понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Нови савез Турске и Израела?
Савремени свет

Нови савез Турске и Израела?

PDF Штампа Ел. пошта
Паоло Диониси   
понедељак, 08. фебруар 2016.

Нови поредак у панорами савезништава на Блиском истоку. Претеклих недеља, недалеко од Женеве, где специјални изасланик УН за Сирију Стафан де Мистура ових дана напорно покушава да посредује између различитих сиријских фракција у рату, нови шеф Мосада, педесетчетворогодишњи бивши саветник за националну безбедност Нетањахуа Јоси Коен, и Јосиф Чехановер, бивши генерални директор министарства спољних послова у Јерусалиму, сусрели су се у великој тајности са турским подсекретаром министарства спољних послова Феридуном Синирлиоглуом. Две делегације су постигле споразум да затворе спор око инцидента са ,,Флотом слободе” за Газу из 2010. године, и договориле низ иницијатива како би обновили турско-израелску сарадњу.

Да се подсетимо – 31. маја 2010. године, командоси специјалних израелских јединица напали су у међународним водама неколико турских цивилних бродова из тзв. ,,Флоте слободе” који су превозили хуманитарну помоћ и међународне активисте у Газу, покушавајући да пробију блокаду коју су успоставиле израелске власти.

У нападу на предводнички брод флоте – Mavi Marmara, избили су окршаји између израелских војника и посаде, и десет турских морнара било је убијено, изазивајући тако озбиљну дипломатску кризу између Израела и Турске. Анкара је лансирала врло тешке оптужбе на рачун Израела, захтевала званично извињење, обештећење за жртве, хитан крај блокаде појаса Газе, и протерала израелског амбасадора. Влада Нетањахуа одговорила је на турске оптужбе, окривљујући турске морнаре на палуби да су напали са оружјем  израелске војнике.

Уједињене нације су спровеле међународну истрагу, која није довела до конкретних резултата, и односи две земље су остали веома хладни све до 2013. године, када је под покровитељством Барака Обаме Израел прихватио да покрене разговоре са Турском у погледу компензације жртава и Нетањаху је упутио званично извињење због неадекватног понашања својих војника.

У Швајцарској, Коен и Чехановер, који је представљао своју земљу у раду истражне комисије УН и Синирлиоглу запечатили су крај спора. Споразум је снажно поздрављен од самог Ердогана са циљем да се брзо поново среде односи са Израелом, можда једином земљом из комшилука која није непријатељска према Анкари.

У последње време, доиста, погоршањем ситуације у Сирији и Ираку, напредовањем џихадиста из Исламске државе, и ступањем на сцену крупних играча попут Русије, дошло је изолације Турске у региону. Пропаст стратегије Анкаре у Сирији, усмерене на обарање Башара Асада по сваку цену, укључујући и препуштање простора још екстремнијим снагама, натерала је Турску да поново размотри своја савезништва.

Током неколико месеци Анкара се нашла опседнута са свих страна – на сиријском и ирачком фронту напредовањем џихадиста и курдским отпором; на  европском фронту притисцима из Брисела и других престоница које прекоревају Анкару због ,,благе“ ако не и саучесничке политике према Исламској држави, и због неуспешног управљања протоком хиљада избеглица из ратних зона. И доцније, катастрофа у односима са Русијом након обарања прошлог новембра једног "су24" од стране турског "ф16". Путинове оптужбе о Ердогановом ,,ножу у леђа“ и економске одмазде према  Анкари нису биле очекиване. Током неколико грозничавих сати после обарања чак је постојао страх од избијања оружаног конфликта између две државе.

Ипак, пре  епилога који нико није могао да замисли, хармонија између Турске и Русије, посебно по великим економским темама, била је тотална –  6. августа 2009. године, тада као премијер, Ердоган је тријумфално потписао са Путином, у присуству италијанског премијера Берлусконија, великог пријатеља обојице, споразум који је требао да доведе гасовод ,,Јужни ток“ – мегапројекат доставе руског гаса све до срца континенталне Европе – дуж турских територијалних вода у Црном мору. Када су у мају 2014. године, због санкција услед руске инвазије Крима, заустављени радови на ,,Јужном току“, и када је Путин из ината наредио да се суспендује на неодређено време цео пројекат, управо је са Ердоганом цар из Москве одлучио 1. децембра 2014. године, да се реализује нов гасовод преко Турске. Такође, и нови пројекат ,,Турски ток“ се насукао на немирном мору сиријске кризе и обарања Сухоја.

Ето дакле нужде да се поново загрли стари пријатељ Израел, са којим су односи увек били срдачни пре инцидента са бродом Mavi Marmara, за разлику од других земаља са муслиманском већином. Ердоган је брзо заборавио оптужбе упућене на рачун Нетањахуа, за дивљаштво током лета 2014. године због  догађаја у Гази. Сада говори турским новинама ,,да Израелу треба једна земља у региону попут Турске“ и да Турска треба да ,,прихвати чињеницу да јој је потребан Израел“. Иза воље да се стави тачка на спор са комшилуком, очигледно стоје и економски засновани разлози – са напетостима које су избиле са Москвом, руски гас на који је Турска рачунала постао је озбиљан проблем и Анкара нема други избор него да се обрати Израелу. Откриће дебелих наслага гаса на отвореном мору јеврејске државе нуди заиста најбољу алтернативу на дужи рок.

Али, обновљени загрљај са Израелом захтева одређене уступке, јер Израелци знају да су у једној јакој позицији, док је Турска скоро изолована. Анкара ће морати, пре свега, да преиспита повлашћене односе које је до сада имала са врхом Хамаса. Први доказ могао би да буде скорашње протеривање са турске територије Салеха ел Ароурија, вође бригаде Izz ad-Din al-Qassam, војног крила палестинске организације, одговорне за отмицу и убиство три израелска младића током лета 2014. године. И за Халеда Машала, вођу Хамаса у егзилу, који је напустио Дамаск да би се склонио у Турску, дани су одбројани.

Израел би такође могао да обнови захтев да користи ваздушни и поморски простор Турске за војне вежбе као што је предвидео војни споразум са Турском из 1996. године. Све до догађаја из 2010. године авиони са Давидовом звездом су се обучавали сваког семестра на турском небу. Али, лидери у Јерусалиму знају јако добро за преосетљивост турског народа и тешко да ће поново захтевати ово право.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор:

http://www.opinione.it/esteri/2016/02/03/dionisi_esteri-03-02.aspx

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер