Chinook) helikoptera. Po spuštanju helikoptera, gospodin Smit je već bio tu da ih sačeka i svojim vozilom ih preveze na farmu, na kojoj je, kao stručnjak za poljoprivredu, zaposlen preko Interneta (preko Interneta!), radio već godinu dana.

„Farmko“ (Farmco), farma na kojoj je radio gospodin Smit (ako je to njegovo pravo ime), osnovana je kao zajednički poduhvat američkih kompanija i libijske vlade (zajednički poduhvat!), a kao deo šireg projekta navodnjavanja u cilju „ozelenjavanja“ pustinje i proizvodnje hrane za sve brojnije stanovništvo Libije.

Zadatak osmočlane grupe, koju je dočekao gospodin Smit, bio je da se povežu sa pobunjenicima, koji se bore protiv Moamera Gadafija, a operacija je završena pre nego što je, zapravo, i počela.

Zajedno sa gospodinom Smitom, pripadnici najčuvenije borbene sile na svetu bili su okruženi i uhvaćeni, a da njihovo poniženje bude još veće, uhvatili su ih okolni seljaci.

Gospodin Smit i njegovi „pomoćnici“ su vezani, bačeni kao vreće na tovarni deo kamioneta i odvezeni u Bengazi na ispitivanje, a radnici na farmi su pronašli zaključanu sobu u kojoj je bilo mnoštvo vojnih mapa i mnogo „vojne statistike“.

Direktor farme „Farmko“, Libijac, kasnije je izjavio da je Tom bio vredan radnik i da bi ga ponovo zaposlio, samo kada bi on (gospodin Smit) mogao da „opere svoje ime“.

Libijci koji su protiv vlasti Moamera Gadafija, takođe su protiv špijuna Velike Britanije.

Slično stoje stvari i u vezi sa Egiptom, gde je Vlada Sjedinjenih Država, po pisanju Dejli Telegrafa (Daily Telegraph) od 29. januara ove godine, u protekle tri godine, tajno, pomagala vodeće opozicione ličnosti, a sve u cilju rušenja vlasti predsednika Hosnija Mubaraka.

Ako je pisanje Dejli Telegrafa tačno, Amerikanci su u ovom „poslu“ bili uspešni. Nisu, međutim, stekli naklonost javnog mnjenja , jer, po nekim ispitivanjima javnog mnjenja, više od 85 procenata Egipćana je antiamerički raspoloženo.

Većina ljudi koji su učestvovali u „rušenju“ sopstvene vlasti, nisu američki „izvođači radova“, i iskreno žele bolji život u sopstvenoj zemlji.

Amerika, danas, nema rešenje za „dan posle“.

9. Štampi i televiziji zapadnih zemalja, predvođenih Sjedinjenim Državama, Francuskom i Velikom Britanijom sve manje se veruje.

Klasični način laganja sastojao se u tome da se istina „sakrije“, dok se moderni način laganja sastoji u tome da se istina ne krije, već se predstavlja u štampi i na televiziji kao „jedna od tačaka gledišta“, ravnopravno sa neistinom, sa lažima, i samo joj se daje znatno manje prostora i vremena od neistine. I tom, modernom, načinu laganja sve manje se veruje. Recimo, obavešteni ljudi tvrde da na Tahrir skveru u Kairu nikako ne može da stane više od 100 000 ljudi, a zapadna štampa i televizija su, neprekidno povećavajući broj prisutnih demonstranata, stigli do broja od dva miliona.

Ili, okrugli sto organizovan na televiziji Bi-Bi-Si Vorld (BBC World), o bombardovanju Libije, gde je voditelj veseo, opušten, (kao da je Libija na Marsu), gde od četiri sagovornika tri manje ili više jesu za bombardovanje, a samo jedan, stidljivo, izvinjavajući se, tvrdi da je, možda, trebalo „još diplomatije“, a ni on nije baš protiv.

Nije nemoguće da zapadni lideri zaista veruju da je realnost takva, kakvom je predstavljaju njihova, „slobodna“, štampa i televizija.

10. Lideri zapadnih zemalja nemaju nove ideje za rešavanje složenih društvenih, političkih i ekonomskih problema u svetu danas.

To nije ništa neobično, jer se do ljudi koji mogu da smisle rešenja za takve probleme, dolazi kroz proces obrazovanja koji traje više od deset a manje od dvadeset godina.

Osamdesetih godina dvadesetog veka, predsednik Ronald Regan postavio je temelje onoga, što danas nazivamo Amerika. Da bi postavio te temelje, predsednik Regan morao je da promeni postojeći društveni tok, uspostavljen šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Taj društveni tok zasnivao se, između ostalog, na velikim investicijama u visoko školstvo, shvatanju da je obrazovanje deo odbrane zemlje, višestruko povećanom broju odobrenih i finansiranih doktorskih teza i velikom broju odlično obrazovanih mladih naučnika zaposlenih u industriji.

Posledica takvog društvenog toka bio je eksplozivni razvoj visoke tehnologije u svetu u osmoj i devetoj deceniji dvadesetog veka, verovatno najveća promena u ljudskoj istoriji od industrijske revolucije do danas.

