Новинари-обавештајци и смрт слободног новинарства

Не дешава се баш често да неки угледни новинар јавно призна да је годинама у својим написима лагао, измишљао, да је писао по налогу некога са стране, да је дозвољавао да се под његовим именом објављују текстови које је неко други писао. А још мање да је био обaвештајац, заврбован од специјалних служби, да му је новинарска професија била покриће за основну, обавештајну делатност и да је за све то био добро награђен.

Управо то урадио је немачки новинар, обавештајац Удо Улфкоте у својој књизи коју је објавио под насловом Поткупљиви новинари. Улфкоте је годинама био новинар угледног немачког дневника Франкфуртер алгемајне. Он је дао интервју најтиражнијем московском листу Комсомолска правда у коме је потанко описао како европски новинари лажу. Описао је ситуацију у немачком и уопште западном новинарству која се, најблаже речено, може назвати катастрофом. А да се не говори о новинарском кодексу, о слободи речи, независном новинарству, истини, правди демократији и слободи, о чему се у читавом западном свету звони на сва звона. Наведени московски лист широко цитира његове наводе.

Да узгред поменем једну чињеницу: извештавајући из Берлина као стални дописник Танјуга крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, често сам се позивао и на писање немачких листова, па и на Франкфуртер алгемајне, будући да је то познат западнонемачки дневник. То је уобичајена пракса у свету и то раде сви страни дописници. Имена овог новинара се међутим не сећам нити се присећам да сам се не неки његов текст позивао. Ако је у то време уопште објављивао своје написе у листу.

Упоређујући наводе аутора књиге о садашњим приликама у средствима јавног информисања на Западу са ситуацијом у не тако давној прошлости у осталом свету, могло би се закључити да је новинарство у ,,комунистичком’’ и ,,диктаторском’’ друштву, друштву ,,једноумља’’, било дечја игра. И то игра деце предшколског узраста. Толико су у поређењу са данашњом ,,слободном штампом’’ у ,,демократском свету’’ били наивни грехови новинара у такозваним комунистичким и социјалистичким земљама, укључујући ту и бившу Југославију.

"Разговарајући са немачким новинаром о томе шта је постала наша професија у информационом рату, дошла сам до истог закључка као и он: бавити се новинарством више нема смисла" - каже разочарано руска новинарка Галина Сапожњикова која је узимала интервју. Дубоко разочаран ,,седмом силом’’, Удо Улфкоте је наиме, баталио новинарство. Сада је у Немачкој обичан фармер. Он каже да га више ништа не би могло натерати да се поново врати журналистици. ,,Зато што за разлику од политичара и новинара, моје животиње ме никада неће изневерити’’. Додаје да мења адресе боравка због бојазни да га неко из освете не убије. Посебно због тога што је дуго изучавао исламске земље. Сада нико не зна на којој смо адреси - каже Улфкоте. Руска новинарка га је пронашла у некој немачкој забити где је са супругом основао фарму.

Шта је то тако дубоко разочарало Немца да заувек батали новинарство и определи се за фармерски живот, за његову стоку и живину? Да компјутер и другу опрему савременог новинарства замени лопатом, мотиком, вилама и ашовом?

Прича да никада није помишљао да постане новинар. Изучавао је на факултету политичко право и исламске језике. У једној прилици, понудили су му да посећује курсеве о односима Истока и Запада. После извесног времена, питали су га отворено да ли жели да сарађује са немачком обавештајном службом. Тако се нашао у познатом немачком листу Франкфуртер алгемајне. Раније сиромашног стања, сада је одлично зарађивао. За неколико месеци могао је да купи ауто. Постао је обавештајац под фирмом новинарства. Једанаест година био је ратни дописник, извештавао са Блиског истока и Африке. Прошао је кроз многе ратове.

,,Најбомбастије чланке који су потписани мојим именом нисам писао ја него специјалне службе. Ја сам био `обичан новинар`, а учинили су ме познатим зато што су објављивали информације које ја нисам могао да проверавам. Многи написи били су гола америчка пропаганда и дезинформација. Под мојим именом у листу Франкфуртер алгемајне објављено је око 3.500 разних публикација од којих један добар постотак нисам написао ја’’.

,,Када су у редакцију дошли представници немачке обавештајне службе и замолили да нешто објаве под мојим именом, ја сам пристао и чак био поносан што су се обратили управо мени. Ја и моје колеге сматрали смо да је то једна врста новинарства, иако смо у души схватали да смо обичне марионете’’.

Удо Улфкоте наводи један драстичан пример када је дара превршила меру и после чега је све теже подносио понижења. Каже да се јула 1988. у време ирачко-иранског рата нашао у Ираку, да је видео и фотографисао како Ирачани немачким гасом трују Иранце, а Американци их у томе подучавају. Хтео сам о томе да напишем чланак зато што сам увек имао у виду да је Немачка отровала гасом 6 милиона Јевреја и то никада не би требало да се понови. Мислио сам да напишем велики чланак да би о томе сазнао цео свет. Али мој бос у Франкфуртер алгемајне ми је телефонирао и дозволио да се објави само мала фотографија са кратким немуштим пропратним текстом. Нисам знао шта се дешава: све сам видео својим очима, као доказ имао сам фотографије. Али рекли су ми да то нико неће да објави. Тако да сам на самом почетку каријере схватио да пароле о слободи речи и демократији представљају празне речи. И да чак ни новинарима у тако познатом листу не дозвољавају да пишу истину.

Некадашњи немачки новинар и обавештајац већ више година је фармер и прати догађаје у свету на ТВ екранима. Он данас поставља питање - зашто је руски председник Путин одједном постао ,,зао момак’’? И зашто смо ми сви дужни да помажемо Украјини против тих злих Руса? За шта се то припремају западне службе? За следећи рат? Последња кап која ме је навела да објавим ову књигу био је пад малезијског ,,боинга’’ у Украјини. Авион тако рећи још није додирнуо земљу, а наша средства информисања већ су саопштила да су га оборили зли Руси. Рекао сам супрузи: то ме подсећа на све то ђубре (аутор употребљава вулгарнију реч) које сам читао и писао у Франфуртер алгемајне. Схватио сам да ту књигу треба да објавим управо сада зато што нас отворено припремају за рат који жели Америка.

Удо Улфкоте каже у интервјуу да је његова књига постала бестселер иако на рекламу није потрошен ниједан цент и да се преводи на руски, мађарски, турски и француски језик, а једна компанија се припрема да на основу ње сними филм. Такође каже да о свему што је написао има доказа. У књизи је навео имена преко три хиљаде поткупљених новинара. Ако ствар дође до суда, показаће документа који потврђују његове наводе. ,,После објављивања имена био сам спреман да одем у затвор или да побегнем у Москву као Сноуден. Троје правника из разних немачких градова понудили су се да ме бране, али се још нису огласили телефоном’’, каже екс-новинар и обавештајац.

Улфкоте има одговоре и на питање зашто су тако нагло погоршани односи између Русије и Немачке и да ли иза тога стоје САД. Наравно, каже Удо и констатује да су за време Герхарда Шредера односи две земље били одлични. И за време Кола и Јељцина ти односи су били добри. Све је почело са Ангелом Меркел. Американци знају нешто о прошлости госпође Меркел и имају могућност да је због тога уцењују, каже Удо, наглашавајући да је то његово лично мишљење. Званично, Ангела Меркел је доктор физике, али неки подаци говоре да је она стварала каријеру као официр комунистичке пропаганде. ,,Мислим да Американци располажу подацима који могу да разруше њену репутацију ако се обелодане’’.

На питање зашто се Немачка око украјинске кризе понаша као колонија САД, Улфкоте одговара: ,,Ми и јесмо њихова колонија’’.

После Другог светског рата у Европи су уз помоћ ЦИА створене различите невладине проамеричке организације. Да бисте створили каријеру у немачким медијима, ви морате да сарађујете са једном од њих. То је европски тим САД. У његовом руководству су војни стручњаци, који планирају наредни рат. Два пута годишње они се састају иза затворених врата са одабраним новинарима. Обични људи не знају где ће да буде следећи рат - у Ираку, Авганистану, Малију или негде другде у Африци. Ако погледате колико је за пропаганду платио новинарима милионер Џорџ Сорош, то је незамисливо.

На питање да ли је иста слика и у другим земљама Европе, одговара потврдно. Он каже да не разуме зашто су милиони људи изашли на улицу због убиства новинара у Паризу, а нико се није узбудио због смрти великог броја људи у Донбасу. Зар су они грађани другог реда? Те смрти се игоноришу зато што западна средства информисања нису слободна и не могу да пишу истину - закључује Удо Улфкоте.

 Немачки новинар и обавештајац у оставци каже да постоји много начина врбовања новинара за рад у западним обавештајним службама или за писање лажи, у складу са западним интересима. Један од најчешћих је- позив на бесплатно путовање и боравак у одређеним земљама, давање стипендија и пружање разних услуга самим актерима или члановима њихових породица. Чик да видим неког новинара који је прихватио такве позиве и услуге а писао онако како газде не желе- каже за московски лист Улфкоте.

Овај немачки новинар нам у ствари не открива неку велику тајну. То се све знало и раније. Као резултат овакве праксе, јавност у свету, пре свега у западним земљама, јесте, најблаже речено, једнострано обавештена о актуелним светским догађајима. Веома често и сасвим погрешно, крајње једнострано и у складу са дневним или глобалним интересима и циљевима центара моћи. То је постало драстично изражено нарочито последње две и по деценије, од рушења Берлинског зида, распада Совјетског Савеза и нестанка Варшавског уговора, када је Запад покушао да до краја реализује своју победу у хладном рату и прекроји свет према својим интересима.

Тако је, што се тиче збивања на тлу бивше Југославије, у свет путем штампе слана слика о апсолутној кривици Србије и Срба, њиховој сатанизацији. На ширем међународном плану, тако смо добили (измишљено) Садамово оружје за масовно уништавање, па огромне ,,грехове’’ Гадафија, Асада. Читамо ових дана морбидне информације о продаји конопца којим је обешен бивши ирачки председник. Тако сада, последњих месеци и недеља, читамо о ,,агресији’’ Русије у Украјини, о опасности по свет од Русије која је једнака са еболом и тероризмом, о поређењу Путина са Хитлером и о дијагнози извесне Бренде Конорс да руски председник има проблеме са аутизмом.

Не знам да ли је прикладно или није, али у закључку ћу цитирати великог новинара, писца и мислиоца Габријела Гарсију Маркеса који је новинарство сматрао најлепшом професијом на свету, ,,литературом живота’’. Али пред крај свог живота, а умро је не тако давно, страховито се разочарао у ту професију. Сматрао је да новинарство доживљава ,,планетарно посрнуће’’. ,,Сваког јутра прелиставам новине. И патим као пас када видим колико се урушила писана новинарска реч, на шта су спале новине у овом нашем времену’’.