Nova ruska strategija: Šansa za Srbiju

Srbija postaje zemlja čuda. Ovo je postalo jasno nakon što je država pokrenula program za promociju ulaska u NATO, što automatski podrazumeva odvajanje Srbije od svog istorijskog saveznika – Rusije. Ministar odbrane Dragan Šutanovac, mnogobrojne nevladine organizacije i prozapadni mediji na sav glas dokazuju „prioritet” za pridruživanje Severnoatlantskom savezu. Tu kampanju pomaže i američki ambasador Meri Vorlik, izjavivivši „za Srbiju su otvorena vrata u NATO”.

Zvanična pozicija Vašingtona po pitanju pristupanja Srbije u NATO objavljena je sredinom 2009, kada je Debora Menuti, šef političkog odeljenja Američke ambasade u Srbiji, naglasila želju SAD da posredstvom Severnoatlantske alijanse uspostavi punu kontrolu nad teritorijom Srbije. „Mi ne tražimo od Srbije da zaboravi događaje iz 1999, - rekla je gospođa Menuti. - Ali mislim da nacionalni interesi Srbije u ovom trenutku zahtevaju raskid sa prošlošću – a ostatak besa ne treba da zaseni glavno pitanje - da li je isplatljivije Srbiji da ostane izvan NATO ili da se pridružiti“[1] . Onda bez senke stida, rekla je da „zemlja pridruživanjem NATO zadržava svoj suverenitet”.

Istovremeno, zvanični Vašington je otvoreno izjavio da Kosovo i Metohija više nije deo Srbije. Na istoj konferenciji, gde je nastupala Debora Menuti, Srpski pokret obnove i Međunarodni institut bezbednosti Orhana Dragaša (koga je UN optužila za ilegalnu trgovinu oružjem[2] ) prezentovali su novi grb Srbije, gde je umesto tradicionalnog krsta sa četiri ocila, zvezda NATO-a![3] Pa, pridruživanje alijansi podrazumeva odbacivanje sopstvene tradicije i nacionalnih simbola.

Pogledajmo problem sa druge strane. Rusija svojim povratkom na međunarodnu arenu polaže temelje jednog novog multipolarnog svetskog poretka, ostavivši u prošlosti stari unipolarni svet sa dominacijom Sjedinjenih Američkih Država. Istovremeno, NATO je flagrantno prekršila međunarodno pravo i počinili teško krivično delo protiv naroda bivše Jugoslavije. NATO, SAD, Nemačka i Vatikan nikada nisu odgovarali za ovaj zločin, iako su bili njegovi organizatori i izvršioci. Zamenik predsednika Skupštine OEBS-a Vili Vimer je 2. maja 2000 pisao kancelaru Nemačke Gerhardu Šrederu: „Rat protiv SRJ vodi se sa ciljem da ispravi pogrešne odluke generala Ajzenhauera, koji se odnose na period od Drugog svetskog rata. Na osnovu strateških razmatranja, tamo mora biti stacionarna baza američkih vojnika, da bi se nadoknadili propusti iz 1945.“ [4] .

Osim toga, Alijansa je takođe učestvovala u agresiji protiv Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i, konačno, protiv Srbije. Godine 1999, NATO uz kršenje međunarodnog prava je okupirala Kosovo i Metohiju. Pod zastavom NATO-a sprovedeno je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Srbi su bili prinuđeni da napuste svoju teritoriju, preko koje je bila podignuta zastava Severnoatlantskog saveza. U periodu od juna 1999. do maja 2001. na teritoriji Kosova i Metohije u zoni NATO okupacije uništeno je 107 crkava i manastira[5]. Pod ukupacijom NATO 17. marta 2004, Kosovo je pretrpelo najveći srpski pogrom, tokom kojeg je uništeno 26 crkava i manastira[6]. Tako je „zvezda” NATO, počela da istiskuje sa Kosova i Metohije hrišćanske simbole.

Značajno je napomenuti da privatna vojna firma „MPRI“[7] koja je podučavala hrvatske paravojne snage u agresiji protiv Republike Srpske Krajine, trenutno radi na Kosovu i ima ugovor sa američkom bazom „Bondstil”[8] . Godine 1995, plaćenici ove firme ubijali su Srbe u Krajini, a sada oni to čine isto u južnoj srpskoj autonomnoj oblasti.

U zoni NATO okupacije Kosova, kao i u severnoj Albaniji bila je tzv. „žuta kuća”, gde su se vadili organe otetih Srba u cilju dalje prodaje na Zapad. Dokaz za ovaj strašan zločin uništen je po nalogu Haškog tribunala u procesu protiv albanskog teroriste Ramuša Haradinaja[9].

Sadašnje lice alijanse vidi se i u činjenici da je šef „grupe mudraca“, koja je zvanični organ NATO, Madlen Olbrajt, zvana „bombašica”. Kao što je navedeno od strane Bi-Bi-Si u specijalnom izdanju od 13. marta 2000, za NATO agresiju da je bila „lični rat, nekih zapadnih političara protiv Srbije”. Mržnja Olbrajtove ka pravoslavnim Srbima ovde je jedan od glavnih faktora.

