Nova iranska revolucija? Puste želje

Dok velike demonstracije potresaju Teheran, a protestanti bivaju ubijeni nakon spornih predsedničkih izbora, mnogi povlače paralele sa milionskim demonstracijama koje su započele iransku revoluciju, zbacile Šaha i uvele Islamsku republiku pre 30 godina.

Svakako, može se reći da neke sličnosti postoje, naročito po pitanju gubitka autoriteta starog režima, rastućeg bunta u pozamašnom delu iranskog društva, kao i po pitanju nepredvidivosti konačnog ishoda. Ipak, politička slabost opozicionog pokreta i konzervativizam opozicionih vođa koji su i sami pripadnici islamističke elite, ukazuju da ishod neće biti politička revolucija kakva je potrebna za neke dalekosežnije promene u Iranu.

Dok pokušavamo da shvatimo šta se tamo događa, korisno je imati u vidu da uvek postoje dva Irana. Tu je stvarni Iran na Bliskom istoku. A tu je i Zamišljeni Iran koji postoji u mašti Zapada. Tako se desilo da je 2002, dok su zvaničnici SAD obnavljali diplomatske odnose sa stvarnom Islamskom Republikom, predsednik DŽordž V. Buš nametnuo svoju izmaštanu viziju Irana, iznenada objavivši u svom državnom obraćanju kako je Iran, zajedno sa Irakom i Severnom Korejom deo "osovine zla" koja ugrožava svetski mir. Bušov postupak se od strane mnogih tumači kao faktor koji je doprineo izboru tvrdolinijaša Mahmuda Ahmadinedžada za predsednika 2005. godine.

Poslednjih nedelja, izveštavanje zapadnih medija bilo je preplavljeno nekim drugim izmaštanim slikama Zamišljenog Irana. U mnogim krugovima postojala je pretpostavka da će predsednički izbori dovesti do "zelene revolucije" i mirnog uvođenja liberalne demokratije – ova pretpostavka je bila prevashodno zasnovana na slikama mladih Iranaca koji plešu po ulicama u okviru kampanje za suparničkog kandidata Mira Hoseina Musavija. Mnogi zapadni analitičari bili su ubeđeni da nije moguće da će iko glasati za takvog neliberalnog reakcionara kao što je Ahmadinedžad, zanemarujući činjenicu da se ovi izbori odvijaju u Iranu, a ne u Ajzlingtonu ili severnom Londonu, te da je čak i istraživanje javnog mnjenja objavljeno u "Vašington postu" tri nedelje pre izbora predvidelo veliku pobedu konzervativnog predsednika.

A onda kada su objavljeni zvanični rezultati, mnogi zapadni posmatrači požalili su se da je trijumf Ahmadinedžada bio neizbežan, da su vođe reformističkih snaga bile pohapšene, a da je sva opozicija bila ugušena. Međutim, čim se izborna trka završila, stotine hiljada Iranaca zateklo nas je svojim izlaskom na ulice kako bi protestovali zbog rezultata izbora. Kao što se često dešava kada se sprema revolucija, mase su pokazale da su ispred političkog trenutka. Kada je nekoliko protestanata ubijeno, fatalisti na Zapadu objavili su da će fašistički islamski režim brutalno smrviti svoje protivnike. Gotovo odmah zatim, nesigurne vlasti pokazale su omekšavanje svoje pozicije najavljujući reviziju izbornih rezultata, a onda i ponovno prebrojavanje.

Smenjivanje različitih verzija Zamišljenog Irana u medijima i politici Zapada, otežava nam sagledavanje stvarnih događaja. Imajući to u vidu, kakve paušalne zaključke možemo da izvedemo o poređenjima sa revolucijom iz 1979. godine?

Čini se jasnim da se autoritet islamskog režima osipa, te da se elita okreće samoj sebi. Tu je moguće izvesti neke paralele sa kolapsom stare iranske države pre 30 godina, kada se, suočen sa masovnim protestima, raspao Šahov režim podržavan od strane Amerike. Naravno, skoro od samog trenutka osnivanja, Islamska Republika trpela je pritisak od strane onih koji su priželjkivali liberalnije društvo. Njen autoritet je poslednjih godina opasno nagrizao uspon urbane srednje klase, čije su frustracije izazvane nedostatkom promena dovele do uličnih okršaja 1999. i 2003. u Teheranu.

Frka oko poslednjih predsedničkih izbora dobro je oslikala rastuću nesigurnost i opadajući ugled režima. Nemoguće je znati šta se tačno dogodilo na izborima, ali se čini da su vlasti izvele trapave panične pokušaje da obezbede Ahmadinedžadu ubedljivu pobedu, tvrdeći čak i da je pobedio u liberalnim gradskim zonama, kao i u rodnim mestima svojih protivnika. Kao rezultat ovoga pojavio se opšti utisak da su čitavi izbori bili prevara. Islamski režim reagovao je pozdravljajući predsednikov ponovni izbor – Vrhovni vođa Ajatolah Ali Hamnei proglasio ga je "božjom voljom" – i preteći zabranom svake opozicije. U roku od par dana, kako su protesti rasli, došlo je do drastičnog povlačenja stava. Iskusni posmatrači naglasili su da je ovaj debakl, prvi put posle revolucije, doveo u pitanje ugled Vrhovnog vođe – koji bi, kao duhovni vođa, trebalo da se drži iznad politike.

Očigledno je da, kao i 1979. godine, hiljade Iranaca želi promene, kao i da su spremni da se za njih bore. Protestanti koji izvikuju "Smrt Talibanima u Kabulu i Teheranu!" oličenje su jaza koji postoji između islamskog režima i generacija "pozapadnjenih" urbanih Iranaca. Ipak, prepreke svrgavanju režima još su značajne. Iran je duboko podeljeno društvo i među starijom, konzervativnijom seoskom populacijom stari režim zadržava svoje uporište, a mnogi od njih primaju potporu od strane Ahmadinedžada i društva. A čak i među onim pozamašnim delom društva koje zahteva promenu, pitanje kakvu vrstu promene žele i ko treba da je sprovede ostaje nerazjašnjeno.

Problem političkog vođstva ukazuje na jedno drugo, manje prijatno poređenje sa 1979. Tada je Iran imao jedan od najsnažnijih i najsofisticiranijih levičarskih pokreta radničke klase među zemljama u razvoju. Vodile su se strastvene i principijelne debate po pitanju smera u kome revolucija protiv Šaha treba da krene. Međutim, na kraju je veći deo levice prepustio stvarno rukovođenje masama Ajatolahu Homeiniju i islamskim reakcionarima. Za nagradu, Islamska Republika ih je zbrisala. Od tada, u Iranu je viđeno malo nezavisne političke opozicije.

Kao rezultat toga, svi zvanični opozicioni lideri danas zapravo su insajderi, unutrašnji disidenti islamskog režima. Predsednički izazivač Musavi bio je premijer u vreme Homeinijeve vladavine od 1981. do 1989, upravljajući zemljom tokom njenog najkrvavijeg i narušilačkijeg rata sa Irakom. Jedan od onih koji ga najviše podržavaju – Ali Akbar Hašemi Rafsandžani – stub je konzervativnog islamskog establišmenta i bio je predsednik u dva navrata od 1989. do 1997. A Mohsen Rezai, još jedan od predsedničkih kandidata koji predvodi zahteve za ponavljanje izbora, 16 godina je bio komandant Revolucionarne garde, režimske batine za suzbijanje protivnika.

U mnogome, ono što ove ličnosti žele jeste njihov sopstveni konzervativni trijumf i zauzimanje Ahmadinedžadovog mesta na čelu islamske države. Njihove ambicije bile su toliko ograničene da su većinom otpočetka delovali spremnim da prihvate sporne izborne rezultate. Ipak, kada su izbili masovni protesti "odozdo", Musavi i njegovi bojažljivi saveznici odmah su pozvani da se stave na čelo opozicionog pokreta. Njihova reakcija bila je da smiruju protestante i da ih mole da ostanu u kućama i izvikuju "Alah je velik" sa svojih krovova, a ne da masovno izlaze na ulice.

Sve dok se režim u slabljenju dvoumi između biča i bele zastavice, ishod je nepredvidiv. Očigledna opasnost je u tome što su mase u Teheranu – toliko ispred svojih navodnih lidera u svojim zahtevima za većim slobodama – svedene na puke marionete, dok se prava borba oko moći odvija unutar korumpirane elite u raspadu.

Kakva je potencijalna uloga Zapada u svemu ovome? Mera u kojoj su stare zapadne sile svedene na posmatrače ilustruje ograničenost njihove moći na Bliskom istoku danas. Davno su prošli dani kada je američki imperijalizam mogao da kontroliše region, pomoću Šahovog Irana u levoj i Izraela u desnoj ruci. Zapravo, baš je to slabljenje uticaja Zapada na Bliskom Istoku, ubrzano katastrofalnom invazijom na Irak, izazvalo vakum moći u regionu, vakum koji je Iran pokušao da popuni svojim finansiranjem pokreta kao što su Hezbolah i Hamas. Britanija, bivša lokalna kolonijalna sila, danas ne predstavlja nikakav faktor u dešavanjima u Iranu. Ali čak je i predsednik Obama morao da prihvati da SAD ne može Teheranu da nametne svoju volju.

U svakom slučaju, oni među nama koji podržavaju demokratizaciju i društveno-političke promene na Bliskom istoku trebalo bi da budu svesni toga da je mešanje Zapada uvek bilo kontraproduktivno. Naravno da bi trebalo da pokažemo svoju solidarnost sa protestantima. Ali, oni koji ohrabruju, na primer, stav da međunarodno razmenjivanje poruka preko Tvitera može ubrzati promene u Iranu, isto toliko su u zabludi koliko i oni koji su pre par godina tvrdili da bi prozapadno orijentisani blogeri u Burmi mogli srušiti vojni režim.

Ono što je sigurno, jeste da će iranski narod morati sam da odluči o svojoj sudbini, i, ukoliko želi prave promene, napravi svoju revoluciju. Stari marksista poput mene još uvek može da se seti klasične definicije potencijalno revolucionarne situacije: one u kojoj vladajuće klase više nisu u stanju da rade po starom, a podređene klase više nisu spremne da nastave po starom. Postoje znaci da je takva situacija moguća u Iranu. Ali, bez političkog vođstva koje želi dalekosežne promene, ta situacija će ostati neiskorišćena.

(Tekst preuzet iz magazina "Spajkd" http://www.spiked-online.com/index.php/site/article/7025/ )

Prevela Jovana Papan