Нови преговори о Украјини или наставак рата?

Иако су на истоку Украјине топови умукли, по неким мишљењима само привремено, ситуација у тој земљи и даље је у центру пажње светске јавности. Излаз из тешке кризе није на видику, а сагласност председника Русије и Украјине, Путина и Порошенка, о наставку разговора – пре свега о статусу Доњецка и Луганска – једва да указује на неку искру наде да ће се на крају тунела ипак појавити светло.

Да примирје почива на климавим ногама, сведоче многе чињенице. Запад најављује нове санкције Русији, које је само привремено суспендовао, а украјински лидери просто се такмиче у ратоборним изјавама. Тако, на пример, председник Порошенко у Маријупољу изјављује како Украјина неће препустити ,,терористима’’ ниједан педаљ земље. Каже како је са многим земљама НАТО пакта постигнут договор о допремању модерног наоружања Украјини. А оружје се не допрема да би хватало рђу у магацинима. Осим тога, уочава се гомилање украјинске војске у неким деловима на истоку земље.

Премијер Јацењук иде и знатно даље. Он најављује могућност завођења ратног стања и прети да ће „смирити’’ исток Украјине ,,по хрватском сценарију’’. ,,Почистићемо Исток као што су то урадили Хрвати са Крајином’’, каже Јацењук демонстирајћи на тај начин своју политичку оријентацију. Не знам само како ће из Украјине протерати десетак милиона Руса, и поред подршке његовој политици од западних земаља какву су имали и Хрвати деведесетих година када су ,,почистили’’ двеста педесет хиљада Срба са њихових вековних огњишта. То је једно те исто лице медаље која се продаје као модел демократије савременом свету.

Арсенију Јацењуку одговорио је у свом познатом стилу лидер Либерално-демократске партије Русије и депутат у парламенту Владимир Жириновски. Он је на свом сајту написао, а пред новинарима и изјавио, да је за украјинског премијера припремио пошиљку – шпорет, дрвени угаљ, жарач, шибице, каљаће и ,,телогрејку’’ да му се нађу када Русија заврне славину за гас, а рудници угља престану да раде јер су их сами бомбардовали. А што се тиче изградње зида према Русији, за шта се Јацењук такође изјаснио, Жириновски је рекао да би ,,цела Европа требало да скине гаће’’ да би се тај зид, дуг 2.000 километара, изградио.

Разуме се да Русија, која фактички није у сукобу са Украјином, не може мирно да гледа на претње о завођењу нових санкција, а Новорусија на претње о етничком чишћењу. Москва је саопштила да ће на нове санкције одговорити забраном летова западним авио-компанијама преко своје територије, што би и те како погодило не само западне авио-превознике него и економију западних земаља.

А лидери Новорусије поручују Кијеву да заборави о ,,хрватском моделу’’ решења ситуације. "Боље нека размисле о нашим узајамним односима, јер Доњецка и Луганска Народна Република не намеравају да живе по моделима које им намећу украјински националисти." Руски политиколог Леонид Решетњиков сматра да се Кијев сагласио на примирје да би се опоравио после војног пораза које је доживљавао последњих дана. Такође оцењује да је Новоросија фактички већ постала независна од Кијева.

У очекивању даљег развоја ситуације, политичари, аналитичари и коментатори износе своја виђења и прогнозе који не звуче бас оптимистички.

Познати професор Принстонског универзитета Стивен Коен каже да то што је некада било незамисливо, сада постаје стварност: рат, додуше не у правом смислу те речи, између Сједињених Америчких Држава и постсојветске Русије. Један од великих ризика у том рату је што данас нема ограничавајућег фактора који је постојао током четрдесет година хладног рата. Сметњу колико-толико нормалним односима данас представљају узајамна подозрења, заблуде, антипатије, дезинформације. А у првом реду демонизација руског председника Путина, која је добила невиђене, митске размере.

