недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Незапосленост је последица глобализације, а не курса јуана
Савремени свет

Незапосленост је последица глобализације, а не курса јуана

PDF Штампа Ел. пошта
Пол Крејг Робертс   
недеља, 31. октобар 2010.

(Global Research, 28.10.2010)

Губитак радних места у САД је трајан

Сад када по који демократа и остаци AFL-CIO[1]полако увиђају деструктивни ефекат који измештање радних места у off-shore зоне има на економију земље и милионе живота обичних Американаца, адвокати глобализма наједном су васкрсли дискредитовани налаз дартмутског економисте Метјуа Слотера од пре неколико година према коме послови офшоринга америчких корпорација повећавају запосленост и профите у САД.

Својевремено сам објаснио у чему Слотер греши, али економисти који зависе од корпоративне дарежљивости схватили су да је пробитачније да продају Слотерове празне приче него да кажу истину. Недавно је Америчка привредна комора употребила Слотеров лажни аргумент као оружје против демократа у Конгресу, Сендија Левина и Тима Рајана, а Вол стрит журнал је Министру одбране из доба Била Клинтона, Вилијаму С. Коену, омогућио да рециклира Слотерове маштарије на op-ed страни у издању од 12. октобра.

Послао сам писмо Вол стрит журналу, али уредници нису били заинтересовани за оно што њихов бивши уредник-сарадник и колумниста, и помоћник секретара Трезора за економску политику председника Регана, има да каже тим поводом. По сваку цену се мора одржати фасада лажи. Не може се доводити у питање мантра да је глобализам добар за нас.

Коен је рекао Журналовим читаоцима како је "чињеница да сваки посао измештен у Бангалор отвора скоро два радна места у Бафалу и другим америчким градовима." Кладим се да би у Бафалу "и другим америчким градовима" волели да знају где су ти послови. Можда Слотер, Коен и Привредна комора могу да им кажу.

У мају прошле године сам био у Сент Луису, и био сам затечен низовима напуштених зграда и закатанчених кућа са натписима, празних фабрика и пословних зграда, па чак и празним излозима радњи у самом центру града. Детроит покушава да се сажме за неких 60 квадратних километара. У понедељак 25. октобра емисија CBS-а ”60 минута“ се бавила темом незапослености у Силицијумској долини: професионалци са некада високим зарадама су већ две године без посла и данас не могу да раде ни хонорарно за 9 долара по сату.

Тврдња да офшор послови америчких корпорација повећавају домаћу запосленост у САД једна је од највећих превара икада. Као што сам већ изнео у својим више пута репринтованим колумнама и поново у својој књизи „Како смо изгубили економију“ (How The Economy Was Lost, 2010), Слотер је дошао до погрешног закључка зато што је обрачунавао пораст мултинационалних радних места у САД, а да притом није узео у обзир податке о аквизицијама постојећих фирми од стране мултинационалних компанија, нити податке о постојећим фирмама које су се трансформисале у мултинационалне успостављањем послова у иностранству. Није било нових ’мултинационалних’ запошљавања у САД. Већ постојећа радна места једноставно су премештена у мултинационалну категорију због промене статуса фирми.

Да се Слотер (или Коен) потрудио да консултује податке Бироа за статистику рада (Bureau of Labor Statistics, BLS) о платним списковима радних места не укључујући пољопривреду, не би могао да пронађе тих 5,5 милиона радних места која су наводно створена. У својим текстовима сам износио чињенице о новоотвореним радним местима у САД на основу података BLS-a и вашингтонског економисте Чарлса Мекмилиона. У последњих десет година нето број укупних нових радних места у САД нема никакве везе са мултинационалним корпорацијама. То су послови конобарица и бармена, здравствене и социјалне услуге (углавном амбулантна здравствена заштита), продаваца, и док је мехур трајао, у области грађевинарства.

Ово нису високо плаћени ’хај-тек’ послови које је "Нова економија" обећала, нити послови који могу бити повезани са глобалним корпорацијама. Штавише, и ти ’домаћи сервисни послови’ су ретки.

Али чињенице с тим немају никакве везе. Да ли су се Слотер, Коен, Комора и Вол стрит журнал икада запитали како је могуће истовремено имати милионе нових добро-плаћених радних места за средњу класу, и готово најгору неједнакост у приходима у развијеном свету, где сви приходи и добици иду мега-богаташима?

Средином октобра министар Трезора САД и Голдман Саксова марионета, Тим Гајтнер, одржао је говор у Калифорнији у дворишту, или бившем дворишту, апропо горенаведених припадника више средње класе из Силицијумске долине интервјуисаних од стране „60 минута“ а којима је одузета имовина, и том приликом изјавио да је решење да се "образује више инжењера".

Ми већ имамо више инжењера него што имамо послова за њих. У недавно спроведеној анкети маркетиншка и истраживачка фирма „Двадесетинештогодишњаци“ (Twentysomething) из Филаделфије установила је да 85% недавних дипломаца колеџа планира да се врати кући да живи са родитељима. Чак и ако припадници ’бумеранг генерације’ нађу посао, ти послови нису довољно плаћени да би им омогућили независну егзистенцију.

Финансијски медији су потпуно бескорисни. Репортери понављају лаж да је стопа незапослености 9,6%. Ово је посебно смишљена стопа незапослености која не обухвата највећи део незапослених. Влада за себе рачуна више инклузивну стопу која износи 17%. Статистичар Џон Вилијамс, који обрачунава незапосленост онако како би то заправо требало да се ради, налази да је стопа незапослености 22%.

Финансијска штампа претвара лоше вести у добре. Недавни месечни пораст од 64,000 нових радних места у приватном сектору је помпезно представљен, док је у другом плану контраст обезбеђивао губитак радних места у државној управи. Штавише, потребно је око 150,000 нових радних места сваког месеца да би се одржао корак са реалним приливом нове радне снаге. Другим речима, 100,000 нових радних места сваког месеца практично би значило дефицит од 50,000 радних места.

Идиотизам финансијске штампе се најјасније види у следећа два наслова која су осванула 19. октобра на истој страни Блумберга:

"Апресијација индекса долара као последица Гајтнерове подршке јакој валути"

"Гајтнерово слабљење долара као пут опоравка САД"

Да би заклонили поглед са губитка радних места као последице оф-шоринга, политичари и њихови полтрони у финансијској штампи кривицу за незапосленост у САД премештају на наводну манипулацију валутом од стране Кине и на финансијску кризу. За саму финансијску кризу републиканци ни мање ни више него криве Американце са ниским приходима који су ушли у хипотеке које нису себи могли да приуште.

Другим речима, проблем је Кина и похлепни амерички сиромашци који су покушали да живе изнад својих могућности. Будући да је ово амерички начин размишљања, лако можете разумети зашто се ништа не може учинити да би се сачувала економија.

Ниједна влада неће признати своје грешке, поготово када може да криви странце. Од Кине се прави жртвени јарац за америчке промашаје. Читава машинерија се упиње да упери прстом на Кину и што даље од 20 година корпоративног премештања америчких радних места у оф-шор зоне, и од 9 година скупих и бесмислених ратова.

Оптужба гласи "манипулација валутама". Међутим, циљ кинеског везивања за амерички долар није манипулација валутом. Када је кинеска влада одлучила да трансформише сломљену комунистичку привреду у тржишну економију, она је схватила да је потребно задобити поверење иностранства у кинеску валуту. То је постигнуто везивањем јуана за долар, сигнализирајући да је кинеска валута здрава као што је и амерички долар. У то време, Кина, наравно, није могла да кредибилно увећа вредност своје валуте у односу на долар.

Како је време пролазило, неодговорна и глупа политика САД еродирала је вредност долара, а пошто је кинеска валута везана за долар, њена вредност је падала заједно са доларом. Дакле, Кинези нису манипулисали везивањем јуана за долар како би своју валуту учинили мање вредном.

Напротив, када сам 2006. био у Кини, курс је био нешто изнад 8 јуана за долар. Данас је курс 6,6 јуана за долар – то значи 17,5% ревалоризације јуана.

Америчка влада кривицу за амерички трговински дефицит са Кином пребацује на потцењену кинеску валуту. Међутим, кинеска валута је од 2006. године порасла 17,5% у односу на долар, а амерички трговински дефицит са Кином није опао.

Главни узрок трговинског дефицита САД са Кином је „глобализам“ или пракса, наметнута од Вол Стрита и Волмарта, да америчке корпорације премештају производњу за америчко тржиште у Кину како би побољшали крајњи салдо смањеним трошковима радне снаге. Већина тарифа које идиоти из Конгреса желе да наметну на "кинески" увоз би, према томе, оптеретило измештену производњу америчких корпорација. Када америчке робне марке, као што су Епл (Apple) рачунари, доспеју до америчког тржишта, они доспевају у САД као увозна роба. Стога ће те тарифе бити примењене на робу америчке корпоративне измештене производње подједнако као и на извоз кинеских компанија у САД.

Исправан крајњи закључак био би да је амерички трговински дефицит са Кином заправо последица "глобализације" или измештања послова ван САД, а не кинеске манипулације валутом.

Важна ствар која се често губи из вида јесте да САД зависе од Кине за мноштво готових производа, укључујући и производе високе технологије који се више не производе у САД. Ревалоризација кинеске валуте подигла би доларску цену ових производа у САД. Већа ревалоризација - више цене. Утицај могућих поскупљења на већ срозан животни стандард Американаца био би драстичан.

И на концу, када амерички политичари тврде да решење америчких проблема лежи у јачању кинеске валуте, они још једном стављају терет прилагођавања на незапослен, презадужен, банкротиран амерички живаљ.

(Превод: Василије Д. Мишковић)

[1] Америчка федерација рада и Конгрес индустријских организација (The American Federation of Labor and Congress of Industrial Organizations, AFL-CIO) је добровољна федерација 57 националних и интернационалних синдиката. AFL-CIO је настала 1955. спајањем AFL i CIO и репрезентује 12,2 милиона чланова.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер