NATO na Balkanu, Balkan u NATO-u

Kakav je odnos Balkana, Evropske Unije i NATO-a, šta nam je ostavilo socijalističko nasleđe, zašto je rat na Kosovu bio presedan u politici zapada prema ovoj regiji, o gasnoj krizi, o samoinferiorizaciji Istočne Evrope, o odnosu ovdašnjih društava prema seksualnim i nacionalnim manjinama, razgovarali smo s Marijom Todorovom, poznatom bugarskom istoričarkom koja se specijalizovala za istoriju Balkana u modernom periodu. Njena knjiga iz 1997. godine pod nazivom "Imaginarni Balkan" snažno je uticala na naučnu percepciju Balkana. Marija Todorova je zaposlena u SAD-u kao profesorka istorije na University of Illinois at Urbana-Champaign.

Danas je Balkan u prilično drugačijoj situaciji nego li pre dvanaest godina kada ste objavili poznato delo Imaginarni Balkan - umesto nekoliko ratova, autoritarnih režima i getoizacije, sada je u čitavoj regiji na delu evroatlantistička "normalizacija". Ipak, imamo nekoliko protektorata i zamrznutih konflikata. Koja je perspektiva balkanskih zemalja?

Predviđanja su omiljena među politikolozima, političarima i novinarima, i uglavnom su pogrešna - čak i ako nekim slučajem pogode krajnji ishod. Na sreću, istorija je daleko prekompleksan proces, s neočekivanim obrtima i nepredvidljivim slučajnostima.

Kada sam 1997. godine izdala Imaginarni Balkan , nisam mogla predvideti "regionalne perspektive". Zaista, 1997. godine, nakon što su tri bivše članice Varšavskog pakta - Poljska, Mađarska i Češka - pozvane u NATO (postale su članice 1999), Tony Judt je napisao da će to stvoriti "vrstu depresivnog evro-susedstva iza koga se nalazi 'Vizantijska Evropa' koja će biti prepuštena sebi, preblizu Rusiji da bi se Zapad agresivno angažovao ili je absorbovao".

Situacija se 1997. promenila skoro preko noći, s početkom NATO-ovog širenja. Od 1989, pitanje o misiji nikada nije prestajalo da bude aktualno, kako u Americi, tako i u Evropi. S raspuštanjem Varšavskog pakta 1991. i raspadom Sovjetskog Saveza u 1992, NATO-ovi glavni neprijatelji i ciljevi prestali su da postoje, i s njima je prestala njegova svrha postojanja. Bilo je ozbiljnih planova u Evropi da se NATO raspusti, te da se izgrade alternativni sistemi sigurnosti ograničeni na kontinent. Ali NATO je ostao jedina transatlantska institucija u kojoj SAD nastavlja da igra ulogu velike evropske sile, i Amerika se opirala gubljenju te pozicije. Sjedinjene Države su bile i nastavile su da budu glavni zagovarač širenja NATO-a, uprkos obećanju iz 1990. godine da se savez neće širiti preko nemačkih granica. Nakon što su Poljska, Mađarska i Češka postale članice, 2002. u članstvo su pozvane Litvanija, Estonija, Letonija, Slovenija, Slovačka, Bugarska i Rumunija. 2004. sve ove zemlje postale su deo NATO-a. Tokom 2008. godine još dve balkanske zemlje - Hrvatska i Albanija - su pozvane u Savez, a uskoro će istim stopama krenuti i Makedonija.

Što se promenilo sa širenjem NATO-a?

Putanja NATO-ovog razvoja je zajedno s događajima koji su doveli do raspada Jugoslavije dovela do nepredviđenog međudelovanja dva procesa. Do 1999, međunarodna zajednica ograničila je svoj pritisak i uplitanje u Jugoslaviju skoro ekskluzivno na Ujedinjene nacije. Dogodilo se par manjih NATO-ovih operacija posle pada Srebrenice i pre Dejtonskog sporazuma, uključujući sprovođenje embarga na oružje pomoću pomorske blokade i kratko bombardovanje Republike Srpske u Bosni tokom 1995. Obe operacije odobrile su Ujedinjene nacije. Međutim, ova intervencija, kao i istovremeni događaji u Somaliji, pa čak i u prvom Zalivskom ratu, bili su usmereni na obnovu ili očuvanje statusa quo. Tromesečno bombardovanje Jugoslavije tokom 1999. godine je - s druge strane - bilo presedan, uzimajući u obzir namere i ciljeve SAD-a.

Snažno su se poduprli secesionistički zahtevi manjine i pripremio se teren za punu nezavisnost Kosova devet godina kasnije. To je još jedan presedan, čije se zloslutne posledice danas vide na Kavkazu. Riječ je o fundamentalnom odmaku od načina na koji su tretirani slični sukobi (između Palestinaca i Jevreja u Izraelu, Kurda i Turaka u Turskoj, Kurda i Arapa u Prvom Zalivskom ratu, itd.); naime, od Drugog svetskog rata suverenitet i teritorijalni integritet bili su dominantni princip. U drugom pogledu, rat na Kosovu označio je početak onog što je jedan posmatrač nazvao "uspon humanitarnih jastrebova". Osim toga, bio je generalna proba za američki unilateralizam koji je kulminirao u Drugom Zalivskom ratu. U tom smislu Balkan je opet postao laboratorija za sprovođenje eksperimenata s novim pristupima i rešenjima.

Bombardovanje Srbije označilo je prekretnicu u odnosu prema ovoj regiji?

Bilo je mnogo političkih i moralnih razloga za intervenciju 1999. godine, a želja da se oživi poslednja evropska organizacija u kojoj Sjedinjene Države igraju ključnu ulogu svakako nije bila najmanji od tih razloga. Koja god motivacija stajala iza bombardovanja, jasno je da je ono imalo neplanirane posledice. Pre rata na Kosovu, dominantna paradigma primenjivana na Balkan u principu je značila getoizaciju regije. "Pre-kosovski" vizni režim Evropske Unije oslobodio je viza Srednju Evropu, ali ne Istočnu Evropu i Balkan, gde su na slobodni protok populacije stavljena ograničenja. To je bio balkanizam na delu. Retorička legitimizacija intervencije iz 1999. godine kao odbrane univerzalnih ljudskih prava efikasno je vratila Balkan u sferu zapadne politike. Bombardovanje i njegov rezultat blisko je - čak nerazdvojno - povezalo Evropljane i Amerikance s Balkanom. Preko KFOR-a (trupa vođenih od NATO-a, pod UN-ovim mandatom), Amerikanci i Evropljani počeli su da vode dva službena protektorata (Kosovo i Bosnu i Hercegovinu). Tada se među evrokratama po prvi put pojavio značajan lobi koji je verovao da je u najboljem interesu Evrope da uključi Balkan u svoju sferu, umesto getoizacije. Vizna ograničenja bila su suspendovana za dve balkanske države - Bugarsku i Rumuniju, i 2007. one su primljene u Uniju. Iako se Unija generalno umorila od proširenja, za očekivati je da će Hrvatska - jedna od triju balkanskih zemalja - službenih kandidata, zajedno s Makedonijom i Turskom - uskoro biti primljena. Albanija i ostale jugoslovenske krhotine takođe su priznate kao potencijalni kandidati. Sve ovo propraćeno je zanimljivim, ali očekivanim povlačenjem balkanističke retorike, iako je u novinarstvu i književnosti ona još snažno prisutna, kao i u nauci. Čak se i glasni i često pakosni prigovori turskom priključenju EU usredsređuju na islam, bliskoistočnu kulturu, ljudska prava ili prava žena, ali nisu zaogrnuti balkanističkom retorikom. Imam jak stav po pitanju Turske, i izrazito sam za njen prijem u Uniju - iako, naravno, pažljivo pripreman ali ne beskonačno odgađan.

Međusobno nepoverenje i sitno-pakosni nacionalizmi još uvek su obeležje regije. Koliko je to balkanska posebnost, a koliko je to samo paralela onog što imamo u Evropi, na primer, u Sjevernoj Irskoj ili Baskiji?

Gledajući mapu Evrope, ne mislim da se najobilniji ili najuvredljiviji primeri "međusobnog nepoverenja i sitno-pakosnog nacionalizma" nalaze na Balkanu. Čak ne mislim da su Severna Irska ili Baskija dobri primeri ove prilično bezazlene formule - tamo smo imali, odnosno imamo žestoki nacionalizam i nasilje (u Severnoj Irskoj do 1988, u Španiji i danas). Ali obilni su primeri "međusobnog nepoverenja i sitno-pakosnog nacionalizma": između Poljske i Nemačke, Rusije i Ukrajine, Češke i Nemačke, žučni sukob u Belgiji između Flamanaca i Valonaca, zatim prepirke između Mađarske i Slovačke. Tu su čak i zaista beznačajni sukobi - poput Lihtenštajna koji ne priznaje Češku i Slovačku. Za razliku od toga, na Balkanu je prisutna rastuća saradnja. Čak i oštri sukob Grčke i Makedonije pokazuje znakove popuštanja. Samo je nepoverenje u zemljama bivše Jugoslavije - odnosno na području koje je danas komično nazvano Zapadnim Balkanom - ozbiljno, ali očekivano s obzirom na nedavni rat. Samo razmislite koliko je napora i vremena trebalo Nemačkoj i Francuskoj da nakon Drugog svetskog rata prevaziđu sopstveno nasleđe gorkih sukoba kako bi postigle harmonične odnose (iako su oni sve više testirani unutar područja ekonomskog i političkog rivalstva).

Uzimajući u obzir etničke probleme u svim postsocijalističkim zemljama (Mađarska, Slovačka, Rumunija, Bugarska, bivša Jugoslavija, Moldavija...) - koja je veza između socijalističkog nasleđa i nerešenih nacionalnih i manjinskih pitanja? Postoje teorije o tome kako je komunizam zapravo zamrznuo etničke odnose, koji su eksplodirali onog momenta kad je propao?

Verujem da su "zamrznuti etnički odnosi" neprimeren kliše. Istina je da socijalizam (ili komunizam) nije rešio nacionalna ili manjinska pitanja, uprkos nekim pokušajima i tvrdnjama da se to pitanje rešilo. U nekim slučajevima u prvih par decenija komunističke uprave postojala su određena rešenja manjinskih pitanja (na primer, kulturna prava za Mađare u Rumuniji, Turke u Bugarskoj, itd.) koja su opozvana tokom šezdesetih, zajedno s novim talasom komunističkog nacionalizma. U slučaju Bugarske, daleko od "zamrzavanja" etničkih odnosa, žaljenja vredna politika prema etničkim Turcima tokom osamdesetih zapravo je pogoršala međuetničke odnose do usijanja. S druge strane, pošto je komunizam službeno nenacionalistička, čak antinacionalistička ideologija, a povrh toga sistem koji je cenzurisao izražavanje, u retoričkom pogledu nije bilo mogućnosti za ekstremni nacionalizam (ponovo, s izuzetcima, od kojih je najzloglasnija bila Čaušeskuova Rumunija). Upravo to je omogućilo legitimaciju i pozicioniranje nacionalista kao antikomunističkih heroja u periodu nakon 1989, a to traje i danas.

Mnogo se pričalo o preranom ulasku Bugarske i Rumunije u EU. Unija je zbog korupcije čak zamrznula neke fondove namenjene Bugarskoj. Kakvo je bugarsko iskustvo s EU, sada kada je unutra, ali na poziciji evropske periferije?

Tokom svake političke promene postoje dobitnici i gubitnici. Nemam brojeve pri ruci, ali moj utisak je - usprkos postojećem evroskepticizmu - kako postoji koncenzus među Bugarima da je na kraju bolje biti unutra nego izvan nje. Različite društvene grupe podupiru taj koncenzus iz vrlo različitih razloga: za neke, to je verovanje da će se pobesnela korupcija morati da se prilagodi nekoj vrsti vladavine prava, ili u najmanju ruku da će izvan okvira Unije biti još nepodnošljivija. Drugi shvataju kako otvaranje ekonomije prema svetskom tržištu polagano donosi dobit uprkos društvenoj ceni nejednakosti i nepravedne raspodele. Za većinu, reč je o povećanim mogućnostima kretanja i komunikacija. Što se perifernog statusa tiče, bivanje van Unije ne bi nas približilo središtu...

