Обамин либијски дебакл

На дан 17. март 2011. Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1973, предложену од стране администрације америчког председника Барака Обаме, којом је одобрена војна интервенција у Либији. Обама је објаснио да је циљ да се сачувају животи мирних, продемократских, демонстраната који су били мете удара либијског диктатора Муамера Гадафија. Не само да је Гадафи угрозио процес Арапског пролећа, који је уклонио ауторитарне режиме у Тунису и Египту, већ је претило крвопролиће у граду где је устанак започео, рекао је рекао је председник. “Знали смо да ако чекамо још један дан, Бенгази – град величине Шарлота – могао би да посведочи масакру који би одјекнуо широм региона и који би умрљао савест света”, рекао је Обама. Два дана након одобрења УН, САД и друге државе НАТО успоставиле су зону забране лета кроз Либију и започеле су бомбардовање Гадафијевих снага. Седам месеци касније, у октобру 2011, након продужене војне кампање са значајном подршком Запада, снаге побуњеника покориле су целу земљу и убиле Гадафија.

У предвечерје победе, амерички званичници су се понашали победнички. Пишући на овим страницама 2012, Иво Даладер, тада стални амерички представник у НАТО, и Џејмс Ставридис, тада врховни командант НАТО за Европу, закључили су да се “операција НАТО у Либији са правом сматра моделом интервенције”. Након Гадафијеве смрти, Обама се похвалио: “Без постављања иједног члана америчке војске на тло, постигли смо наше циљеве". И заиста, чинило се да су САД постигле хет-трик: одбраниле су Арапско пролеће, избегле сценарио геноцида попут оног у Руанди, те су елиминисале Либију као потенцијални извор тероризма.

Тај суд, испоставило се, донесен је прерано. У ретроспективи, Обамина интервенција у Либији је комплетан промашај, судећи чак и по властитим стандардима. Либија не само да се није претворила у демократију, она је постала пропала држава. Насилне смрти и друга кршења људских права су драстично повећана. Пре него што помаже САД у борби против тероризма, као што је Гадафи радио последње деценије своје власти, Либија сада служи као рај за милиције повезане са Ал Каидом и "Исламском државом Ирака и Леванта". Интервенција у Либији погодила је и друге америчке интересе такође: спречавање ширења нуклеарног оружја, хлађење руске сарадње у УН и потпаљивање сукоба у Сирији.

Упркос томе шта браниоци ове мисије кажу, на располагању је била боља политика – не интервенисати уопште, јер мирни либијски цивили уопште нису били циљани. Да су САД и њени савезници пратили тај курс, Либија би била поштеђена од овог хаоса и била би јој дата шанса да даље напредује под Гадафијевим наследником: релативно либералним, на Западу образованим, његовим сином, Саифом ал-Исламом. Уместо тога, Либија је данас претрпана бескрупулозним милицијама и анти-америчким терористима – због тога служи као пример како једна хуманитарна интервенција може да се врати као бумеранг и онима који интервенишу и онима којима се хтело помоћи.

ПРОПАЛА ДРЖАВА

Оптимизам по питању Либије достигао је врхунац јула 2012. када су демократски избори на власт довели умерену и секуларну власт – велика разлика у односу на четири деценије Гадафијеве диктатуре. Првоизабрани премијер, Мустафа Абу Шагур, био је на том месту краће од месец дана. Његов брз одлазак са функције наговестио је надолазећи проблем: до времена писања овог текста, Либија је имала седам премијера у краће од четири године. Исламисти су доминирали првим постратним парламентом, Генералним народним конгресом. У међувремену, нова влада није успела да разоружа милиције које су настале током седмомесечне НАТО интервенције, пре свега исламистичке, што је водило тешким сукобима између сукобљених племена и командира, а што се наставља до данашњег дана. Октобра 2013, сецесионисти у источном делу Либије, где је лоциран највећи део либијске нафте, прогласили су своју владу. Тог истог месеца, Али Зејдан, премијер, киднапован је и држан као талац. У светлу растућег исламистичког утицаја у либијској власти, пролећа 2014, САД су одложиле план за тренирање и обуку наоружаних снага Либије, које би биле сачињене од  6 до 8 хиљада људи.

Маја 2014. Либија је доспела до ивице новог грађанског рата – између либерала и исламиста. Тог месеца, генерал Калифа Хифтер, склон секуларизму, преузео је контролу над ваздухопловним снагама да би напао исламистичке позиције у Бенгазију, касније проширујући подручје напада на позиције владајућих исламиста у Триполију. Избори одржани претходног јуна нису допринели смиривању хаоса. Већина Либијаца одустала је од демократије, јер је излазност пала са 1,7 милиона на првим изборима на само 630.000. Секуларне партије прогласиле су победу и формирале нову власт, Представнички дом, али исламисти нису прихватили овакав исход. Резултат је постојање два парламента, а оба тврде да су легитимна.

Јула месеца, исламистичка милиција из гарда Мисрата одговорила је на Хифтарове акције нападом на Триполи, након чега су евакуисане амбасаде западних држава. Након шестонедељне битке, исламисти су окупирали престоницу као део тзв. коалиције Либијска зора која је формирала, у условима вакуума власти, тзв. “Владу националног спаса”. Октобра, новоизабрани парламент, предвођен секуларном коалицијом под називом “Операција достојанство”, избегла је у источни град Тобрук, где је формирала конкурентску владу, коју је либијски Врховни суд прогласио неуставном. Либија, дакле, сада има две владе, обе контролишу одређене делове територије и поједине милиције.

Колико год било лоше стање људских права под Гадафијем, постало је лошије од тренутка када га је НАТО уклонио. Моментално након преузимања власти, побуњеници су починили читав низ убистава из освете, као додатак тортури, пребијањима и арбитрарном задржавању хиљада људи осумњичених да су Гадафијеве присталице. Побуњеници су такође прогнали 30.000 углавном тамнопутих становника града Таверга, а потом спалили и опљачкали њихове куће и продавнице, на бази сумње да су неки од њих били плаћеници. Шест месеци након рата, Хјумен рајтс воч известио је да кршења људских права “изгледају тако раширени и систематски, да се могу сматрати злочинима над човечношћу”.

Ово масовно кршење људских права и даље је на снази. Октобра 2013. Канцеларија УН за људска права известила је да “највећи број од 8.000 случајева притварања остаје без процесуирања”. Оно што још више забрињава, Амнести интернешнел објавио је извештај прошле године о дивљачком третману: “Притвореници су изложени пролонгираном батињању са пластичним цевима, металним штанглама и кабловима. У неким случајевима, били су подвргавани електрошковима, држани у искривљеним положајима сатима, са повезима преко очију, везаних руку иза леђа и лишаваних хране и воде”. Извештај је такође указао на 93 напада на либијске новинаре у првих девет месеци 2014, “укључујући отмице, арбитрарна хапшења, покушаје атентата и нападе”. Напади у западној Либији, извештај закључује, додатак су ратним злочинима. Као последица оваквог насиља, УН грубо процењују да је 400.000 Либијаца напустило своје домове, а четвртина од тог броја напустила је и земљу.

Квалитет живота у Либији драстично је опао заједно са економским падом. Ово стога што је производња нафте у земљи, главног адута, драстично смањена пролонгираним конфликтом. Пре револуције, Либија је производила 1,65 милиона барела нафте дневно. Током НАТО интервенције, тај број је опао на нулу. Иако се производња привремено попела на 85 одсто предратне производње, од тренутка када су сецесионисти заузели источне нафтне луке августа 2013, производња је у просеку једва 30 одсто од предратног нивоа. Сукоби су затворили аеродроме и луке у два највећа либијска града, Триполију и Бенгазију. У многим градовима, становници су изложени масивном нестанку струје – чак и до 18 сати дневно у Триполију. Недавна оскудица представља драстичан пад за земљу која је по мерилима индекса квалитета живота, истраживања које спроводе УН, традиционално била рангирана као држава са највишим стандардом живота у целој Африци.

ЉУДСКА ЦЕНА

Иако је Бела кућа оправдала мисију у Либији хуманитарним разлозима, интервенција је у ствари значајно повећала број смрти. Прво, Гадафијев противудар испоставио се значајно мање смртоносним него што су медији објављивали у то време. У источној Либији, где је устанак започео као комбинација мирних и насилних протеста, Хјумен рајтс воч документовао је само 233 смрти у почетним данима борби, а не 10.000 како је било саопштено путем саудијског ТВ канала Ал Арабија. У ствари, како сам лично документовао у чланку из 2013. објављеног у Интернатионал Сецуритy, од половине фебруара 2011, када је побуна започела, до половине марта 2011, када је започета НАТО интервенција, свега 1000 Либијаца је умрло, укључујући војнике и побуњенике. Иако је Ал Џазира, научена методама западних медија, обавестила јавност да Гадафијеве ваздухопловне снаге бомбардују цивиле у Бенгазију и Триполију “прича је била неистинита”, открива исцрпни извештај Лондонског прегледа књиге који је написао Хју Робертс са Универзитета Туфт. И заиста, покушавајући да минимализује цивилне жртве, Гадафијеве снаге су се уздржавале од неселективног насиља.

Најбољи статистички доказ долази из Мисрате, трећег највећег либијског града, где су се водиле најжешће борбе. Хјумен рајтс воч открио је да су од 949 рањених људи у првих седам недеља борбе, свега 30 (мало изнад 3 процента) били жена и деца, што значи да су Гадафијеве снаге готово искључиво бирале милитанте које су чинили мушкарци. Током тог периода у Мисрати, свега 257 људи је убијено, делић од 400.000 људи колико је живело у граду.

Исти образац уздржаности био је евидентан и у Триполију, где је влада употребила значајне снаге у само два дана пре НАТО интервенције, да би потисла насилне демонстранте који су спаљивали владине зграде. Либијски доктори изјавили су истражитељима УН да су видели 200 лешева у градској мртвачници између 20. и 21. фебруара, али само два леша жена. Ове статистике одбацују тврдњу да су Гадафијеве снаге насумично пуцале на мирне демонстранте.

Штавише, до тренутка када је НАТО интервенисао, насиље у Либији било је на ивици прекида. Гадафијеве добро наоружане снаге потисле су побуњенике који су се повлачили. До половине марта 2011, владине снаге биле су врло близу заузимања последњег побуњеничког упоришта, Бенгазија, чиме би окончали једномесечни конфликт који би одузео само нешто више од 1000 живота. Међутим, тада, либијски емигранти у Швајцарској, повезани са побуњеницима, издали су упозорења о надолазећем “крвопролићу” у Бенгазију, што су западни медији обилато преносили, а што је, ретроспективно гледајући, испала пропаганда. У реалности, 17. марта, Гадафи је јавно обећао да ће заштитити цивиле Бенгазија, као што је то учинио и са цивилима у другим градовима, додајући да су његове снаге оставиле “отворен простор” за побуњенике, како би се повукли у Египат. Једноставно речено, побуњеници су били на путу да изгубе рат, па су њихови агенти у иностранству потегли за причом о геноциду да би приволели НАТО на интервенцију, што је у потпуности уродило плодом. Нема доказа или разлога да верујемо да је Гадафи планирао или намеравао да спроведе кампању убијања.

Додуше, влада јесте застрашивала побуњенике обећавајући да ће их неуморно прогонити. Међутим, Гадафи никада такву реторику није претворио у циљање цивила. Од 5. до 15. марта 2011, владине снаге преузеле су све осим једног града који су држали побуњеници и ни у једном нису убијали цивиле у знак одмазде, камоли починили крвопролиће. Заиста, како су његове снаге пришле Бенгазију, Гадафи је издао саопштење којем је уверавао јавност да цивили неће бити повређени, као ни побуњеници који положе оружје. Седамнаестог марта, он се директно обратио побуњеницима у Бенгазију: “Одбаците своје оружје, баш као што је урадила ваша браћа у Аџдабији и другим местима. Они су положили оружје и безбедни су. Ми их ниједног тренутка нисмо гонили”.

Ипак, два дана касније, НАТО интервенција зауставила је Гадафијеву офанзиву. Као резултат, Бенгази се није вратио под владину контролу, побуњеници нису побегли, а рат није завршен. Уместо тога, милиције су окренуле своје повлачење и повратили офанзиву. Октобра 20. исте године, побуњеници су пронашли Гадафија, мучили га и након тога погубили. Остаци режима пали су три дана касније. Свеукупно, интервенција је продужила либијски грађански рат са краће од шест недеља до дуже од осам месеци.

Тврдње о броју током рата убијених значајно варирају. На затвореној конференцији новембра 2011. организованој од стране Брукингс института, један амерички званичник изнео је коначну процену од „око 8.000 мртвих“. У супротности са тим, министар здравља, именован од побуњеника, изнео је септембра 2011, пре него што се рат и завршио, да је 30.000 Либијаца до тада убијено. Ипак, постратно министарство мученика и несталих особа значајно је смањило ту цифру, наводећи да је страдало 4.700 цивила и побуњеника, плус једнако толико или мање припадника режимских снага, плус 2.100 несталих особа на обема странама – свеукупно 11.500 особа.

Укупна статистика жртава није састављена током наредне две године због константног сукоба ниског нивоа, али појавили су се извештаји о неколико значајних конфликата, попут оног из марта 2012, када су се сукобила ривалска племена у јужном граду Саба, који је оставио 147 мртвих иза себе. У светлу тих података, разумно је проценити да је конфликт однео 500 живота током 2012. и 2013. Бољи подаци су доступни за обновљени грађански рат 2014. Веб презентација Либиј боди каунт, која документује жртве на дневном нивоу, известила је да је укупан број Либијаца убијених прошле године (2014., пр. превод.) износи више од 2.750. Штавише, за разлику од Гадафија 2011, милиције које се данас боре у Либији користе ватрену моћ неселективно. Августа 2014, на пример, Медицински центар у Триполију известио је да је од 100 особа убијених у скорашњем насиљу било 40 жена и најмање деветоро деце. Следећег месеца, у стравичном ратном злочину, милитанти су вишецевним бацачима ракета бомбардовали медицинске просторије.

Ова суморна математика води до депресивног, али неизбежног закључка. Пре НАТО интервенције, либијски грађански рат био је на ивици завршетка, по цени од мање од 1.000 живота. Од тада, ипак, Либија је претрпела додатних 10.000 додатних смрти од конфликта. Другим речима, НАТО интервенција допринела је повећању броја смртности за десет пута.

ТЕРИТОРИЈА ЗА ТЕРОРИСТЕ

Друга ненамеравана последица либијске интервенције јесте повећање терористичке претње. Иако је Гадафи подржавао тероризам деценијама раније, о чему сведочи плаћање одштете настрадалима у обореном авиону изнад Локербија 1988, либијски лидер се претворио временом у америчког савезника, чак и пре 11. септембра 2001. Он је то учинио делимично због тога што се суочио са претњом изнутра од стране милиција блиских Ал Каиди, попут Либијске Исламистичке Борбене Групе. Гадафијев шеф за међународну безбедност, Муса Куса, неколико пута се срео са високом званичницима ЦИА, како би проследио обавештајне податке о борцима из Либије у Авганистану и око пакистанског трговца нуклеарним материјалом А. К. Кана. Током 2009, генерал Вилијам Вард, главнокомандујући афричке команде америчких снага, похвалио је Либију као “врхунског партнера у борби против међународног тероризма”.

Од НАТО интервенције 2011, Либија, међутим, као и њен сусед Мали, претвориле су се у терористичке рајеве. Радикалне исламистичке групе, које је Гадафи потиснуо, подигле су главу током НАТО бомбардовања и позиционирале се као најбољи борци на страни побуне. Снабдевене оружјем од земаља попут Катара, милиције су одбиле да се разоружају након Гадафијевог пада. Њихова константна претња отворено се реализовала у пракси септембра 2012. када су џихадисти, укључујући групу Ансар ал Шарија, напали америчко дипломатско представништво у Бенгазију убивши Кристофера Стивенса, америчког амбасадора у Либији и тројицу његових колега. Прошле године, УН су формално прогласиле Ансар ал Шарију терористичком организацијом због своје сродности са Ал Каидом Исламског Магреба.

Либијске исламистичке милиције сада се боре за контролу над читавом земљом. Априла 2014, окупирали су тајну војну базу близу Триполија коју су, иронично, Американци успоставили лета 2012. како би тренирали либијске противтерористичке снаге. Катар и Судан поново масовно шаљу оружје исламистима од септембра 2014. Као одговор, секуларније владе Уједињених Арапских Емирата и Египта покренуле су ваздушне нападе против исламиста у Триполију и Бенгазију августа и октобра прошле године. Либијски џихадисти сада укључују не само оне који су повезани са Ал Каидом. Од јануара 2015, фракције повезане са ИДИЛ, познатијом и као Исламска држава, починили су низ убистава у све три традиционалне административне зоне либијске државе (Триполитанија, Фезан и Сиренаика, пр. превод.).

НАТО интервенција је такође ојачала исламски тероризам и на другим местима региона. Када је Гадафи пао, етнички Туарези у Малију су покренули своју побуну. Тај устанак је брзо преузет од стране локалних исламиста и Ал Каиде Исламског Магреба, који је прогласио независну државу у северној половини Малија. До децембра 2012, овај део Малија постао је “највећа територија контролисана од исламских екстремиста на свету”, према америчком сенатору Кристоферу Кунсу, председавајућег америчком подкомитету Сената за Африку. Опасност је оцењена у Њујорк Тајмсу, који је известио да “саветзници Ал Каиде у северној Африци имају тренинг кампове у северном Малију и да шаљу оружје, експлозиве и новац исламистичкој организацији у северној Нигерији”. Међутим, ширење конфликта ван Либије није се зауставило у Малију. Захватио је Буркину Фасо и условио раст радикалног ислама у Нигеру. Да би зауздала ову претњу, Француска је била приморана да распореди хиљаде припадника своје војске у Малију, док су се неки почели борити са џихадистима на северу земље.

Проблем тероризма је погоршан ширењем оружја из Гадафијевог арсенала које је завршило у рукама радикалних исламиста широм северне Африке и Блиског истока. Питер Бокарт из Хјумен рајтс воча проценио је да је без контроле нестало десет пута више оружја из Либије у односу на Сомалију, Авганистан и Ирак заједно. Можда је највећа брига нестанак ручних портабл противваздушних система, познатих као МАНПАД, који могу да се користе за рушење и цивилних и војних авиона. До фебруара 2012, 15.000 таквих пројектила је нестало, према званичнику Стејт Дипартмента, кога је цитирао Вашинтон Пост; 40 милиона долара је искоришћено за откуп ових система, али то је било довољно само за 5.000 пројектила. Рубрика Вашингтон поста нагласила је да су стотине пројектила и даље изгубљени у Нигеру, од којих је део завршио у рукама припадника Боко Харама, радикалне исламистичке групе која оперише на северу Нигерије. Друга количина пронађена је у Алжиру и Египту.

Ракете су чак пронашле свој пут преко Египта и завршиле у Гази. Октобра 2012, милитанти су испалили неке од тих ракета на израелски војни хеликоптер замало га промашивши. Израелски званичник потврдио је да либијско порекло ових пројектила. Скорије, почетком 2014, исламисти у Египту су искористили ове ракете за обарање војног хеликоптера. Либијске МАНПАД ракете и морске мине појавиле су се на западноафричким тржиштима оружјем, где су их купили сомалијски купци за тамошње исламисте и пирате далеко у североисточној Африци.

ШИРА ОДМАЗДА

Штета настала интервенцијом у Либији имала је последице далеко шире од оних нанетих непосредном суседству. Прво, помагањем рушења Гадафија, САД су угрозиле сопствене циљева на спречавању ширења нуклеарног оружја. Током 2003, Гадафи је добровољно замрзнуо свој рад на програмима нуклеарног и хемијског оружја, те је предао свој арсенал САД. Награда за то му је била смрт од стране побуњеника које су подржали Американци. То искуство је веома закомпликовало тежњу да се друге државе приволе да зауставе своје нуклеарне програме. Непосредно по почетку кампање, Северна Кореја издала је саопштење неименованог званичника Министарства спољних послова који је рекао да је “либијска лекција научила међународну заједницу великој лекцији”, те да да Северна Кореја неће пасти пред истом “тактиком разоружања земље”.

Ирански врховни лидер, Ајатолах Али Хамнеи, слично је приметио да је “Гадафи спаковао све своје нуклеарне потенцијале, натоварио их на брод и послао Западу”. Још један добро обавештени Иранац, Абас Абди, рекао је: “Када се Гадафи срео са побуном, сви западни лидери испустили су га као циглу. Судећи према томе, наши лидери процењују да компромис није решење”.

Интервенција у Либији допринела је погоршању насиља у Сирији. Марта 2011, сиријски устанак био је највећим делом ненасилан. Одговор Асадове владе, иако прилично диспропорционалан, био је ипак ограничен, односећи животе 100 Сиријаца недељно. Након што је НАТО почео интервенцију у Либији што је дало замах тамошњим побуњеницима, сиријска револуција претворила се у крвав рат лета 2011, можда са прижељкивањем да се привуче слична НАТО интервенција. “Ово је слично Бенгазију”, рекао је сиријскипобуњеник Вашингтон Посту, додајући “Потребна нам је зона забране лета”. Резултат је масовна ескалација сиријског конфликта, 1.500 смрти недељно до почетка 2013, увећање од 15 пута.

НАТО мисија у Либији увелико је отежала мирнодопске напоре у Сирији и тиме што је снажно антагонизовала Русију. Уз пристанак Москве, СБ УН је одобрио успостављање зоне забране лета над Либијом и друге мере, ради заштите цивила. Међутим, НАТО је проширио тај мандат са циљем смене режима. Коалиција је гађала Гадафијеве снаге седам месеци, чак и док су се повлачили, притом не представљајући претњу цивилима, те је наоружао и тренирао побуњенике који су одбили мировне разговоре. Како се пожалио руски председник Владимир Путин, НАТО снаге су “прекршиле резолуцију СБ УН о Либији, када су уместо успостављања зоне забране лета почели и да бомбардују”. Његов министар спољних послова Сергеј Лавров, објаснио је да због резултата либијске кризе Русија “никада неће дозволити СБ УН да ауторизује било шта слично ономе што се десило у Либији”.

Почетком Арапског пролећа, они који су се залагали за интервенцију у Либији говорили су да ће тај курс доћи у правом тренутку замаха након релативно мирних побуна у Тунису и Египту. У стварности, акције НАТО не само да нису успеле да прошире мирну револуцију, већ су допринеле милитаризацији устанка у Сирији и спречавању могућности интервенције УН тамо. За Сирију и њене суседе, последица је била јачање три патологије: људска патња, секташење и радикални ислам.

ПУТ КОЈИ НИЈЕ ИЗАБРАН

Упркос трагичним последицама интервенције, неки од непобитних подржавалаца исте сугеришу да би остављање Гадафија на власти било чак и горе. Међутим, Гадафи није био будућност Либије ни у ком смислу. Стар, 69 година и болестан, он је постепено стварао терен за свог сина Саифа, који је много година спроводио агенду о потреби реформи. “Нећу прихватити никакву позицију све док не буде усвојен нови устав, нови закони и док се не спроведу транспарентни избори”, рекао је Саиф 2010. “Сви би требало да имају приступ власти. Ми не би смели да имамо монопол над влашћу”. Саиф је такође уверио оца да би власт требало да преузме одговорност за ноторни злочин 1996. који се одиграо у затвору и исплати компензације породицама стотина жртава. Као додатак, 2008. Саиф је објавио сведочења бивших затвореника од стране револуционарних комитета, режимских зилота, али незваничних моћника, чије је разоружање захтевао.

Од 2009. до 2010, Саиф је приволео оца да пусти скоро све либијске политичке затворенике, креирајући програм дерадикализације за исламисте, који су западни експерти оценили као модел за узор. Он је такође заговарао распуштање либијског Министарства информисања у корист приватних медија. Он је чак дочекао учене Американце, попут Франциса Фукујаме, Роберта Путнама и Каса Сунстајна, који су држали предавања о грађанском друштву и демократији. Можда најјаснији знак Саифове одлучности да спроведе реформе јесте то што су највиши званичници побуњеника у 2011. били они које је он довео у владу раније. Махмуд Џибрил, премијер побуњеничког Националног прелазног савета током рата, водио је Саифов Национални економско развојни савет. Мустафа Абдул Џалил, шеф Националног прелазног савета, изабран је од стране Саифа 2007. како би промовисао судску реформу као министар правде, што је и чинио, док није пребегао код побуњеника.

Наравно, није могуће знати да ли би се Саиф показао као вољан и способан да трансформише Либију. Он је искушавао противљење етаблираним интересима, баш као и његов отац када је покушавао да реформише земљу. Током 2010, конзервативци су привремено затворили медије у Саифовом власништву, јер је једна од његових новина објавила критику власти. Касније 2010, међутим, старији Гадафи је сменио свог тврдокорнијег сина Мутасима, потез којим је утрт пут Саифу и његовој реформистичкој агенди.

Чак и након што је рат започео, поштовани посматрачи су имали поверење у Саифа. Курт Велдон, бивши републикански конгресмен из Пенсилваније у десет мандата, у Њујорк тајмсу је написао да “Саиф може да игра конструктивну улогу као члан комитета у циљу састављања нове владе или устава”. Уместо тога, милитанти са подршком НАТО ухватили су и затворили Гадафијевог сина. У интервјуу октобра 2014, који је водио новинар Френклин Ламб, Саиф је изразио жаљење: “Били смо у процесу прављења широких реформи, мој отац ми је дао одговорност. Нажалост, устанак се десио и обе стране су правиле грешке које сада за последицу имају присуство екстремних исламистичких група попут ИДИЛ-а које намеравају да претворе Либију у екстремни и фундаменталистички ентитет”.

УЧЕЊЕ ИЗ ПРИМЕРА ЛИБИЈЕ

Обама такође признаје жаљење због Либије, али нажалост он учи погрешну лекцију. “Мислим да смо потценили…потребу да уђемо са пуним снагама”, рекао је председник колумнисти Њујорк тајмса Томасу Фридману августа 2014. “Ако ћете ово урадити”, рекао је, “онда морате много агресивније улагати напоре на поновној изградњи друштава”.

Међутим, управо је ово оно што је потпуно погрешно. Грешка у Либији није неадекватан постратни напор. Грешка је била у самој одлуци да се интервенише. У случајевима попут Либије, где се власт обрачунава са побуњеницима, војна интервенција ће вероватније разбуктати насиље, пропаст државе и тероризам. Интервенција такође омогућава провокације милитаната који желе одмазду од старне власти, да би онда почели да кличу о геноциду, како би привукли међународну помоћ – морално загађење хуманитарне интервенције.

Права лекција Либије је да, када држава искључиво циља побуњенике, међународна заједница мора да се суздржи од војне интервенције на хуманитарним основама како би помогла побуњеницима. Западно мњење би такође требало да буде свесно циничних побуњеника који преувеличавају не само државно насиље, већ и подршку коју уживају у народу такође. Чак и када је режим веома мањкав, какав је Гадафијев био, шансе су велике да ће интервенција само додати уље на ватру – да ће се земља дестабилизовати, цивили угрозити и да ће се поплочати пут екстремистима. Паметан пут је промоција мирнодопских реформи какве је спроводио Гадафијев син Саиф.

Хуманитарна интервенција требало би да буде опција у случајевима када војна интервенција може да учини више доброг него лошег, као што је био случај Руанде 1994, где сам прорачунао да ће операција сачувати 100.000 живота. Наравно, велике силе понекад желе да употребе силу из других разлога – да се боре против тероризма, спрече ширење нуклеарног оружја или да оборе диктатора. Међутим, не би требало да такве мотиве претварају у хуманитарне или да буду изненађени када огроман број цивила буде убијен.

Алан Ј. Куперман (Форин аферс)

Превео: Бранислав Оморац

Оригиналан чланак:

http://www.foreignaffairs.com/articles/143044/alan-j-kuperman/obamas-libya-debacle