Ne zanemarujte izbore u Iranu

(5. 6. 2013. Forin afers)

Mnogi komentatori su zanemarili predstojeće predsedničke izbore u Iranu smatrajući da će vrhovni lider doneti sve važne političke odluke, među njima i one koje se tiču nuklearnih programa. Ali predsednički izbori se čine važnim Ali Hamneiju, što je razlog zašto bi trebalo da budu značajni i za posmatrače na Zapadu. Izbore treba shvatiti kao forum koji signalizira političke namere vrhovnog lidera, uključujući i naredne korake kada je reč o nuklearnom programu.

Iako je vrhovni lider pokušavao da ostane izvan političke borbe, on se često suprotstavljao stavovima iranskih predsednika tražeći način da ispita njihov izvršni autoritet i trudeći se da vodi politiku koja naginje njegovim preferencama. Nema sumnje da je Mohamed Katami tragao za reformama kod kuće i pokušavao da ojača međunarodne odnose. Predsednik Ahmadinedžad možda nije impresioniran idejom da gradi internacionalne mostove, ali je i on prihvatio populistički pristup, pokušavajući da izgradi nezavisnu bazu moći i da stvori veliku disonancu unutar elite ponavljajući optužbe za korupciju.

Iako Hamnei namerava da smanji procep unutar elite, on to želi da uradi pod svojim uslovima. Oduvek je bio sumnjičav po pitanju dogovora sa Vašingtonom. Zapad, smatra on, tumači koncesije kao znak slabosti, zbog čega je on oduvek cenio čvrstu kontrolu nad političkom elitom, u službi tih konzervativnih vrednosti nad sazivanjem širokog konsenzusa. Zaista, otkad se uzdigao do položaja vrhovnog vođe, on je postupao tako da oblikuje novi politički konsenzus koji odražava njegovu sopstvenu filozofiju ekonomske samodovoljnosti i neprijateljstva prema Sjedinjenim Državama.

Tokom izbora 2009. Hamnei se pripremao da odbaci sve pretenzije da bude iznad političkih nesuglasica. Činilo se da misli da će intervencijom koja će osigurati pobedu Mahmuda Ahmadinedžada biti zaštićen od ponovne pojave snaga koje su više reformističke i pragmatične i koje mogu ozbiljnije da ugroze njegovu političku orijentaciju. Vrhovni lider nije sumnjao da će, nakon što je spasao iranskog predsednika od poraza, Ahmadinedžad onda ugroziti njega i postati izvor konstante tenzije, koja možda neće prestati čak ni kada Ahmadinedžad više ne bude predsednik.

Zato ajatolah Hamnei sada ne želi da išta prepusti slučaju. Vodeći savet je diskvalifikovao Akbara Hašemi Rafsandžanija i Esfandiara Rahim Mašeia, bez sumnje izvršavajući time nalog vrhovnog lidera. Hamnei je uklonio svaku mogućnost pojave nezavisnog kandidata. Ukoliko je bilo nade da će iranski predsednički izbori otvoriti put za drugačiji pristup politici u odnosima sa SAD, on je sada učinio jasnim da to neće biti slučaj. Njegovi potezi treba da se posmatraju onakvim kakvi jesu: kao želja da se spreči veća liberalizacija unutar zemlje i prilagođavanje u spoljnoj politici. Sledeći predsednik Irana će biti njegov poslušnik i biće poželjno da dela kao njegov administrativni zamenik.

Isključenje Rafsandžanija, jednog od osnivača Islamske republike, govori samo za sebe. Isključenje Mašeia, Ahmadinadžadovog protežera koji je bio spreman da ugrozi sveštenički establišment i da izgradi narodni nacionalistički režim, jeste jedna stvar. To najverovatnije odražava široki konsenzus među tradicionalnim establišmentom Islamske republike. Ali isključenje Rafsadžanija je nešto sasvim drugo. Rafsandžanijeva podrška onima koji su posumnjali u legitimnost izbora 2009. očigledno je razbesnela konzervativce koji pripadaju tvrdoj struji. Ali njegov pedigre, bez obzira na sve, uvek mu je prethodno garantovao mesto u političkoj eliti.