По мишљењу Коена, око читавог сплета односа, ситуације и догађаја постоји више заблуда. Прва је та да се после распада Совјетског Савеза 1991. године Вашингтон односио према Русији као прави пријатељ и партнер и да је урадио све како би се Русија преобразила у демократског учесника западног система безбедности. Русија, наводно, није хтела или могла да оцени америчку добру намеру.

Чињенице стоје сасвим другачије. Сваки амерички председник и конгрес односили су се према Русији као према побеђеној нацији. Тај победнички прилаз нарочито је био изражен проширењем НАТО пакта. У суштини, Русија је била искључена из општеевропског система безбедности.

Друга заблуда је да постоји Украјина и украјинска нација који желе да се избаве из многовековног руског угњетавања и да постану део западног света. Факат је да је Украјина одувек била подељена по етничкој, верској, језичкој, културној, економској, политичкој и другим линијама на Исток и Запад. И не само то. То никада није била јединствена земља и јединствени народ.

Наредна заблуда је да је Европска унија уз подршку Вашингтона предложила Јануковичу дивне услове присједињења европској демократији и процвату, али је то спречио Путин. Факат је да је предлог Европске уније био бестидна провокација. Није никаква ,,Путинова агресија’’ испровоцирала кризу, већ је то учинила ,,бахатна агресија’’ Брисела и Вашингтона са циљем да ,,на мала врата’’ увуку Украјину у НАТО.

Заблуда је и да је садашњи грађански рат испровоциран агресивним ставом Путина поводом мирних протеста на кијевском Мајдану против Јануковича. Факат је да су протести прерасли у насиље уз активну улогу кијевских националиста и профашистичких елемената. Победила је улица, а Брисел и Вашингтон пружили су јој заштиту.

Наредна заблуда је да једино што може да разреши кризу - то је да Путин обустави своју,,агресију’’ и повуче своје агенте са југоистока Украјине. Факат је да је узрок кризе унутрашњи раскол Украјине, а не дејства Путина. Главни фактор ескалације је кијевска ,,антитерористичка кампања’’ против сопствених грађана.

Разуме се да је у свему томе улога западних земаља, а пре свега Вашингтона огромна. Коен потврђује оцену великог броја политичара, аналитичара и коментатора у свету да би криза у Украјини могла лако да се оконча када би то пожелео Вашингтон, јер су садашњи украјински лидери само пиони који извршавају налоге САД. Мета и циљ су далекосежни, али препознатљиви – Путин, Русија и њена богатства.

Навео бих с тим у вези мишљење руског коментатора Алексеја Панкина. Он каже да Запад схвата да је немогуће победити земљу у чијој је историји била битка код Стаљинграда и одбрана блокаде Лењинграда. "Пре или после, они ће почети са нама да се договарају", каже Панкин.

Не престају ни питања када је и зашто све почело. Издвојио бих нестандардна мишљења појединих аналитичара Русије упућених у прилике јер су неки од њих били и лични сведоци појединих догађаја. По тим мишљењима, све је почело још давне 1922. године, када је створен Совјетски Савез и када су совјетске вође маказама и ,,карандашима’’ цртали вештачке границе Украјијне (а и неких других република) која до тада није постојала као држава у садашњим границама. Тада су Уљанов (Лењин) и Џугашвили (Стаљин) почели украјинизацију руских земаља. Брежњев и Корољов, да би се уписали на универзитет, променили су (руску) националност и постали Украјинци. Затим, када су дошли у Москву, поново су постали оно што јесу – Руси. Сада ми Руси само враћамо своје.

У тешким постсовјетским временима (1991) било је гласање о независности Украјине. Људи у Донбасу говорили су да не би желели да живе у Украјини. Али, колале су приче да је ситуација у Русији веома тешка, а овде имамо бар шта да једемо. За комад кобасице смо се продали. Ћутали смо двадесет година, и сада имамо то што имамо.

