Neizvesnost u Moskvi

 (The National Interest, 22.12.2008)

U Rusiji se, ispod fasade normalnosti, sve više produbljuju socijalne i političke tenzije. Tokom prošlonedeljne posete Moskvi, zapalo mi je za oko da su prestižni restorani bili puniji nego ikada, da je u elitnim buticima bio normalan odziv kupaca, i da je odeljak biznis klase na aerodromu Šeremetjevo bio preplavljen Rusima obučenim po poslednjoj modi, koji za svoj praznični odmor putuju u inostranstvo. Za razliku od Njujorka, do sada nijedna velika ruska finansijska institucija nije doživela krah, a ruska Vlada je izdala redovne garancije da u raznim fondovima pod kontrolom države ima dovoljno rezervi za isplatu svih socijalnih obaveza prema narodu. Ruska državna Duma, donji dom parlamenta koji je narod izabrao, potpuno je pod kontrolom provladinih partija i predsedniku Dmitriju Medvedevu, kao i premijeru Vladimiru Putinu, nastavlja da pruža neograničeno poverenje.

Ipak, ukoliko se provozate kolima kroz grozomoran saobraćaj u ruskoj prestonici, brzo ćete uočiti naznake problema. Mnogobrojna velika gradilišta kao da su zamrznuta, sa kranovima koji dokono stoje, bez ijednog radnika na vidiku; a u „Aleksandrinskom pasažu“, jednoj od najistaknutijih poslovnih adresa u Moskvi, nema uobičajenog reda u bifeu. Mnogo radnika firmi iz oblasti energetike i konsaltinga poslato je na neplaćeno odsustvo sa neograničanim trajanjem. Posebno težak udarac su zadobile neprofitne organizacije. Malo njih dobija značajnije donacije, a usled isparavanja sponzora mnoge organizacije čiji je delokrug javna politika i mnoge dobrotvorne organizacije morale su drastično da smanje broj zaposlenih i skrate programe.

Usled pada cene nafte - na čemu je i zasnovan budžet Rusije - ispod pedeset dolara za barel, jasno je da 2009. godine neće baš sve biti ružičasto za rukovodeći par Putin-Medvedev. Režim koji je gospodin Putin izgradio, prilično autoritaran po zapadnim merilima, uživa neskrivenu podršku naroda, zato što kombinacija visokih cena energenata i mudre fiskalne politike obezbeđuje značajan porast životnog standarda. Za vreme Putinove vlasti, prihodi po glavi stanovnika su više nego udvostručeni. Dok je politička sloboda ozbiljno limitirana, lične slobode su u velikoj meri ostale netaknute. Ljudi mogu slobodno da izaberu svoj posao, da se prebace iz jedne privatne firme u drugu, da putuju u inostranstvo sa veoma malim ograničenjima, ukoliko ih uopšte i ima, da eksperimentišu u umetnosti bez velikog zvaničnog mešanja i da čak kritikuju vladu bez straha od posledica – ne samo u privatnosti svojih domova, već i na internetu i, u manjem obimu, u štampanim medijima.

Ovom bezuslovnom socijalnom ugovoru, gde je društvo dozvolilo rukovodstvu da vlada bez mnogo javne kontrole a rukovodstvo je narodu isporučilo redovnu dozu poboljšanja u njihovom svakodnevnom životu, ozbiljno preti ekonomski pad. Duma je raspravljala o predlogu zakona u kome bi se proširila definicija veleizdaje na to da se krivičnim delom smatraju neki kontakti sa zapadnim nevladinim organizacijama, ili čak sa medijima. Kad je pre skoro četiri godine, u januaru 2005, hiljade penzionera u Rusiji ogorčeno protestvovalo zbog spornih reformi socijalnih primanja iz sovjetskog perioda na koja su oni računali, vlada je vrlo pažljivo izgladila stvar sa demonstrantima, brzo promenila pravac i iskoristila državne rezerve kako bi uslišila njihove zahteve. Međutim, usled smanjivanja rezervi konvertibilne valute, ruskom rukovodstvu ostaje manje mesta za manevrisanje. Kad je, u nedelju, na stotine ljudi demonstriralo u Vladivastoku, daleko na istoku, zbog povećanih carina na strane automobile, jedinice specijalne policije su na taj protest odgovorile upotrebom sile. Ukidanje taksi, kako je nedavno najavio Vladimir Putin, biće veliki udarac za rusku automobilsku industriju koja se nalazi u ozbiljnim problemima. A sa porastom nezadovoljstva u narodu, jasno je da se Vlada plaši da bi čak i mirni i relativno beznačajni protesti lako mogli da izmaknu kontroli.

