Немци и Руси - између привлачности и аверзије

(Ројтерс)

Многи Немци осећају специјалну повезаност с Русијом. Ово украјинску кризу чини нарочито опасном за Берлин зато што поставља важна питања о самој природи немачког идентитета. Да ли смо ми заиста толико дубоко укорењени на Западу као што већина верује?

Једини разлог захваљујући којем је мој деда Немац преживео руско заробљеништво јесте тај што је имао леп глас. Он је мобилисан у народну милицију (Volkssturm militia) 1944, током финалне фазе рата, у којој је нацистичка партија регрутовала већину способних мушкараца, без обзира на годиште. Руси су га заробили током опсаде града Бреслау и он је одведен у радни логор, где је био приморан да ради као дрвосеча.

Хране тамо једва да је и било и причао ми је да су људи умирали као муве. У појединим тренуцима логорски кувар је мог деду послуживао додатном порцијом водене каше због песме коју је деда певао поред ватре. Руси су такође седели, конзумирали вотку док им је његов глас буквално изазивао сузе у очима. То је, у најмању руку, верзија догађаја која се у фамилији препричавала.

Све до данашњих дана Немци и Руси задржали су посебан однос. Не постоји друга земља, нити иједан други народ са којим Немци имају такав однос који је, с једне стране, толико набијен емоцијама, а са друге - контрадикторан. Та веза сеже дубоко у немачку историју обликовану светским ратовима и 40-годишњим постојањем Источне Немачке. Немачке породице још увек приповедају приче о окрутним Русима, али и Русима који имају меко срце и душу. "Ми презиремо руски примитивизам, док чувамо њихову културу и руску душу", кажу они.

“Рат надвлачења“ емоцијама

Наш однос према Русима је амбивалентан, каква је и наша перцепција њиховог карактера. "Када је у питању однос између Немаца и Руса, постоји „рат надвлачења“ између дубоких привлачности и потпуне аверзије“, каже немачки писац Инго Шулце, аутор од критике одлично прихваћених Једноставних прича - романа који се бави са источнонемачким идентитетом и немачким уједињењем. Руси се некад посматрају кроз призму "Ивана Грозног", на њих се гледа као на стране ентитете, као на Азијате. Руси нас плаше, али их такође видимо као гостољубљиве. Они поседују енормно велику територију, дубоку душу и културу - њихова земља је земља Чајковског и Толстоја.

Због свега тога не зачуђује што данас дебата о руској улози у украјинској кризи постаје све важнија у немачкој политици. За Немачку украјинска криза није неки удаљени проблем, као што је случај са Сиријом или Ираком. Напротив, тај актуелни светски проблем сеже све до језгра немачког идентитета. Где ми стојимо када је Русија у питању? И у вези са тим - ко смо ми као Немци? Са претњом новог конфликта између Запада и Истока, ово питање повратило је значај у Немачкој и коначно може да нас присили да заузмемо нову позицију или да, у најмању руку, реафирмишемо однос према Западу.

Последњих недеља интензивна дебата води се између оних који имају тенденцију да саосећају са Русијом и оних који заступају тврду линију против Москве. Позиције су екстремно супротствљене. Што је, с једне стране, јача осуда руских акција у Украјини, гласнији постају они који тврде да је потребно дубље разумевање на борбу изазване Русије. Док број гласова оних који се залажу за кажњавање Русије због повређивања међународног закона на Криму расте, све је више Немаца који оптужују запад.

Једна од ставова који су се издвојили је да Европска унија и НАТО намерно вређају Москву најновијом експанзијом на исток. Стиче се утисак да се у дебату укључују сви - политичари, писци, бивши канцелари и научници. Читаоци, слушаоци и гледаоци шаљу писма уредницима, или их постављају на интернет форуме, или се пак укључују у радио или телевизијске програме.

„Већина Немаца жели да разуме руску страну ствари“, каже Јерг Баберовски, истакнути професор источноевропске историје на берлинском Хумболт универзитету. Историчар Штефан Плагенборг са универзитета Рур у Бохуму описао је сентименталан однос између Немаца и Руса као „неизмерну љубав“. Али како ова веза још увек траје после два светска рата?

Можда један човек који је одрастао у источној Немачкој може да објасни шта повезује Немце и Русе. Томас Брусиг, писац из бившег Источног Берлина, каже да је након рушења Совјетског Савеза морао да посети Русију за потребе писања књиге. Он се присећа да су га стално запиткивали који је руски писац оставио највећи утицај на њега. Брусиг није дао очекивани одговор - није рекао Толстој или Достојевски. Уместо тога, поменуо је трећеразредног совјетског писца Аркадија Гајдара. „То сам учинио као део освете и да их подсетим какви су империјалисти они били“, каже он.

Брусиг наводи да није посебно везан за Русе. За њега је једина руска фигура на коју гледа позитивно Горбачов. Он је био „његова визија заједничког европског дома која је утрла пут за разарање Совјетског Савеза“. То је био сан о Европи без линија поделе. „Није требало да се понашамо као да граница Азије почиње где се Литванија завршава“, наводи Брусиг. „Европа се протеже све до уралских планина.“

Романтизам и рат

Постоје нека очигледна објашњења за везу између Немаца и Руса - економски интереси и дубоко укорењени антиамериканизам у обе земље како на левој, тако и на десној страни политичког спектра. Али то су само површни одговори. Будете ли копали дубље, наћи ћете два друга објашњења - романтизам и рат.

Објашњење које подразумева рат је нераскидиво повезано са немачком кривицом. Као земља која је починила монструозне злочине Русима, понекада осећамо потребу да будемо нарочито дарежљиви, чак и када је реч о руском кршењу људских права. Много је Немаца који сматрају да Берлин треба да смањи критички однос према Русији и заузме умеренију позицију у украјинској кризи. Немачка је, осим тога, извршила инвазију на Совјетски Савез, убивши 25 милиона људи.

Ханс-Хенинг Шредер, експерт за Русију при немачком институту за међународне и безбедносне послове, описује ово као русофилију и каже да је врста компензације за немачку нацистичку прошлост. Успешни немачки историчар Хајнрих Аугуст Винклер се плаши да су Немци усвојили „патолошки процес учења“.

Питање кривице је створило везу између Немаца и Руса, али оно у очима Руса нестаје веома брзо после рата. За разлику од Француза, Скандинаваца и Холанђана, Руси немају тенденцију да именују и криве Немце за злочине почињене током немачке окупације.

„Они који су патили највише најмање мрзе Немце“, каже Баберовски, као да је питање немачке кривице испарило у првим моментима мржње и освете на крају рата. Он верује да се питање кривице разложило, у најмању руку, након повратка последњих ратних заробљеника у Немачку. “Руси су причали приче од којих вам се смрзава крв у венама, али они нас никада нису оптуживали“, каже Шулце, који је провео неколико месеци у Санкт Петербургу током 90-их.

Упркос чињеници да су немачки политичари експлоатисали страх од Русије много година у послератном периоду, рат још увек данас повезује Немце са Русима. Наш однос је окарактерисан „интимношћу која се ствара из два рата“, каже Херфрид Менклер, професор политичке теорије на Хумболт универзитету. Он описује рат као искуство које је било заједничко за Немце и за Русе. Он аргументише да сукоб ствара заједничку јачу динамику него мир - и тако као последица рата, Немци су научили једну другу ствар - да никада поново не нападну Русију.

Онда, наравно, ту су и немачке романтичне идеје о Русији. Земља је одувек била идеализована од Немаца. Ниједна друга земља није била тако узбуђена као Немачка када су гласност и перестројка водили деескалацију конфликта Исток-Запад. Коначно су осетили да је прихватљиво за њих да воле Русију поново. Горбачов, добри Рус, вратио се и Немци нису видели разлог да наставе да живе у страху од Русије.

Документарни програми о удаљеним пространствима Сибира и обалама реке Волге привукли су велики број гледалаца. У прошлим декадама радови аутора на немачком језику - као што су Хајнц Конзалик, чија се књига Стаљинградски доктор бави немачким ратним заробљеницима, или Јоханес Симел, чије новеле обрађују хладноратовске теме – били су бестселери у Немачкој.

„Исток је место немогућих жеља за Немце“, каже Менклер. Широки и наизглед бесконачни руски простор је увек био субјект немачке опсесије ка једноставном животу у складу с природи, ослобођеном од стега цивилизације. Милиони Немаца, протераних из источне Европе и примораних да се преселе на Запад после 1945, иницирали су то осећање. За њих то је представљало чисту природу и њихову изгубљену домовину.

Традиција антизападног сентимента

Супротна страна немачке неостварене жеље за Русијом јесте њена жеља да се разликује од Запада. Фундаментална опозиција западној површности сматрана је делом руске душе - бизнис и жеља за новцем западног човека стоје у супротности према источној дубини емоција и спиритуалности. „Када је нешто романтизирано, тада увек постоји антидемократска граница“, каже Баберовски. Она привилегује хармонију над конфликтом, јединство над конфронтацијом.

Ова традиција антизападног мишљења има трајање у Немачкој. У Рефлексијама неполитичког човека, писаним током Првог светског рата, Томас Ман је трагао за тим да строго одвоји Немачку од запада, чак цитирајући Достојевског. „Бити Немац“, писао је Ман, „значи културу, душу, слободу, уметност а не цивилизацију, друштво, право гласа, литературу“. Ман је касније ревидирао своје погледе, али есеј остаје документ за оне који желе да лоцирају немачку позицију између истока и запада.

Винклер указује на битку између немачких интелектуалаца који су сажаљевали „идеје 1914“, пропагиране од Јохана Пленгеа, и наглашава „немачке вредности“ - дужност, дисциплину, закон и ред, идеје које ће касније утицати на национал-социјализам, а све то наспрам оних слобода, једнакости, патријархарности, које су усвојене 1789. током француске револуције.

Када је Западна Немачка постала политички део запада после 1945, источни начин мишљења је скрајнут. Али Русија је остала земља жеље за Источне Немце. Менклер верује да је жеља за Русијом такође симбол „онога што смо имали обичај да мислимо, али више не упражњавамо такав начин мишљења“.

Специјална улога за Немачку?

Хајнрих Аугуст Њинклер аргументује да је Немачка сада стигла на крај „дугог путовања за помоћ“. Али са украјинском кризом и претњом од оживљавања конфликта између Истока и Запада тај долазак се не чини тако коначним. Одједном стара питања о специјалној улози Немачке поново извиру на површину. Наравно, нико неће поставити наше чланство у ЕУ или НАТО у питање, али немачке специјалне везе са Русијом - које се разликују од других западноевропских земаља – имају ефекат оправдања на нашу политику.

„Идеологија заузимања позиције у средини је исцрпела саму себе“, рекао је Винклер за Frankfurter алемајне цајтунг у интервју 2011. То је било лако рећи у време када се чинило да ривалство између Истока и Запада нестаје. Данас то више није случај.

Уколико ЕУ успе да говори једним гласом, можда ће Запад моћи да постигне некакав консензуз. Али ако конфликт са Русијом ескалира и ако буду морале да се доносе одлуке о економским санкцијама према Русији или о размештању трупа, ситуација може постати веома незгодна за Немачку. То би такође могло да присили Немце да се суоче са круцијалном дилемом - где стоје када је у питању њихов однос са Русијом. То питање Немци ће тешко моћи да избегну, имајући у виду њихову тренутно -добровољну или не – де факто водећу улогу у Европи.

У украјинској кризи улози за Немачку су можда виши него за било коју европску земљу. До сада су канцеларка Ангела Меркел и министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер успели, додуше уз потешкоће, да сачувају јединствену позицију, али пукотине се назиру. Лидери Социјал демократске партије левог центра (СПД), који су имплементирали политику опуштања односа са Истоком, под канцеларом Вилијем Брантом, много су мање расположени да преузму улогу противника Русији од Меркелиних конзервативаца. Социјал-демократе су сада усвојиле исту стратегију са Путиновим ауторитативним режимом, као што су учинили и 1970-их, када су тражили боље разумевање комуниста. Њихов приступ- трагање за бољим разумевањем руске позиције - показао се као успешан политички модел за партију.

Подела Немачке над партнерством са Западом

Ипак, расте подела између политичке елите и оних у Немачкој који симпатишу Русију. Недавно истраживање показало је да скоро половина Немаца жели да земља заузме балансиран став између Русије и Запада. У државама које су припадале бившој Источној Немачкој има двоструко више оних који верују да Немачка треба да заузме посебну улогу у овој кризи. Чак и у западним државама постоји мала група који верују да Немачка треба да чврсто стоји на страни НАТО и ЕУ у конфликту са Русијом. Стари антиамерички сентименти, интензивирани НСА шпијунским скандалом, могу одиграти битну улогу  заједно са страхом од ескалације конфликта са Русијом. Не делује вероватно теза да већина Немаца жели да оживи бивши поредак између Истока и Запада.

И сам сам се као дете које је одрасло у Западној Немачкој плашио Руса. Нисам могао да спавам ноћу зато што смо, у најмању руку, постигли само технички договор о прекиду ватре са Совјетским Савезом, због чега се стицао утисак да ће, након краће паузе, пуцњава поново почети. На срећу, ми смо били музикална породица. Можда је то морао поново да изведе мој деда. Можда су они желели да нам обезбеде важно средство за преживљавање касније у животу - за случај да Руси опет дођу. Како год, мој деда, који је годинама певао да би преживео, никада није рекао ниједну ружну реч о Русима.       

Са немачког превео: Дерил Линдзи

Са енглеског превео: Владимир Јевтић