Нико више не верује у учлањење Турске у ЕУ

(Фолкскрант, 29.10.2012)

Да ли ће Турска постати члан ЕУ? Никада се још није догодило да нека држава тако дуго седи у чекаоници Европске уније. Турској је пре скоро 50 година стављено у изглед учлањење у ЕУ, али се о томе конкретно преговара тек од 2005. године.

Осим тога, процес учлањења неке државе још никада није имао тако бизаран карактер. Обе стране се држе наизглед оптимистички, али у међувремену узајамно ометају сваки изглед на успешан завршетак преговора.

Приликом недавне радне посете Турској у оквиру ЕУ делегације, отвориле су ми се очи... Турски министар за европске послове (главни преговарач), главни саветници премијера Ердогана, народни посланици владине већине, а и опозиционих странака: сви су они за пат позицију у преговорима кривицу у потпуности и без остатка бацали на ЕУ – а на првом месту на Француску и Немачку.

Према Анкари, Кипар је главна препрека - а иза тога се стално скривају злобни Европљани. Турска не може постати члан ЕУ, све док се не реши дуготрајни спор око подељеног грчко-турског острва. Шанса за решење је, по Турцима, кривицом Европске уније, равна нули. ЕУ је стала на страну Атине, и прихватила грчки део острва у чланство ЕУ.

Та, Република Кипар, сада држи у својим рукама вето за улазак свог прастарог непријатеља – Турске, у ЕУ. Грчки Кипар је у прошлом референдуму одбацио уједињење острва (што је било међународно решење, прихваћено од стране УН). И сада, да би задовољила критеријуме ЕУ, Анкара мора да призна грчки Кипар, и да са њим успостави саобраћајне везе? Ма, нико у Турској није вољан да попусти пред тим “насилним понижавањем“! Сем тога, од стране ЕУ се Турској, наводно, постављају далеко строжи услови за пријем него ранијим кандидатима...

Упитани о недостацима и манама сопствене земље, наши турски саговорници су скоро изгубили дар говора. С друге стране, амбасадор ЕУ у Турској није могао да заустави своју бујицу речи док је говорио на ту тему. Са својим врло бројним сарадницима, он је за Европску комисију (ЕК) сачинио извештај о напретку Турске за 2012. годину. Тај извештај је поразан, и сав терет кривице за стагнацију баца на Турску:

У областима демократије и правне државе, који су толико важни за ЕУ, ова држава-кандидат још увек јако подбацује. Парламент јој је изузетно слабашан. Не постоји независност и неутралност судства. Слобода изражавања постоји само на папиру, али не и у пракси. У препуним, нехигијенским затворима чаме и политичари, новинари, писци, научници и студенти само због тога што су изрекли критику на рачун власти. Они бивају редовно осуђивани као “терористички симпатизери“. Такође, у турским затворима још увек нису ретка ни мучења.

Етничке и верске мањине се друштвено уназађују. Курдски проблем остаје нерешен. Жене у скоро свим друштвеним областима још увек играју подређену улогу. Убиства “у одбрани породичне части“ и присилни (па и дечји) бракови остају неискорењиве традиције. Осамдесет посто медија је повезано са владајућом АКП странком премијера Ердогана. Критичко новинарство се обесхрабрује насиљем, па због тога у медијима и нашироко влада аутоцензура. Од обећаваних мера против корупције се још увек слабо шта види.

Међутим, турски министар за питања ЕУ овај извештај намењен Европској комисији подругљиво и презриво одбацује, речима: „Ма, то је само покушај успорава процеса [турског пријема у ЕУ]“ .

Турски парламент сада ради на новом Уставу који би требало да многе од тих проблема реши. Сваки становник Турске има право да изнесе своје предлоге, али о томе треба да постигну консензус четири политичке странке. Услед изузетно великих супротности међу њима, то ће бити немогуће, па ће, несумњиво, ако сва договарања пропадну, владајућа АКП партија пред бираче изнети свој сопствени нацрт Устава.

Свега 17% процената Турака мисли да ће њихова земља још икада постати члан ЕУ. На јубиларном конгресу своје АКП партије, премијер Ердоган је недавно одржао дугачак говор на тему: “Турска у 2023. години“, у коме ниједан једини пут није ни поменуо ЕУ. Његови врхунски саветници су нам саопштили да премијер “осећа да се Брисел према њему јако лоше односи“.

Оно што се зове “преговори са ЕУ“ – то уопште и нису. Горда, економски и војно снажна Турска се осећа подвргнутом понижавајућим разговорима са строгим европским васпитачем који је непрестано засипа слабим оценама. Европска унија се, пак, са своје стране, што је и разумљиво, осећа безнадежно, јер се стално суочава са очигледном невољношћу Турске да заиста спроводи реформе које се захтевају. Упркос свој [званичној] реторици, две преговарачке стране седе за истим столом, а свака у крилу, испод стола има своје тајне планове.

Турска не жели да задовољава услове ЕУ ако ови минирају Ердоганове интересе или моћ његове партије. Зато и нема проблема у области у области тржишне економије ни финансија. ЕУ је највећи трговински партнер Турске, нарочито захваљујући Царинској унији закљученој с њом још 1995 године. Тражи се повратак војске у касарне? Одлично! Али, не може бити реформи које подривају аутократски и централистички карактер турске владе!

ЕУ се упустила у операцију укључивања Турске само услед јаког притиска Америке, јер за то постоје велики геополитички и стратешки интереси. Брисел је такође био и у искушењу због значајног тржишта од 85 милиона турског становништва, које јача. Али, у међувремену, и нарочито данас европске владе све више обраћају пажњу и на своје бираче којима је ЕУ све мање мила, и који сигурно никако не желе укључивање нових држава у ЕУ. Прво треба решити решити финансијску кризу. Међутим, ни после тога, државе као што су Француска и Немачка нису одушевљене да приме велику државу као што је Турска, са којом би онда морале да деле премоћ коју сада њих две уживају у ЕУ. Уз то, вође ЕУ имају и нелагодност да онда долази до тога да би се ЕУ тада граничила са државама пуним конфликата, као што су Ирак, Сирија и Иран.

Упркос таквој безизгледној ситуацији, ни ЕУ, ни Турска немају интереса да унилатерално прекидају преговоре. Нико не жели да прими кривицу за неуспех. Осим тога, Турска има и значајне користи од свог садашњег статуса кандидата за чланство у ЕУ: скоро 900 милиона евра годишње у евро-субсидијама, а и повишен политички статус у том региону.

Преговори о пријему Турске у ЕУ су обична фарса. Обе стране показују шокантан недостатак искрености. Без неког политичког чуда, овај преговарачки процес ће се одуговлачити до у недоглед. Али, нека држава ипак не може да до куковог лета остаје кандидат за ЕУ. Услед све већег раста узајамног неповерења, процес узајамног приближавања се преокренуо у процес узајамног удаљавања Турске и ЕУ. Све док не постоји истинска политичка воља, много је боље да се такозвани преговори договорно замрзну, и да се на неки алтернативни начин одржавају топли политички и економски односи.

Крајње је време за темељно промишљање о овом штетном лажном театру, то важи за ЕУ, а према томе и за Холандију.

Боб ван ден Бос (BobvandenBos) је бивши поредседник парламентарне групе холандских левих либерала ( D66) у Европском парламенту.

Са холандског посрбио Василије Клефтакис