Шта даље? Одговор на ово питање нико није у стању да пружи. На једном од округлих столова у Москви чуло се мишљење да су могуће три варијанте. Прва и најгора: грађански рат се разбуктава, Москва се увлачи у сукоб, а истовремено и НАТО. Последице би биле непредвидиве, а катастрофа сасвим могућа. Друга варијанта: Украјина се распада на две државе. Једну подржава Запад, другу Русија. Односи између њих балансирају на ивици хладног рата или хладног мира. То није најбоља, али ни најгора варијанта. И трећа варијанта: Украјина остаје јединствена држава, али децентрализована. Свака федерална јединица живи по сопственим нормама, али ниједна не улази у савез са другим државама. Ни исток са Русијом, ни запад са НАТО. Вероватно је да постоје и неке друге варијанте.

Ових дана пажњу јавности привукло је отворено писмо познатог руског политичара, некада председника владе и дугогодишњег председника такозване ,,шчотне палате’’- главног државног органа за финансијску контролу, Сергеја Степашина Бараку Обами. Он тражи од америчког председника да се одрекне Нобелове награде за мир коју је добио 2009. године јер је не заслужује. ,,Сматрам да треба да вратите – одрекнете се – Нобелове награде да не бисте обезвредили ту високу награду у очима међународне заједнице. Добитник награде за мир треба да буде миротворац а ви сте, нажалост, прави `јастреб` који се кинђури у одежди миротворца, а у ствари претендује на славу оца новог хладног рата’’.

У свом писму Степашин, који је недавно боравио у Сирији, оптужује Обаму да подржава радикалне исламистичке покрете у тој земљи да би се свргнуо председник Асад. "У Авганистану, Ираку, Либији, Јемену, Сирији ви нисте постигли ниједан од прокламованих циљева и нисте учврстили никакву демократију, демократске преображаје и слободу. Под димном завесом заштите националних интереса САД узбуркали сте пола света, а то се данас зове контролисани хаос. Главни циљ санкција САД и ваших савезика против Русије је свргавање са власти Путина и изолација Русије на међународној сцени."

Степашин каже да је писмо његова лична идеја. Узгред, подсећа да је председник Императорског православног палестинског друштва, најстарије невладине организације у Русији.

Московски медији пренели су још једно отворено писмо, овога пута отворено писмо холандске друштвене организације ,,De Ommekeer’’ (заокрет, преокрет) руском председнику Путину у коме траже опроштај због лажи у западним средствима информисања. У њима се износе чињенице о фалсификовању историјских и савремених збивања. Један од примера је обарање малезијског авиона над територијом Украјине.

,,Дубоко уважени господине Путине, молимо Вас да примите наше извињење у име већине грађана Холандије због понашања наше владе у нашим средствима информисања. Чињенице о обарању малезијског авиона изокренуте су да бисте се оклеветали Ви и Ваша земља’. Ми смо сведоци ситуације да западне земље под руководством САД оптужују Русију за злочине које оне саме чине у огромним, немерљивим размерама. Ми одбацујемо двојне стандарде који се у једном случају користе око Русије, а у другом за Запад. То што се сада Ви и Ваша земља оптужују за наводне злочине, потпуно је без доказа и представља грубо кршење свих норми, те изазива презир и одвратност.’’

На крају писма, објављеног на сајту те холандске организације, каже се да ,,пробуђени грађани Запада, уверивши се у лаж и махинације наших влада, молимо за извињење за оно што се чини’’.

Лично сумњам да ће ово писмо, у условима гигантске антируске пропаганде на западу у вези са Украјином, имати некакав већи ефекат. Оно ипак сведочи да на Западу има и оних који не сматрају да су Русија и њен председник Путин синоними зла, већ су свесни да је то зрно давно посејано и проклијало управо у њиховом дворишту и да већ увелико даје (додуше отровне) плодове. Нејединство које је ових дана испољено око завођења нових санкција Русији сведочи да ни у државним структурама појединих западних земаља нису сви спремни да се беспоговорно покоре захтевима Вашингтона и Брисела.