Opet bih sve učinio da se obori Sadam Husein

(El pais)

Mislite li da biste sada bili predsednik Evrope da nije bilo rata u Iraku?

Naravno, moguće je. Ali misli da je u času kada je trebalo izabrati predsednika Evrope, postojala odluka da se izabere neko ko odgovara onome što se i tražilo za to mesto. Kada je neko predsednik vlade donosi niz odluka, posle se njih drži i živi sa njima. Kada neko treba da donese odluku za koju misli da je prava, to treba i da uradi, makar ona kasnije izgledala nepopularna. Lično, ne mislim da je to bio odlučujući faktor, ali jedna od stvari na koju čovek treba da se navikne kada vlada jeste da treba da donosi odluke i da prihvati njihove posledice.

Da li će jednom biti oprošteni Vaši politički gresi, posebno od onih koji su Vam teoretski bliski?

Jedan od mojih probleme u politici je bilo taj što se nisam uklapao ni u jednu laku etiketu, ni levice, ni desnice. Ali, mislim da je to jedna od promena koju svet doživljava. U slučaju lidera zemalja u usponu nije uvek lako staviti im etiketu desnice ili levice. Ne kažem da levica i desnica nisu važne; važne su, i sebe smatram progresistom, ali mislim da se debata levica protiv desnice ponekad odvija po starom modelu iz XX veka, a XXI vek je drugačiji. Mislim da je danas fundamentalna suprotstavljenost između otvaranja i zatvaranja. Drugim rečima, hoćemo li globalizaciju videti kao priliku, jesmo li otvoreni za nju, spremni da je iskoristimo, ili hoćemo da joj zatvorima naša vrata? Na kraju, jedan od mojih problema u sopstvenoj političkoj porodici, bio je taj da su ponekad govorili o meni da nisam autentični progresista. Mislim da je to delom bilo zato što sam pobeđivao na izborima, a kada neko na levici dobije izbore, ponekad je to neoboriv dokaz da je izdajnik. Takođe, mislim da je to bilo i zato što su reforme koje sam uveo u zdravstvu, obrazovanju, socijalnoj sigurnosti, smatrane reformama orijentisanim ka tržištu i, prema tome, ka desnici. Ali obično sam tada govorio da su one jedino sredstvo kako bi se realnim učinila socijalna pravda na moderan način. Uvek sam osećao tu ambivalentnost prema meni od strane progresista.

Pogledajte šta je Sajmon DŽenkins napisao u Gardijanu u vezi istrage koja je upravo počela povodom rata u Iraku: «Izgleda da javno mnjenje želi suđenje, presudu i streljanje. Ne traži činjenice već kaznu».

To je razlog što uglavnom ne čitam novine. Neke britanske novine su mnogo puta pisale o meni kao da sam izgubio izbore, umesto da sam ih dobio tri puta. To pitanje će još podeliti ljude u toku mnogo godina... U krajnjoj instanci, očekujem da izbori u Iraku zakazani za sledeću godinu budu dobri, to je jako važno. Nikada nisam iskazao nepoštovanje prema onima koji se nisu slagali samnom. Bila je to jako, jako teška odluka.

Vraćate li se često na tu odluku? Pregledate li svoje beleške, svoje razgovore sa Bušom i sa ostalim liderima?

Ne, stvarno ne. Prošao sam kroz mnoge istrage i mnoga pitanja. Po mom mišljenju, najvažnije je to što Irak sada može da se stabilizuje. Shvatam da je najveći problem posle obaranja Sadama u maju 2003. bio taj što smo se u šest narednih godina sreli sa istim onim snagama protiv kojih se borimo u Avganistanu. Provodim mnogo vremena na Bliskom istoku, i na nesreću, vidim da je situacija i dalje veoma krhka. Mislim da je ekstremizam još uvek veoma prisutan, veoma raširen, i moramo da ga pobedimo. Protiv tih ljudi koji postavljaju automobile-bombe na pijacama, koji dižu u vazduh škole i džamije, moramo da ustanemo i da se borimo. Dakle, na kraju, da li je odluka da se obori Sadam bila ispravna, to će istorija prosuditi.

Prošlo je mnogo godina od tada, sada kada ste van vlasti, imate li nekih sumnji, nešto zbog čega žalite?

Uvek govorim da je ono što je došlo posle obaranja Sadama, bilo mnogo gore nego što smo mogli da predvidimo. Kao što mi je jednom rekao jedan Iračanin: oslobodili smo se Sadama, sada hoćemo da se oslobodimo terorizma, ali nije trebalo da se bira između jednog ili drugog.

Dakle, opet biste doneli istu odluku?

Trebalo bi da imamo u vidu da su informacije koje smo dobijali bile pogrešne. Sada, ako me pitate da li bih opet uradio sve moguće da se obori Sadam, odgovor je jasno da.

Ratom? Ili drugim sredstvima, drugačijim pritiscima?

Mislim da ljudi zaboravljaju da je postojala čitava jedna politika sankcija, program nafta za hranu... a on je svog sina postavio kao naslednika... Dakle, ne mislim da...

Ni jednu jedinu sumnju da taj rat nije bio neophodan?

Lično, čovek uvek treba da ima sumnji s tim u vezi. Ali kao što sam rekao, postoje ljudi koji se sa tim apsolutno ne slažu.

Pre nekoliko godina ste rekli da žalite što tada niste imali jasniju ideju o islamskom terorizmu

Da. O njegovim dubokim korenima. Ljudi mi ponekad kažu da treba da se koncentrišemo na Irak, na Avganistan, u određenom smislu na Iran, Pakistan, događanja u Somaliji, Libanu, Palestini... To je problem i biće potrebno mnogo vremena... i to treba rešiti nekom mešavinom tvrde i meke sile. Jedan od razloga što sam tako vezan za pitanje Izraela i Palestine je u tome što, mada ne mislim da je taj konflikt izvor ekstremizma, verujem da će njegovo rešenje mnogo doprineti da se on porazi.

Šta je to novo u svetu čega nije bilo kad ste bili predsednik vlade?

Fundamentalni element je prelazak vlasti na Istok. Najvažnije što bi Evropa trebalo da uradi u ovom trenutku je da prestane da gleda ka unutra i počne da gleda spolja. Grupa G-20 je za samo godinu dana smenila grupu G-8. Ako hoćemo da definišemo ono što karakteriše današnji svet, onda je to da se menja velikom brzinom, da postoji uzajamna zavisnost i da gleda ka Istoku. Dakle, treba da razumemo svet koji je tu, napolju: Čile, Indija, Brazil i druge zemlje koje su latentne, ali čiji će trenutak doći, kao što su Indonezija, Meksiko... Ima mnogo promena u današnjem svetu, vrlo brzih promena i Zapad bi trebao da se pomiri s tim da će morati deliti vlast sa drugim silama.

Da li je G-20 nešto što najviše liči na svetsku vladu? Treba li to da bude?

Praktično to i jeste. Ali, odnos SAD i Kine je jedna od najinteresantnijih stvari koje se događaju. Ako pogledamo svetsku krizu ili krizu životne sredine, vidimo da SAD i Kina tesno sarađuju. Ako ih pitate, svaka od ove dve zemlje će negirati da postoji G-2, ali istina je da je to još jedan od elemenata. Kina poseduje ogromne aktive u dolarima, postoji trgovinska neravnoteža koju treba srediti i ove dve zemlje emituju polovinu CO2 koju emituje svet. Ako oni ne rade zajedno, biće nemoguće išta ostvariti.

Postoji još jedna novost: Barak Obama. Da li Vam je žao što niste na položaju u iste vreme kada i on?

Duboko ga poštujem, mislim da radi dobro za svoju zemlju, ali uvek sam govorio da iako se lideri menjaju, odluke ne. Pred sobom ima veoma teške odluke u ekonomiji, u Avganistanu, o bezbednosti, o mirotvornom procesu. Predsednik Obama je pokrenuo novu strategiju i pružio je ruku zemljama koje su ranije bile udaljene od SAD, kao Iran, Sirija ili neke druge, ali je važno da dobije određenu pomoć.

Jedna otvorenija Amerika je dobra za sve?

Otvorenije SAD koje više slušaju druge, osim što su dirigent, to je dobro za svet, ali težina pri donošenju odluke neće se promeniti. Treba samo videti Avganistan. Ili mirovni proces na Bliskom istoku, gde pokušavaju da napreduju, ali je jako teško.

To je jedan od Vaših sadašnjih zadataka. Hoćete li posavetovati Obamu u vezi Bliskog istoka?

Moje mišljenje o Bliskom istoku je jasno i konkretno. Ako hoćemo da rešimo pitanje Izraela i Palestine, za koje mislim da je i dalje najveći diplomatski izazov koji treba rešiti ako želimo da stvorimo bezbedniji i mirniji svet za ovaj vek, treba pokrenuti uverljive političke pregovore između država, odozgo, ali u isto vreme (i to je ono čemu sam posvećen), treba sagraditi palestinsku državu odozdo; to implicira bezbednost, vladavinu prava, ekonomiju i jedan kontekst u kome će biti moguće jedinstvo između Gaze i Cisjordanije.

Zašto niste izabrani za predsednika Evrope?

Kao što sam svima rekao to bi za mene bila čast, ali sa druge strane, oduševljen sam novim životom i radom, onim što gradim, dakle, to je bila jedna od onih prilika u kojima bilo šta da se dogodi, ja ostajem zadovoljan. Jasno je da Evropa treba da odluči da šta hoće u vezi ta dva nova položaja i to je učinila, donela je odluku. Ali, uopšte nema razloga da ne iskaže svoje liderstvo i prema spolja i da napolju čini ono što joj je potrebno, ako je spremna da to učini. Iz razgovora sa evropskim liderima, znam da su savršeno svesni da Evropa mora da utiče, da ne može da dozvoli da postoji G-2, G-3, G-4 ili G-5 bez njenog prisustva. Mislim da evropski lideri savršeno dobro znaju i shvataju da smo u veoma značajnom trenutku za budućnost Evrope. Nisam ni na kakvom položaju, i uvek je lakše govoriti šta se misli kada si izvan vlasti, ali verujem da je ovo odlučujući momenat za Evropu, kako u ekonomiji, tako i po pitanju bezbednosti.

Prošlo je više od godinu dana od početka finansijske i ekonomske krize. Šta smo iz toga naučili?

Kriza je pokazala da je današnji svet u međuzavisnosti. I to je zakomplikovalo stvari. Pad Lahman Brothers je izazvao niz kriza. Ta međupovezanost je takođe pokrenula vlade da deluju i one su delovale. I to je bilo važno; postojao je stepen svetske koordinacije mnogo veći nego pre. Ali, mislim da smo još uvek pred velikim izazovom. Iako se psihologija tržišta poboljšala, to se nije dogodilo sa ekonomskom aritmetikom. Ali i taj izazov ćemo savladati, što pokazuje sama zaprepašćujuća činjenica da govorimo o oporavku, uprkos svemu što se dogodilo.

Globalizacija je podstakla širenje krize, a u isto vreme i oporavak?

Globalizacija je čin, nije ideologija. I taj čin su pokrenuli, pre svega, ljudi koji donose odluke preko interneta, novi oblici komunikacija, putovanja i migracija... Sve to sve više ujedinjuje svet. Pitanje je kako postići da globalizacija funkcioniše na najbolji mogući racionalan i pravedan način. Ali, pogrešno je pokušati odupreti se globalizaciji.

Čemu sada posvećujete svoju energiju?

Pokušavam da napravim nešto što će da bude interesantno. Radim na stvarima koje imaju isti cilj: kako postići da globalizacija funkcioniše na pravedan i racionalan način. U mirovnom procesu sam na Bliskom istoku sa Izraelcima i Palestincima, moja Fondacija za veru proučava kako različite vere mogu da rade zajedno, jer pitanja religija i kultura definišu XXI vek. Politička ideologija će biti važna, ali takođe i verska i kulturna. U Africi radim na onome što smatram najtežim problemom, onoliko koliko i pomoć, stvaranje dobre vlade. Zato radim u Siera Leone i Ruandi na projektima gde pokušavamo da pomognemo vladama i pružimo im potrebna sredstva kako bi izvršili promene. Osim toga, imam i privatni biznis.

Šta je sa državnim poslovima?

Voleo bih da opet budem na nekom državnom položaju, ali treba da postoji neki od njih da bih to radio. Bio bih oduševljen kada bi se tako nešto javilo. Ali, ljudi misle da se stvari mogu uraditi samo ako si na položaju, a ja hoću da pokažem da je i izvan politike, čak i sa manje državne moći, moguće imati veliki uticaj i uraditi dobru stvar. Takođe, radim i na problemu promene klime, sarađujem i sa velikim multinacionalnim kompanijama. Ponekad kada je čovek izvan državne birokratije, ima imaginativnije i nove forme da nešto radi. Mislim da je ono što radimo u Palestini, gde smo postigli da ekonomija Cisjordanije počne da se poboljšava, dobar posao, jer je ekonomija porasla za 10%. U Africi smo upravo održali najveći skup privatnih investicionih fondova na kontinentu (Siera Leone). Fondacija za veru radi u 15 ili 20 zemalja. Na kraju, ovo postaje jako interesantno, mada nije isto što i biti predsednik vlade.

Imajući u vidu sve prošlo, kako vidite sebe, kako biste voleli da Vas drugi vide?

Ono što mi je važno... ono što sam ja zaista, to je modernizator. U svetu koji se neprestano menja, međuzavisnom, kada vlast prelazi na istok, da bi jedna organizacija, firma, zemlja ili individua uspela i išla napred, mora da se modernizuje, da se uskladi sa vremenom.

Protiv čega se bori jedan modernizator?

Jako je teško promeniti status quo. Ali, u današnjem svetu ne možemo sebi dozvoliti luksuz da se zadovoljimo onim što imamo.

Razgovarao: Hose Manuel Kalvo

Sa španskog preveo: Branislav Đorđević