Odgovor ruske Vlade na krizu je, na papiru, bio ažuran i odlučan. Za podršku bankarskom sistemu i bazičnoj industriji namenjena su velika sredstva. Formirana je posebna komisija koja se bavi krizom i njom presedava prvi zamenik premijera Igor Šuvalov, sposoban i autoritativan zvaničnik sa bliskim vezama i sa Putinom i Medvedevom. Ipak, izvori iz ruske Vlade se žale da bez jasno naznačene podele rada, redovno donošenje odluka otežava postojanje dva lidera istovremeno, koji ključne odluke donose uglavnom preko privatnih, poverljivih kontakata. Često mnogo zavisi od toga ko je poslednji uspeo da razgovara sa jednim od lidera. Za sada, mada nema naznaka rivalstva između Putina i Medvedeva, njihovi podređeni su sve spremniji da promovišu svoje šefove, sve pod pretpostavkom da će pre ili kasnije postati teško da se održi dihotomija vlasti zbog potrebe bavljenja ekonomskom krizom, i da će na koncu konca, jedna osoba ostati na dužnosti.

Malo je verovatno da će kriza dovesti do liberalnih reformi. U Rusiji, teška vremena obično jačaju tvrdolinijaške stavove, i mada Medvedev ima savetnike liberalnih stavova po ključnim pitanjima, bilo iz ubeđenja ili pogodnosti, on veoma podseća na Putina i odaje istu sliku izdržljivosti i odlučnosti. Što se tiče ruske spoljne politike, ekonomski pad je uglavnom zaustavio trijumfalno raspoloženje posle avgustovske pobede nad Gruzijom. Sve više vlada spoznaja da bi konflikt, ili čak percepcija konflikta, sa Sjedinjenim Državama škodio samopouzdanju investitora u Rusiji, što bi dovelo do odliva kapitala i pada rublje.

Ali ekonomske teškoće, uz podizanje odbrambenih mera kao što su dodatne takse za strana kola, znače da će ruska Vlada biti manje fleksibilna prema potrošačima energije koji ne uspevaju da plate račun – kao što je Ukrajina. Postoji sve veće iskušenje da se rusko oružje da onome ko može da ga kupi, gde spada i Iran. Moskva i dalje odbacuje tvrdnje Teherana da je opskrbljavala Iran raketama dalekog dometa S-300, ali jasno, bilo to istinito ili ne, iskušenje da se bilo kome proda bilo šta samo će rasti kako ruska ekonomija bude nastavljala da ide nizbrdo, a vladine rezerve kapitala se smanjivale.

Dobre su šanse da će ruske rezerve biti dovoljne da se preživi 2009. godina, da je ruski politički sistem dovoljno stabilan da izdrži test ekonomskog pogoršanja, i da će mogućnost novog početka sa SAD koji nudi Obamina administracija, poduprt svežim osećanjem o sopstvenoj ranjivosti, biti dovoljan da odgovori Moskvu od preuzimanja rizika u odnosima sa SAD i, šire, sa Zapadom. Ipak, Rusija se nalazi u neistraženim vodama, gde malo toga važi zdravo za gotovo, te je u ovim neizvesnim vremenima od posebne važnosti da novoizabrana Obamina administracija pažljivo nastupi, sa svešću o nenameravanim posledicama američkog delovanja koje bi mogle da gurnu ravnotežu u Rusiji suprotno interesima SAD.

(Dimitri K. Sajms je predsednik Nikson centra i izdavač The National Interest-a)