Немачка и Кина

(Стратфор, 21.октобар, 2014)

Прошлог викенда вратио сам се са једномесечног путовања по источној Азији и Европи. Открио сам три ствари: као прво Европљани су били опседнути Немачком и забринути због Русије. Као друго Азијати су били опседнути Кином и забринути због Јапана. Као треће, посећивање седам земаља од Пацифика па до Атлантика за 29 дана доводи вас до јединственог стања свести, у коме је једина боја сива. Знати број ваше хотелске собе у граду у коме се тренутно налазите у поређењу са једним до два града у којима сам боравио прошле године је известан успех.

Свет не постаје мањи. Нема директног лета од Сједињених Држава до Сингапура и било ми је потребно 27 сати да допутујем донде. Постоји директан лет од Минхена до Сеула, али с обзиром на то да сам започео у Паризу то путовање је такође износило око 17 сати. Судећи по томе колико је Магелану било потребно да уз помоћ навигације отплови свет, и чињенице да је убијен на Филипинима ја нисам имао разлог да се жалим. Али чињеница је да је брзина глобалног путовања достигла стабилан ниво, као и глобални економски систем. Постоји општи осет опасности у Европи и Азији. Не постоји заједничко сазнање шта представља ту опасност.

Био сам у Сеулу прошле недеље када су почеле да се шире вести о могућем таласу европске кризе, и појавила се импликација да Немачка можда помера своје гледиште о штедљивости. Било је изненађујуће колико се чинило да то мало брине више званичнике и бизнис лидере. Налазио сам се у Републици Чешкој када су плануле демонстрације у Хонгконгу. Чеси су на ово гледали као на удаљени догађај о коме имају став, али који неће имати утицај на њих, независно од исхода.

Било је много говора о глобализацији и међузависности која следи из ње. Јасно је да постоји много истине у томе када се аргументује да оно што се догоди у једном делу света утиче на остатак света. Али то једноставно није евидентно. Источни и западни крајеви евроазијске копнене масе на једне друге гледају чини се кроз погрешну страну телескопа. Оно што је близу је важно. Оно што је удаљено је нечији далеки проблем.

Немачка и Кина као економски центри

Постоји симетрија у овом погледу. Европа брине о Немачкој, а Азија о Кини. На неке темељне начине ове земље имају сличности. Кина је друга економија на свету. Немачка је четврти светски извозник. Обе земље су центри регионалних трговинских блокова, Немачка формално, Кина неформално. Обе тргују на глобалној основи, али обе такође имају специјалне и међусобно зависне везе од својих региона.

Кина и Немачка обе зависе од својих извоза. Немачки извоз је еквивалентан до 51 процента бруто националног производа, или око 1,7 билиона долара у 2013, судећи по Светској банци. Кинески извоз одговара 23,8 процената бруто националног производа или око 9,4 билиона долара.

Тренутни обрачун вишка у процентима бруто националног производа

Две земље у центру својих респективних регионалних система су обе биле екстремно ефикасни извозници. Сједињене Државе у поређењу извозе само 14 процената свог бруто националног производа. Али тачно ова способност да извозе јесте оно што чини да и Немачка и Кина буду рањиве. Обе су створиле системе за продукцију који превазилазе њихове капацитете за конзумацијом. За Немачку, повећање конзумирања може бити само маргинално ефективно због тога што већ конзумира близу својих капацитета. За Кину има више захтева, али већи део тога је међу угрубо милијарду људи којима недостаје куповна моћ да би купили добра која Кина производи за регионално и глобално тржиште. Кинеско друштво живи на ивици провалије. На врху литице је мањина која може да приушти добра. У дубокој провалији су они који не могу и који се такође не могу попети уз литицу. Стога, као Немачка, кинески ефективни захтеви не могу да апсорбују њен извоз.

Стога, економска виталност за Немачку и Кину зависи увелико од одржавања извоза. Без обзира на то колико оне увезу, њихов извоз одржава домаћи социјални поредак тако што обезбеђује значајни извор послова пре него у неким будућим сценаријима, који укључују ребаланс радних снага .За Немачку, која се сећа масивних социјалних турбуленција током двадесетих година прошлог века, одржавање потпуне запослености допире до срца социјалног поретка земље. За Кину, чија је Комунистичка партија обликована протестима незапослених у Шангају 1927, одржавање потпуне запослености је одбрана од владе. Обе земље с подозрењем гледају на незапосленост не само због економије већ и социјалне стабилности и преживљавања владе. Стога, извоз није само број већ темељ обе земље.

Недостаци економских модела

Проблем са економијом која је заснована на извозу је у томе да је извозник заточеник свог потрошача. Добробит Немачке и Кине не зависи само од тога како оне управљају својим економијама, већ од тога како њихови потрошачи управљају сопственом економијом. Уколико потрошачка економија падне, потрошачи не могу да купују. Небитно је да ли је проблем политички неуспех или циклични пад, извозник ће платити цену. Немачка и Кина се налазе у неизвесним позицијама.

Немачка и Кина се суочавају са чињеницом да апетити њихових потрошача за робом опадају, било да је то због конкуренције цена или економског опадања. Европа је економски турбулентна. Јужна Европа пати од масивне незапослености, а остатак Европе пролази кроз спорији економски раст, или нема раста уопште или чак опадања економије. Захтеви у овом тржишту су суштински за Немачку и тешко је одржати захтеве под овим условима. Није изненађујуће то што изгледа да се немачка економија креће ка рецесији.

Кинески проблем је другачији од Немачког, на дуже стазе више обећава. Глобална финансијска криза из 2008 и 2009. је десетковала кинески извозни сектор. Криза је успорила деценијама ниске цене извоза кога је кинеска влада држала у животу много дуже од природног животног века током година систематске репресије и расипне субвенције, индиректне и директне, произвођачима. Као резултат кризе део кинеског бруто националног производа који је био везан за извоз доживео је колапс преко ноћи од 38 процената у 2007. години до испод 24 процента данас. Овај колапс је присилио Пекинг да чува економију на апаратима за одржавање путем масивне експанзије државних инвестиција у конструкцију инфраструктуре и кућа. Бум кућа показује знаке да је коначно на свом курсу.

Пекинг осигурава своје наде делимично на оживљењу кинеске извозне производне моћи, не преко робе ниских цена и вредности које су некада биле главне, већ повећањем робе више вредности намењене развијенијим извозним економијама, као што су Јужна Кореја или Немачка. Међутим, ова еволуција је циљ на дуге стазе, не такав који би могао да се реализује за једну, две или чак пет година. У међувремену Пекинг ће се борити да одржи стабилан раст и високу запосленост упркос анемичном извозу, празним становима и мање робусном домаћем конзумирању и неадекватним службама и производним секторима високо квалитетне робе.

Немачки и кинески регионални партнери можда неће на дужи рок профитирати од немачке и кинеске извозне моћи. Интересантно је да се уопште сви плаше великих промена које би могле да дођу. Немачка моћ и способност да преплави тржиште регионално се види као проблем који треба исправити. У исто време, немачки регионални трговачки партнери разумеју нестабилност коју би промене донеле и задовољни су нарочито корпорације и финансијски центри одржавањем тренутног поретка са Немачком у центру. Исто се може рећи и за Кину. Када сам говорио о кинеским слабостима, није више било отпора тој идеји као што је било неколико година раније. У исто време нико није био жељан да види промену водећег. Западни и источни делови Евроазије су саграђени око моћеи једне земље: Немачке на западу и Кине на истоку. Оба региона разумеју економску цену коју плаћају за немачку и кинеску моћ и оба региона разумеју да ослањање на ове две земље обезбеђује елемент стабилности.

Променљиве у источној Азији и Европи

Још једна „вајлд карта“ постоји у овим регионима. У Европи то је Русија, а на истоку Азије то је Јапан. Русија је већ постала активна у наметању. Она не изазива немачку моћ пошто Русија није индустријски такмац немачком извозу. Уместо тога, Русија је извозник енергије која је потребна Немачкој и Европи и она је значајна регионална војна снага. У источној Европи коју сам пропутовао дискусија се често окретала питању да ли су Немачка и Русија постигле неку врсту тајног акорда који се свира око украјинске кризе. Уколико постоји договор, онда ће регион морати да игра на мелодију која долази из Москве и Берлина. Уколико нема споразума, онда нико не жели да види дестабилизовану Немачку. Али ту је такође присутан осет да се око тога ништа не може учинити.

У источној Азији постоји осећај да Јапан поново испитује вредност постратовског пацифизма и да се припрема да узме активнију војну улогу у региону. Бриге око јапанске милитаризације много су мање видљиве у Сингапуру него у Кореји и то није нигде брига која преовладава. Али остаје осећај да ће ако Кина уђе у непредвидљиву економску фазу ући и у непредвидљиву социјалну и политичку фазу такође. Сав јапански изненадни атак међу малим острвима на кинеском истоку може покренути агресивније потезе. Моје гледиште, да Кина није ни близу тако војно способна као што може изгледати, јесте одједном размотрено и одбачено. У региону ризици се не могу предузимати. Јапан се сматра „вајлд картом“. Још увек трећа светска економија са суштинским војним снагама Јапан може сматрати да је неопходно да буде противтежа Кини. За ово постоји исто толико ентузијазма у источној Азији колико за руску агресивност у Европи.

Сагледати обе стране Евроазије

Путовање у источну Азију и Европу дозволило ми је да видим две ствари које раније нисам. Прва ствар је симетрија између два краја Евроазије. Оба се држе око јаких извозних сила које су сада у веома опасним водама. Ниједна извозница није вољена у домаћем региону, али неколицина регионалних трговачких партнера су жељни да се носе са ризицима које нестабилност може донети. И у сваком региону постоји актер који напиње своје мишиће и потенцијално мења начин на који се регионална игра игра.

Друга ствар коју сам приметио, коју мислим да не бих видео да нисам путовао прво у Сингапур, затим у Европу, а онда у Јужну Кореју, јесте степен до кога су два краја Евроазије одвојена. Ми говоримо о глобалној међузависности и она је реална. Без обзира на економску динамику, сваки регион је интелектуално свестан шта се догађа на другом крају Евроазије, али сваки део види други као удаљени и ултимативно неповезан са бригама датог региона. Они су свесни једни других, али нису забринути једни због других пошто сваки регион игра сопствену игру. Оно што чини иронију јесте колико су ове две игре сличне.

Примарно питање које људи на обе стране Евроазије питају гласи: „Шта ће учинити Сједињене Државе“. Ја сам стално запиткиван о опадању моћи САД и онда у следећој реченици сам упитан шта ће САД учинити у Украјини, Ираку или у Јужном и Источном кинеском мору. Постоји мишљење да су Европа и Кина далеко једна од друге, али да су САД близу. Такође постоји фрустрација што САД нису спремне да играју улоге које ће служити најбољим интересима ових региона и уместо тога инсистирају на истрајавању које води до њиховог сопственог глупог краја. Било је добро чути ово, пошто ме је то уверило да свет није у потпуности раздвојен.

Чини се да заиста раздаљина раздваја људе. Новац може кружити у милисекундама, а летови могу трајати (превише) сатима, али људски животи се врте око нечега што је близу и стога познато. Сваки регион види себе као јединствен. Могли бисмо бити изненађени колико тога имају заједничко, и судбине Европе и Азије могу бити сличне. Али ја имам утисак да упркос свему ономе што кажемо о малој планети сличност није исто што и повезаност.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић