Obamini gresi nečinjenja

(The National Interest, 20.08. 2009)

Dok predsednik Barak Obama reformom zdravstva izigrava Robina Huda, u opasnosti je čak i mnogo više od njegovih ostalih domaćih prioriteta. Kako mu, sudeći po najnovijem Rasmusenovom ispitivanju javnog mnjenja o podršci predsedniku (Rasmussen poll),  opada podrška – 40% Amerikanaca odlučno ne odobrava njegove rezultate od kako je stupio na dužnost, dok ga samo 31% snažno podržava – g. Obama biva sve više pritiskan da doda gas spoljnoj politici.

Predsednik i njegovi savetnici se verovatno ne bi složili sa ovakvom kritikom, pozivajući se na povoljan odjek Obaminog govora u Kairu, na sate razgovora sa ruskim rukovodiocima u Kremlju, kao i na nedavni susret na vrhu „Tri Amigosa“ u Meksiku – a i na naširoko publikovane posete potpredsednika DŽoa Bajdena (Joe Biden) Ukrajini i Gruziji; usto i na dugo putovanje državnog sekretara Hilari Klinton (Hillary Clinton) po Africi.

Međutim, govori – pa čak i kada su razložni i u stilu izrečeni – nisu zamena za vršenje mučnih izbora koji često iziskuju da predsednik stvarno upotrebi svoj visoki i moćni položaj kod kuće, da troši svoj lični politički kapital, pa čak i da razljuti neka važna domaća biračka tela. Žalosno je što su takvi teški poduhvati izostali. Činilo se da je njegovo insistiranje na tome da Izrael zamrzne naseljavanje Zapadne Obale (West Bank) simbol novog, uravnoteženijeg pristupa arapsko-izraelskom sporu. Ali, izraelski premijer Benjamin Netanjahu (Benjamin Netanyahu) odbio je da popusti: ukopistivši se, jeftino je prošao i povećao popularnost u zemlji. Predsednik Obama je izabrao da tvrdi da je postigao napredak, i to samo zato što Izraelci ne započinju nova naseljavanja. To nije ni približno onoliko koliko  je predsednik prvobitno zahtevao, pa ipak nema dokaza da je administracija izvršila ikakav značajan pritisak na Izrael, što je i impresivni novi ambasador Izraela u SAD Mihael Oren (Michael Oren) istakao na Farid Zakarijinom GPS-u (Fareed Zakaria’s GPS)[1]. Suprotno onome što je izašlo u sredstvima javnog informisanja, Oren „nije uopšte bio pozvan“ u Stejt dipartment kako bi se usaglasile razlike, i kako je sam izjavio „na ovim pitanjima se radi u vrlo konstruktivnoj, vrlo prijateljskoj atmosferi“.  Ali, ta slatkorečivost nije način da se Netanjahu dovede dotle da učini stvarne koncesije po pitanju naseljavanja, a tome se suprotstavljaju i njegovi koalicioni partneri.

Obamina administracija je takođe obećala i „resetovanje“ sa Rusijom, ali nije čak ni započela rad na povlačenju DŽekson-Venikovog (Jackson-Vanik) amandmana koji je oduzimao trgovinske povlastice SSSR-u kako bi se omogućilo slobodnije iseljavanje iz njega. Taj amandman je odavno preživeo svoju svrhu i danas služi samo jednome – a to je da pokaže Moskvi da administracija nije spremna da preduzme čak ni najjednostavnije i najočiglednije korake kako bi se došlo do novog početka sa Rusijom.

Još jedan prioritet je da SAD vaspostave kontrolu svojih granica i da smanje ilegalno useljavanje. Pa ipak, na nedavnoj konferenciji za štampu u Gvadalahari, sa meksičkim predsednikom Felipom Kalderonom (Felipe Calderón) i kanadskim premijerom Stivenom Harperom (Stephen Harper), predsednik Obama je – umesto da zahteva da Meksiko čini više na policijskoj kontroli svojih granica, izrazio zabrinutost zbog toga što će „ljudi nastaviti da prelaze granicu na načine koji su za njih opasni“, sve dok SAD nude mogućnost za sticanje državljanstva.

U sva tri slučaja, predsednik Obama očigledno nije smogao snage da učini bilo šta što bi moglo da iritira uticajna domaća biračka tela – bilo one koji podržavaju Izrael, bilo neo-hladnoratovske krugove, bilo moćne hispano-grupe[2].

Nasuprot Bušovoj administraciji, Obamin tim nije započeo besmislene krstaške ratove, niti je izazvao značajnu negativnu reakciju protiv Amerike. Do sada, njegovi gresi su uglavnom gresi nečinjenja – ali i ovi mogu veoma skupo da koštaju. Istina, administracija nije odgovorna za teškoće na koje je naišla u kontaktu sa Iranom u kome je klerikalni režim raskrečen u unutrašnjim post-izbornim borbama. Ipak, Iran nastavlja da ide u pravcu sticanja mogućnosti za nuklearno naoružanje – i, kako je Obama i sam kazao, sat nastavlja da otkucava. Ako kontakti sa Iranom ne daju rezultate do rane jeseni, Vašington će morati da promeni kurs i da pristupi vrlo bolnim sankcijama. A ako sankcije ne dovedu do rezultata, nijedna opcija više nije isključena – pa čak ni opcija  vojnog udara protiv iranskih nuklearnih postrojenja. Međutim, s porastom skepse Moskve prema ozbiljnosti Obamine politike „resetovanja“, značajna saradnja Rusije po pitanju Irana postaje manje verovatna, a odsustvo progresa u arapsko-izraelskom sporu bi sa sigurnošću dovelo do toga da bi vojni udar protiv Irana izazvao masivnu indignaciju u muslimanskom svetu. S vladom Malikija u Iraku, koja već pokazuje pro-iranske simpatije, i uz rezultat Galupove ankete koja pokazuje da 59% Pakistanaca veruje da najveća pretnja njihovoj zemlji dolazi od strane SAD, nije neophodno imati previše bujnu maštu da se dođe do zaključka da bi američki napad na Iran mogao da dovede do eksplozije čitavog regiona. To bi uveliko komplikovalo zadatke SAD, kako u Iraku tako i u Avganistanu, i potencijalno moglo da dovede cenu nafte do nekoliko stotina dolara po barelu. Ako se to dogodi, g. Obama će morati da zaboravi svoje skupe planove o zdravstvenoj zaštiti i verovatno da se pomiri s tim da će mu predsednikovanje trajati samo jedan izborni mandat.

Zanemarivanje neophodnih odluka u spoljnoj politici zbog neobavezujućih  domaćih prioriteta bi dovelo do toga da baš ti domaći prioriteti postanu nedostižni.

Autor je izdavač The National Interest-a

Prevod: Vasilije Kleftakis