Ronald Regan je odustao od ostvarenja projekta čiji bi rezultat bio da Sjedinjene Države, jednom, u obrazovno-naučno-tehnološko-istraživačkom smislu liče na Japan, ili današnju Finsku.

Naslednici gospodina Regana, niz „ratnih predsednika“ Sjedinjenih Država, izabrali su viziju Amerike u kojoj će se živeti od tuđeg rada, od jeftinih kredita i od štampanja dolara bez pokrića.

Zato Amerika danas i nema manevarskog prostora, osim da „juri“ u nove ratove i kada ni prvi crni predsednik u istoriji SAD ne može da preokrene taj štetni društveni tok, ko će to, uopšte, moći?

Sve ovo do sada navedeno u tekstu svedoči o tome da lideri Zapadnih zemalja nemaju mnogo izbora, i da, ako vam ti ljudi, i inače, a posebno povodom napada na Libiju izgledaju kao da su poludeli, u okolnostima koje su dovele do takvog stanja ima i „nekog sistema“.

Velika Britanija i Francuska, naročito u poslednjoj deceniji, vođene nedoraslim liderima, sledile su pogrešan put kojim su se kretale Jedini siguran put za rešavanje pre svega ekonomskih, a zatim i političkih i društvenih problema jedne države, vodi kroz obrazovanje, i ignorisanje te činjenice kad-tad se osveti onima koji to čine.

11. Obavezna doza ludila.

U časopisu „Nešenel DŽiografik“ (National Geografic), za koji važi da je „malo onih koji ga nisu videli, čitali ga ili za njega čuli“, časopisu čuvenom po „relevantnim i detaljno proverenim“ podacima, u broju koji je izašao 22. februara ove godine, objavljen je članak pod nazivom „Mali nuklearni rat mogao bi, za duži niz godina, zaustaviti globalno zagrevanje“ (Small Nuclear War Could Reverse Global Warming for Years).

U tom članku, „eksperti“ (da im ne pominjemo imena), kažu da „model“, koji su oni razvili, predviđa da bi posle regionalnog nuklearnog rata (na primer Indije i Pakistana) srednja globalna temperatura opala za 1,25 stepeni Celzijusa, u naredne dve do tri godine, da bi se Evropa, Azija i Aljaska ohladile više, za tri do četiri stepena Celzijusa, a delovi Arktika i Antarktika čak bi se malo i zagrejali, zbog poremećenih obrazaca morskih i vazdušnih struja, da bi i posle deset godina srednja globalna temperatura i dalje bila 0,5 stepeni Celzijusa niža nego pre izbijanja nuklearnog rata.

Smisao rezultata, koje su ovi „čudesni umovi“ dobili „naučnim istraživanjem“, posle puno rada i brojnih simulacija, zasnovanih na „kompjuterskom modelu“, je da bi jedan „regionalni“ nuklearni rat bio koristan u „borbi“ protiv štetnih klimatskih promena, to jest globalnog zagrevanja.

Ovo je, najmanje, treći put za poslednjih dvanaest godina, da se u Sjedinjenim Državama razgovara o upotrebi nuklearne bombe. Prvi put, kada je predsednik bio Bil Klinton, u vreme rata za Kosovo, koji se nije odvijao onako kako su zemlje NATO očekivale, 1999. godine, drugi put posle vojnički neuspešnih pokušaja da se zarobi ili ubije Bin Laden, u Avganistanu, 2002. godine, i treći put, sada, u „naučnom“ članku u časopisu „Nešenel DŽiografik“. Prva dva puta je to pravdano time da bi to bila „mala“ atomska bomba, i da bi bila upotrebljena „samo“ na mestima gde „nema drugog vojnog rešenja“.

Članak u jednom tako poznatom časopisu kao što je „Nešenel DŽiografik“, prvi je put da se upotreba atomske bombe u ratu dovodi u vezu sa „borbom protiv globalnog zagrevanja“, i za to se iznose „naučni“ razlozi.

U jednoj od najboljih knjiga o drugom svetskom ratu „Totalni rat“ (Total War), Pitera Kalvokorezija i Gaja Vinta (Peter Calvocoressi and Guy Wint), autori, posle detaljnog razmatranja mnogobrojnih protivrečnosti koje su dovele do izbijanja drugog svetskog rata, na kraju zaključuju da „nacije kao da su bile obuzete ludilom, u neprekidnom nizu objavljivale su rat jedna drugoj“.

Za izbijanje Velikog rata neophodna je i određena doza ludila, a dokaz za to je i članak u časopisu „Nešenel DŽiografik“.

Sve ovo do sada navedeno u tekstu svedoči o tome da lideri zapadnih zemalja nemaju mnogo izbora, i da, ako vam ti ljudi, i inače, a posebno povodom napada na Libiju izgledaju kao da su poludeli, u okolnostima koje su dovele do takvog stanja ima i „nekog sistema“.

I još, da obrazovno- finansijsko-ekonomsko-politički trendovi koji su doveli do bombardovanja Libije traju decenijama, i da sve to zajedno prevazilazi varvarsko uništavanje jedne lepe zemlje, i Planeta postaje opasno mesto.