Bugarska, Srbija, Bosna i Hercegovina, nešto manje Hrvatska, samo su neke od žrtava nedavne gasne krize. Zanimljivo je da većina velikih zemalja Unije ili ne zavisi u potpunosti od Rusije, ili ima zalihe gasa. Neke su čak profitirale prodajući gas po povišenim cenama ugroženim zemljama. Možemo reći kako u određenoj meri Zapad upotrebljava manje zemlje kao pione unutar svog odnosa s Rusijom?

Ne verujem da je to tako. Spomenute male zemlje jesu najgore osetile krizu, ali problem gasne zavisnosti o Rusiji je opšti. Kriza između Rusije i Ukrajine se već dugo pripremala i bila je očekivana.

S druge strane, skandal se nalazi drugde: u neprestanom pritisku EU na nove pristupnice da zatvore svoje nuklearne elektrane, što se postavlja kako uslov primanja u Uniju. To je neprijatno pogodilo najviše Bugarsku, Litvaniju i Slovačku, između ostalih. U bugarskom slučaju, ne samo da je zemlja postala potpuno zavisna o gasu, nego je izgubila jedan od retkih izvora prihoda - izvoz energije. Sve se to događa u svetlu, uglavnom francuskih, pokušaja da se monopolizuje nuklearna industrija u Evropskoj Uniji.

Na stranu Bosna i Kosovo koji i nemaju pravu državnost, ostatak Balkana jeste ili će kroz neko vreme biti u EU. Ali, superiorni pogled Zapada sada je zamenjen eksploatacijom od strane superiornih ekonomija. Da li EU zaista ima nameru da razvije regiju, ili zapravo stvara vrstu "unutrašnjih kolonija", kao tržišta za svoje proizvode i izvor jeftine radne snage?

Šta znači "prava državnost"? Priznanje od strane svih zemalja? Članstvo u UN-u? Bosna to ima. S druge strane, Tajvan - kojeg Narodna Republika Kina smatra sopstvenom pokrajinom - nema (priznat je od strane 23 države, dok Kosovo priznaju 54 zemlje). Ipak, pretpostavljam da je za vas Tajvan "prava država". Da li je onda reč o više ili manje stabilnoj administraciji i ekonomskom bogatstvu? Da li se onda nekoliko "promašenih država" u Africi broji među "ne-prave" države? Da li su početne državne formacije na Balkanu tokom 19. veka posedovale "pravu državnost"?

Iako mogu prilično da kritikujem EU, iskreno ne verujem da je konačni cilj stvaranje "unutrašnjih kolonija". Model "tržište / jeftini izvor radne snage" više nije u igri. Primanje Balkana u Uniju je - prema meni - bilo i biće primarno vođeno političkim motivima. To važi ne samo za Bugarsku i Rumuniju, nego i za Grčku tokom sedamdesetih. Zato mislim da će proces na kraju obuhvatiti i Bosnu i Kosovo.

Što se tiče drugorazrednog ekonomskog položaja regije, to će nastaviti da bude problem, upravo kao što je tako u celoj Istočnoj Evropi, a ne samo u Balkanu (njenom siromašnijem delu). Taj tip nejednakosti nesumnjivo će imati posledice u političkom i kulturnom smislu. Isto je tačno ne samo vis-a-vis istočne Evrope, nego i vis-a-vis južne Evrope. Suprotnost severa i juga tek je nedavno postala manje ozbiljna nego li suprotnost zapada i istoka.

Istočnu Evropu zapadni turisti masovno otkrivaju kao "egzotičnu" destinaciju - da li je tu reč o ostacima balkanističkog pristupa u novom obliku?

Svaki ljudski susret, a turizam je samo jedan od njih, funkcioniše na principu stereotipa. Toliko dugo dok postoje bitne nejednakosti u bogatstvu i snažne razlike u kulturi, ti stereotipi su osuđeni na asimetričnost i hijerarhičnost na štetu onog koji je socijalno slabiji. Naravno, "balkanizam" (ili "orijentalizam" ili "egzotizacija") će biti prisutan u mnogim od tih susreta. S druge strane, jedino česti i ponovljeni susreti (osim, naravno, obrazovanja) mogu doneti toleranciju i osetljivost prema drugima.

