Nedostatak vizije - Rejting lidera velikih država članica EU drastično opada

(Danas 24. jul 2010.)
U zapadnom delu Evrope, koji je bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld zlobno oklevetao kao Staru Evropu, gotovo su sve vlade u velikim političkim problemima. Zasad je možda jedini izuzetak nova koaliciona vlada Ujedinjenog Kraljevstva. U velikim državama članicama Evropske unije, rejting lidera - Nikole Sarkozija u Francuskoj, Silvija Berluskonija u Italiji, Angele Merkel u Nemačkoj i Hosea Luisa Rodrigesa Sapatera u Španiji - kreće se oko 25 odsto ili je niži.

Stiče se utisak da političko opredeljenje ne pravi nikakvu razliku, budući da nije bitno da li je reč o konzervativcima kao što je slučaj sa Sarkozijem, ili o hrišćanskim demokratama Merkelove, ili populistima kao što je slučaj s Berluskonijem, ili socijalistima čiji je pripadnik Sapatero. Ukoliko ste ovih dana na funkciji u Evropi, u nevolji ste.

Šta je krenulo toliko naopako? Stiče se utisak da je ekonomska kriza najočiglednije objašnjenje, ali možda isuviše očigledno.

Kada su šok-talasi zbog pucanja američkog kreditnog mehura pre dve godine udarili u evropske obale, ovi politički lideri su reagovali sa očitim poletom, čime su sebi za izvesno vreme podigli popularnost. Paradoksalno, ispostavilo se da su rane faze finansijske krize išle naruku konzervativnim liderima i onima orijentisanim tržištima za koje se sticao utisak da su u boljoj poziciji da spasu ekonomiju, odnosno boljoj nego što je bio slučaj sa socijalistima.

Danas to više nije slučaj. Socijalizam je širom Evrope ponovo u usponu, bar sudeći prema anketama javnog mnjenja. I desničarski populizam postao je izborna sila koju treba uvažiti u Francuskoj, Belgiji i Holandiji.

Ispostavlja se da je ekonomska stagnacija beskonačna. Radnih mesta jedva da ima, a budućnost svuda izgleda turobno. Grčka kriza zacrnela je celu evrozonu. Na zajedničku valutu sada se gleda sa sumnjom. Na marginama javnog mnjenja, pojedini ljudi čak promrmljaju predloge da se njihove zemlje vrate na stare nacionalne valute, što bi naravno samo izazvalo katastrofu u vidu još konfuznije situacije, pošto su zemlje EU prezadužene u evrima. Ukidanjem evrozone samo bi se povećao nivo njihove zaduženosti.

Ono što ovaj napušteni ekonomski pejzaž čini još turobnijim jeste upadljiva nesposobnost evropskih lidera da objasne šta se desilo i šta se još dešava njihovim građanima. Ja zapravo verujem da upravo u ovome leži ključni razlog za opadanje njihovog rejtinga u anketama javnog mnjenja. Stiče se utisak da evropski lideri ne vode nikuda jer nemaju viziju.

Pogledajte evro: nijedan šef države ili vlade nije dosad uspeo da predstavi doslednu odbranu evrozone da bi otklonio upornu nelagodnost koja je aktuelna kada je reč o zajedničkoj valuti. Ili razmotrite javnu potrošnju: svi evropski lideri uporno žele da smanje troškove vlade. Međutim, ti isti lideri, uključujući navodno neumoljivog poznavaoca budžeta Angelu Merkel, manje su insistirali nego pre dve godine na tome da će javna potrošnja omogućiti „kenzijanski“ put iz krize.

Zašto je došlo do takvog obrta? Evropska javnost je otkrila da su fiskalni stimulativni programi 2008/09, čija je namena bila predupređenje čak veće krize, iznedrili više dugova nego radnih mesta. Međutim, političari mrze da priznaju greške iz prošlosti. Stoga se stiče utisak da ne mogu da objasne svoje novo obrazloženje za smanjenja potrošnje koje sada zagovaraju.

Evropski lideri pogoršavaju stvari kada pokažu da ne mogu da spoje izolovane „reforme“ - recimo niži javni deficit - sa sveobuhvatnom vizijom ekonomije. Jedan dobar primer toga jesu napori Sarkozija da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine. Sindikati su spremni da protestuju, što je naposletku njihova dužnost. Populacija u širem smislu ne razume vezu između podizanja starosne granice za odlazak u penziju i krize.

Istina koju političari (izuzetak je britanska vlada Dejvida Kameruna, bar zasad) nisu radi da priznaju jeste da se aktuelna bezizlazna situacija u zapadnoj Evropi razlikuje od globalne stagnacije koja je delo SAD. Stara Evropa zašla je u žestoku i upornu krizu države blagostanja i obični Evropljani to znaju.

Velikodušne penzije, kompenzacije za nezaposlenje, zdravstveno osiguranje i sve vrste socijalnih programa zbog kojih je zapadna Evropa udobna za život osnovani su kada su evropska ekonomija i populacija brzo rasli. Sada, nakon jedne generacije ekonomske i demografske stagnacije, država blagostanja može se finansirati samo ulaskom u još veći javni dug. Finansijska tržišta, pobuđena globalnom krizom, neće više podržavati današnju situaciju Potemkinovih sela u kojoj je socijalna pomoć postala fasada poduprta deficitima.

Politički lideri u takvom jednom trenutku zahtevaju „čerčilijanski“ akcenat. Potrebno je objasniti zašto je evro i dalje najbolji način odbrane protiv inflacije, najopasnije društvene boljke; zašto vladini podsticaji neće funkcionisati i zašto zapravo nikada nisu obezbedili održivi rast; i zašto se mora uspostaviti nova ravnoteža između socijalnog sistema i ekonomskog dinamizma - zasnovana na manjem javnom dugu i većim privatnim investicijama.

Takav govor, ukoliko se jasno predstavi, razumeli bi i ozvaničili mnogi, ako ne i svi. To bi najmanje donelo osećaj usklađenosti akcijama političara, a onima koji se protive ovoj potrazi za novim evropskim balansom, ponajviše marksistima i populistima, bilo bi potrebno da se takmiče sa sopstvenom novom vizijom.

Da li bi takva jasna vizija učinila evropske lidere popularnijim? Možda bi, a možda ne bi, ali oni bi gotovo sigurno bili legitimniji, čak i u očima svojih protivnika.

Autor je francuski filozof i ekonomista, objavio je knjigu „Ekonomija ne laže“