Sve akcije NATO tokom devedesetih, pa čak i sada mogu se posmatrati kao rušenje institucija UN i pojava posle Drugog svetskog rata novog svetskog poretka. U tom smislu, politika Alijanse je ista ona koju je Hitler nekada vodio u odnosu na Ligu naroda.

Ko onda u Srbiji posle ovoga može da se zalaže za ulazak u NATO? Samo general Ninoslav Krstić i ministar Dragan Šutanovac. General Krstić veruje da se Moskva meša u unutrašnje stvari Srbije, pošto je upozorila Beograd, da pristupanje u NATO može da dovede do zahlađenja odnosa između dve bratske zemlje[10]. Krstić je na čelu nevladine organizacije (NVO), „Forum bezbednosti”, sponzorisan od strane Zapada, i u vojnim krugovima poznat je po nadimku „genaral kapitulacija” jer su ga uvek slali da potpiše sporazume o prenosu teritorije pod kontrolom NATO, što je poslednji put učinio na Kosovu i Metohiji 1999. Dragan Šutanovac završio je svojevremeno kurseve u FBI, a on je u očima SAD idealan kandidat za mesto ministra odbrane[11]. Usput, Šutanovac je naredio da se ukloni dvoglavi beli orao sa srpskih vojnih uniformi, što je takođe simbolično.

U vezi sa ovim jasna je i pozicija Moskve po pitanju pristupanja Srbije u NATO. Predsednik Odbora za spoljne poslove Državne dume, Konstantin Kosačov, upozorio je, da zbližavanje Beograda sa NATO može da pokvari odnose Srbije i Rusije. Stalni predstavnik Rusije pri NATO, Dmitrij Rogozin, rekao je: „Ako Srbija bude uporna u svojoj želji da se pridruži NATO, morala bi da se odrekne Kosova, nakon čega će Rusija biti primorana da preispita svoj stav o Kosovu, zato što mi ne možemo biti veći Srbi od samih Srba“[12].

Srbi nikada nisu ratovali protiv Rusije. Tokom Drugog svetskog rata, pod pritiskom nacista, Milan Nedić je odbio da pošalje vojnike na Istočni front, a patrijarh Gavrilo (Dožić) i mitropolit Nikolaj (Velimirović), bez obzira na zahteve Nemaca, odbili su da osude predstavnika Ruske pravoslavne crkve, koji se u svojim molitvama i Liturgiji molio za Crvenu armiju. Čak i u najtežim trenucima Srbi nikada nisu podizali ruku na svoju rusku braću. Je li moguće da će to učiniti u 21. veku, ulaskom u NATO? U ovom slučaju, Srbi bi prestali biti Srbi, a Srbija bi postala pusta zemlja na svetskoj mapi.

Istorija se ponavlja. Kako je Hitler tražio od Kraljevine Jugoslavije pravo na slobodan prolaz svojih trupa i oružja, tako su SAD zahtevale od Srbije to isto. Štaviše, skoro su dobili to pravo. Potpisivanjem sporazuma o statusu američkih vojnika koji prolaze kroz teritoriju Srbije, kao i Zakona o potvrdi sporazuma između Vlade Srbija i Crna Gora i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o saradnji u sprečavanju širenja oružja za masovno uništenje i vojnih odnosa (maj 2009) Srbija se obavezala da će obezbediti slobodan tranzit američkim vojnicima i oružju.

Dakle, ne postoji razlog zašto Srbija treba da se pridruži NATO. Agresivnost ovog saveza gura Srbe u konfrontaciju sa bratskom Rusijom.

Šta možemo učiniti?

Po našem mišljenju, Srbija treba, što pre, jednostrano da otkaže ugovor, o statusu američkih vojnika koji prolaze kroz teritoriju Srbije, kao i druga dva slična sporazuma sa Sjedinjenim Američkim Državama. To bi trebalo da bude što pre i da započne rad na pristupanju novog Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koji je predložila Moskva. Prema nacrtu ugovora, u preambuli se naglašava posvećenost Povelji UN, Završnog akta iz Helsinkija, Deklaraciji o mirnom rešavanju međunarodnih sporova, itd[13]. Ovi principi su garancija teritorijalnog integriteta Srbije i da nije u suprotnosti sa odlukom Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije. Članom 1. nacrta sporazuma naglašava se ravnopravan tretman bezbednosti za sve i proglašava princip ravnopravnosti država. Član № 2. Države koje su pristupile ugovoru se obavezuju da će poštovati principe UN-a. Član № 7 daje pravo bilo kojoj zemlji članici ugovora da smatra napad na bilo koju od zemalja članica – napadom na sebe. Takvim sporazumom, potvrđuje se koncept kolektivne bezbednosti, kao i prevazilaženje blokovskog razmišljanja, čiji je ostatak prošlosti NATO.

Napad na Srbiju 1999. u stvari je, proba za napad na Rusiju. Pod amričkom hegemonijom srpski životni prostor bio bi smanjen, a saradnja sa Rusijom može da se preispita. Srbija može vratiti Kosovo i Metohiju i zaštiti svoje sunarodnike u drugim oblastima.

Pitanje o izboru Srbije između Rusije i NATO, čak šta više, ne može ni da se postavi - tako da je odgovor očigledan.