Нови Суецки канал као симбол Eл Сисијевог успеха

Након више од годину дана од избора Абделфатах ел Сисија за председника, вредело би сагледати ситуацију. Кренимо од најновијег догађаја, отварања новог Суецког канала 6. августа. Нова структура укључује нову 35 километара дугу другу транспортну траку, као и продубљивање и ширење 37 километара постојећег канала.

Главни разлог за оно што неки зову колосалним пројектом јесте економија. Проширење конструкције дозволиће веће бродове и преполовиће време прелаза, јер ће бродови моћи да плове истовремено у оба смера великим делом канала.

Првобитно је било предвиђено да изградња новог канала траје три године, али је на крају трајала једну годину са тимовима који су радили 24 сата дневно. Било је исцрпљујуће, али је вредело. Неке луксузне куће дуж канала су подвргнуте експропријацији, али Египат очекује да ће осигурати 9 милијарди америчких долара додатних прихода.

Запад не разуме Ел Сисија

Неки западни научници су песимисти. Они тврде да поморска трговина опада, да се компаније ослањају на друге трговачке путеве и да неће користити нови канал за транспорт. Време ће рећи своје.

Оно што је добро јесте да су неколико недеља након што је ел Сиси преузео власт, када је први пут представљена идеја о новом каналу, Египћани купили обвезнице у износу од 7 милијарди долара за само десет дана. Камата од 12 процената била је добар подстицај, али је то такође био чин патриотизма, на основу вере у земљу и председника Сисија, нарочито после разочарања у његовог претходника.

Разговарао сам са професорком универзитета у Каиру, муслиманском женом и левичарски оријентисаном интелектуалком, која је критична према ел Сисијевом управљању. Питао сам је како перципира његову револуцију. Рекла ми је да је у овом тренутку то позитивно. „Пре свега, постоји сигурност у земљи“, истакла је она. „Имали смо неколико напада, само два пута бомбама. У односу на прошлост, на Морсијево време, безбедност је повећана.“

Научница је такође указала на позитивне знаке у економским и друштвеним областима. Током прошле године, нестанци струје су били уобичајена појава, а струја је била само један или два сата дневно на располагању. Ништа се није могло планирати. За протеклих годину дана струја готово уопште не нестаје. То значи да се неко стара и суочава се са потешкоћама.

Трећа ствар која се примећује је да влада ради. Премијер Ибрахим Махлаб иде на посао у обичном ауту, без посебних регистарских таблица вози кроз град. Чим угледа полицајца који користи насиље или претерује са овлашћењима, он се зауставља, задржава га и обавештава полицију о томе. Ово преноси двоструки поруку. Прво, Махлаб се понаша као обичан грађанин, без свих краљевских привилегија које његова канцеларија пружа. Друго, он покушава да смањи тензије и побољша организацију.

Последњих година, како се развијао покрет Арапско пролеће, полиција је постала агресивнија и насилнија. Сада људи више цене позитивнија осећања.

Смртна казна за Мурсија и 138 припадника Муслиманске браће који су учествовали у насилним акцијама је још једна чињеница за разматрање. Питао сам професорку да ли је казна спроведена. Она је негирала. Судија пресуђује, а одбор судија мора да потврди казну. Месеци су прошли и потврда није стигла. У Египту, систем ретко спроводи смртну казну. Ово је типично. Пресуду мора да разматра одбор судија који морају да буду једногласни.

„Демократија“ Мухамеда Мурсија

Многи западни медији настављају да говоре да је Мурси легитимни председник, први изабран од стране народа. То је срамотно, јер он није био ништа бољи од Насера, Садата или Мубарака. Посебно је погрешно рећи да је демократски изабран од стране народа са 51% – након што је 30 милиона људи (према британским изворима) изашло на улице да тражи његову оставку, што није виђено у историји Египта. Војска је иступила као одговор на захтев народа.

У Египту, војска је увек имала улогу заштитника народа. Због тога је уклонила Мурсија, бацајући га у затвор, позлаћени затвор. Ово је египатска култура. Није демократија у западњачком маниру, која тренутно, по мом мишљењу, не би функционисала на Блиском истоку. Полиција није спремна да се носи са масовним сукобима; војска је увек имала ту улогу.

Људи нису привржени Муслиманском братству. Сви су видели да ништа није урађено за годину и неколико месеци током председавања Мурсија: цене су порасле, није било сигурности и економија је потонула. Упркос данашњим тешкоћама, људи су срећнији. Осећају да могу да ураде нешто. Нови Суецки канал је обећање за будућност.

Пре неколико недеља, један диван чланак се појавио у независним новинама Седми дан, на арапском језику. Под називом „Мелкитско и православно гробље“, имао је око 30 слика, које приказују гробље крајем 19. века. Текст је говорио да је „читава египатска црква овде. Хришћани почивају на овом гробљу. Они су изградили модеран Египат, његову економију, образовање, итд.“

Гробље показује лепе статуе – непознате до тада у Египту због забрана – према традицији великих италијанских гробља. Међу коментарима читалаца приметио сам четири муслимана, који су нагласили улогу коју су имале велике личности у историји модерног Египта. Хришћани су оживели економију и културу, отворили државу. Ово је први пут да се то може слободно рећи. То није био случај под владавином Мурсија, нити његових претходника.

Важан чин признања египатске коптске заједнице (9 милиона од скоро 90 милиона људи) представља посета председника Сисија коптском православном храму Светог Марка у Каиру за време хришћанских светих дана, када је присуствовао дуготрајној служби коју је водио патријарх Анба Тавадрос II. Ово би било незамисливо у време док је Мурси био председник.

Постепена египатска демократија

За разлику од теоретичара, ја хоћу да сагледам либералне карактеристике постављеног система. Далеко од тога да је демократија, али у региону као што је Блиски исток, Египат је релативно демократска земља. Она пружа оно што људи желе – хлеб, сигурност и мир – да се, надајмо се, унапреди и развије економија.

Други позитиван знак је снажна реакција против тероризма на Синајском полуострву. Када је Мубарак био на власти, палестински герилци су држали територију, градећи километре подземних тунела који су водили из Газе преко Синаја у Израел. Нико, ни Мубарак, ни Мурси, није могао да их заустави. Потоњи их је подстицао. Без обзира на трагични губитак војничких живота, сада су предузети неки кораци да би се зауставила терористичка инвазија.

То показује да Египат жели да буде на страни мира и гради земљу и Блиски исток. Докле год се ел Сиси перципира као позитивна и снажна појава са економске, политичке и војничке тачке гледишта, људи ће наставити да га воле.

Заиста, многи се Египћани питају, зашто су Запад, Сједињене Државе и Европа толико дуго подржавали Муслиманско братство, а ипак их не желе на својој територији?

Извор: http://www.asianews.it/news-en/The-new-Suez-Canal-is-a-sign-of-al-Sisi%E2%80%99s-success,

-and-Egyptians%E2%80%99-love-for-him-35017.html

Превео са енглеског Небојша Вуковић