S ekonomskom krizom na horizontu, možemo li očekivati uspon radikalnih nacionalističkih stranaka i desnog populizma? U Bugarskoj je ekstremna Ataka prilično jaka, u Rumuniji to je Stranka Velike Rumunije, zemlje bivše Jugoslavije još imaju snažan emocionalni naboj kao posledicu ratova devedesetih?

Ekonomska kriza će svakako biti iskorištavana, ali ne samo od strane desničara ili nacionalista. Ne mislim da Ataka ima velike izborne izglede za sada; takođe, to je prilično rasut pokret. Isto važi za Rumuniju. Područje bivše Jugoslavije pripada drugoj kategoriji: osim emocionalnog naboja iz devedesetih, tu su još uvijek nerešeni nacionalni problemi.

U većini ovih zemalja vladajuće elite deklarativno su prihvatile liberalno-demokratski svetonazor. Ali, država je uglavnom slaba i neefikasna, a drugi problem je u tome što su društva ostala fundamentalno ksenofobična i konzervativna. Tipični primer je odnos društva prema seksualnim manjinama. Kako je moguće promeniti društva, što je mnogo teži zadatak nego formalno donošenje zakona?

Uzdržala bih se od karakterisanja ovih društava kao "fundamentalno ksenofobičnih i konzervativnih". Neka od ovih društava pokazuju ksenofobne stavove prema određenim grupama (naročito Romima), ali dobrodošlo primaju ili su neutralna prema drugim grupama (na primer, primetan dolazak Istočnoazijaca); isto važi i za konzervativizam. Transformacija seksualnih običaja je zloglasno težak problem, ne samo u ovim društvima. U zapadnoj Evropi i SAD-u proces se potvrđivao polagano i postepeno, uz borbu, i to samo tokom poslednjih pedesetak godina. To nije dugo vrijeme, i još uvek traju debate. Istina je da se društva menjaju mnogo sporije nego samo donošenje zakona, ali to je još uvek prvi korak. Ako se zadrži aktivni protok populacije i komunikacijska razmena - kao što se čini da je tendencija - to će se neminovno desiti. Uporedite to sa stavovima prema ženama u proteklih 100 - 150 godina.

Ne umanjujući potrebu za učenjem od Zapada, možemo reći da su vođe istočnoevropskih zemalja spremno prezentovali sopstvene zemlje kao inferiorne. Nakon komunističkog iskustva i još uvijek prisutnog straha od Rusije, većina istočnih zemalja nekritički je prihvatila zapadni model. Da li je bilo alternative za NATO i EU?

Prvo, ne postoji tako nešto kao holistički "zapadni model". Ono što je većina istočnih zemalja prihvatila - delom zbog snažnih ideoloških uverenja njihovih novih liberalnih elita, delom pod pritiskom ili savetima, delom oponašajući jedna drugu - bio je rigidni i često dogmatični neoliberalni model - mnogo rigidniji nego u bilo kojoj "zaista postojećoj" zapadnoj državi. Što se alternativa tiče, ne mislim da je bilo ikakvih razgovora ili promisli o alternativama ulasku u EU. NATO je druga priča. Reč je o verovanju da je članstvo u NATO-u garant i prvi korak prema ulasku u EU; upravo to je povelo istočnoevropske države prema paktu. Iako je to do sada u praksi bio slučaj, mislim da je tu više reč o slučajnosti nego apsolutnoj korelaciji.

U osnovi, NATO je transatlantska organizacija u kojoj je SAD dominantna poluga, ali ne nužno odgovarajuća interesima Unije. Nekim istočnoevropskim državama - izdvojila bih Poljsku - to je dalo dobrodošao manevarski prostor. Nisu sve članice EU (ili nisu bile) članice NATO-a. I nisu sve članice NATO-a (ili neće biti) članice Unije. Najpoznatiji primer je Turska, dugogodišnja članica NATO-a. Drugi primeri su Ukrajina i Gruzija, koje su kandidati za oba udruženja.

(Intervju preuzet iz internet magazina "H-alter", http://www.h-alter.org )