Isključenje Rafsandžanija dozvoljava vrhovnom vođi da izbegne nesigurnost izbora u kojima iranska javnost ponovo postaje snažna. Jasno, vrhovni lider želi da izbegne vrstu uzbuđenja koju bi Rafsandžani pokrenuo da je nastavio da daje javne izjave. Kao što je činio tokom protekle dve godine govoreći o potrebi Irana da fiksira ekonomiju i smanji međunarodnu izolaciju (tema koju je on naglašavao u skorije vreme). Ali isključenje Rafsandžanija iz izbora je takođe jasan signal svakome ko je zabrinut oko iranskog nuklearnog programa. Da je vrhovni lider bio zainteresovan za postizanje dogovora sa Zapadom oko iranskog nuklearnog programa, on bi želeo da Rafsandžani bude predsednik.

Tvrdim da bismo bili sposobni da postignemo sopstveni dogovor, ne zbog Rafsandžanija, bilo koji dogovor da on inicira morao bi ipak da bude prihvatljiv vrhovnom vođi, ali da je vrhovni lider bio zainteresovan, on bi unapred stvorio sliku o širokoj prihvatljivosti dogovora. Pre nego da ima samo umešane vrhove prstiju, on bi želeo da proširi krug onih koji donose odluke da bi podelio odgovornost. On bi postavio scenu imajući nekoga kao što je Rafsandžani koji bi vodio grupu koja bi težila ka razumevanju. Rafsandžanijev pedigre, koji povezuje Hamneija i bivšeg predsednika sa vezama u Revolucionarnoj gardi i sa elitom uopšte, njemu bi išao u prilog da odigra ovu ulogu.

Rafsandžanijevo isključenje nije jedino što signalizira nevolje oko nuklearnog programa. Od osmorice preostalih odobrenih kandidata, četvorica su bliska vrhovnom vođi i mogu da imaju kredibilitet u pregovorima – Ali Akbar Velajati, spoljnopolitički saveznik Hamneija, Mohamed Baker Kalibaf, gradonačelnik Teherana i bivši komadant u Revolucionarnoj gardi, Hasan Rovani, sveštenik i bivši iranski pregovarač sa Evropljanima oko iranskog nuklearnog programa, i Saed DŽalili, Hamneijev trenutni predstavnik u nuklearnim pregovorima sa P5 plus 1 - pet stalnih članova u SB UN plus Nemačka. Dok teoretski bilo koji od ovih kandidata može da osvoji izbore, činjenica da iranski mediji posvećuju pažnju DŽaliliju sigurno sugeriše da je on Hamneijev pretedent, uprkos tome što on ima najmanje akreditiva.

Ukoliko DŽalili postane iranski predsednik, biće teško izbeći zaključak da vrhovni vođa ima malo interesa u postizanju razumevanja sa SAD oko iranskog nuklearnog programa. DŽalili po svim analizama je konzistentno pristupao pregovorima sa ideološkom revnošću i potpunom posvećenošću vođstvu vrhovnog lidera i spremnošću da pregovara beskonačno bez rezultata. Njegova kampanja je sada izgrađena oko teme otpora toliko da on ne govori o pružanju otpora „arogantnim silama“ u pogledu međunarodnih odnosa i nuklearnog pitanja, već govori o građenju „ekonomije otpora“. Poslednji slogan možda neće ubediti iransku javnost, ali to je muzika za uši Ali Hamneija.

Ako DŽalili postane sledeći iranski predsednik – a njegova ropska posvećenost vrhovnom vođi čini ga idealnim kandidatom za Hamneija – mi nećemo morati da nagađamo o Hamneijevim namerama u pregovorima o nuklearnom naoružanju. On će nam ih sam saopštiti.

Denis Ros je savetnik u Institutu Vašington. Prethodno je služio kao specijalni asistent predsednika Obame i viši direktor pri centralnom regionu Saveta za nacionalnu bezbednost.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić