Osobenosti spoljne politike Turske na Bliskom istoku

Ako se permanentno razmatra politika koju vodi premijer Turske Redžep T. Erdogan, ne može a da se ne primeti da su poslednji događaji razvijeni u okviru projekta povratka kalifata u politički život. Neophodno je podsetiti se da je u Osmanskoj imperiji sultan imao svetovnu vlast, čemu teži i Erdogan. Naime, on kroz pokušaj da formira predsedničku vlast u državi (u toku su ustavne promene), želi da prigrabi moć kakvu su imali sultani. Što se tiče vrhovne religiozne vlasti, turske vlasti teže da je prebace na generalnog sekretara Organizacije islamske konferencije (OIK). Sada ovo mesto zauzima građanin Turske Ekmeledin Ihsanoglu.

Godine 1998. Savet Islamske akademije prava pri Organizaciji islamske konferencije doneo je odluku br. 99 (2/11) „O sekularizmu“ u kojoj se navodi: „Sekularizam predstavlja objektivistički sistem pogleda, zasnovan na principu ne priznavanja Boga (ateizma), što je u suprotnosti sa islamom, a i zbog njegove solidarnosti sa svetskim cionizmom i drugim destruktivnim i pokretima koji sve dozvoljavaju i koje odbacuju Alaha“. Kao što se zna, najvažniji čuvar sekularizma u Turskoj je generalitet i od Mustafe Ataturka stvorena Narodna-republikanska partija (NRP), protiv koje je vladajuća islamistička Partija pravde i razvoja organizovala nekoliko „udara“ sa ciljem da je razbije. Opozicioni turski mediji navode da je ovaj udar na Narodno-republikansku partiju izvršen u saradnji sa Organizacijom islamske konferencije.

U osmanskoj državi fetva, koju je proglašavao duhovni vođa – šeih – ul – islam, imala je obavezujući karakter, čak i za sultana. U današnje vreme turski premijer se brine da svoju spoljnopolitičku delatnost vodi u saradnji sa OIK-om. Razni analitičari su već primetili da sve države islamskog sveta sprovode sve odluke OIK-a, što odražava jedinstvo islamskog sveta. Očevidno je da lideri država članova OIK-a žele da na ovaj način demonstriraju svoju privrženost islamskim vrednostima, a da određeni centri moći u islamskom svetu žele da muslimani sveta steknu poverenje u njih i povremeno nastupaju kao kategorički zastupnici ekstremnih islamskih ideja, radi kojih su spremni da žrtvuju i dobre odnose sa neislamskim svetom, kao i ustanovljeni svetski verski poredak.

Ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu u svojoj knjizi Strateška dubina: međunarodni položaj Turske posvećuje veliku pažnju OIK-u. On tvrdi da OIK predstavlja jednu od najuticajnijih međunarodnih organizacija islamskog sveta, koja je sposobna da nastupi kao kolektivni transnacionalni politički predstavnik, globalnog nivoa. Ova činjenica, prema mišljenju Davutoglua, mora biti uvažena od turskih vlasti prilikom sprovođenja na međunarodnoj areni turskih nacionalnih interesa.

Turski nacionalni i spoljnopolitički interes, prema mišljenju aktuelnog ministra spoljnih poslova, ima trougaonu konfiguraciju u regionu Bliskog istoka. Ovaj trougao čine Turska, Iran i Egipat. U okviru ovog velikog trougla, postoji unutrašnji, manji trougao koji čine Irak, Sirija i Saudijska Arabija. Na kraju, poslednji „pasivni trougao nestabilnosti“ čine Liban, Jordan i Palestina. Ovde treba obratiti pažnju na činjenicu da su odnosi Turske sa Jordanom i Libanom, tek posle poznatih događaja povezanih sa „Flotilom slobode“, tačnije 10. juna, a u okviru Petog tursko-arapskog foruma u Istanbulu dobili viši nivo. Tada je, između ostalog, doneta odluka da Turska, Sirija, Jordan i Liban formiraju zonu slobodne trgovine i bezviznog režima. Istovremeno, pod velikim pritiskom arapskog sveta („Arapske ulice“), Palestinska nacionalna administracija donela je odluku o priznavanju liderske pozicije Turske u regionu.

Sa druge strane, kako to primećuje Šlomo Ben-Amin i članku „Uzdizanje Turske i pad panarabizma“, objavljenom u američkom časopisu Project Syndicate, Turska je „saterala Izrael u ugao svetskog javnog mnjenja“ povodom „mirne flotile“ i dostave humanitarne pomoći Palestincima, da bi prinudili vladu Izraela da izabere realnu perspektivu mirnih pregovora, uz istovremeno jačanje partije HAMAS kako bi se uskoro ukinula blokada pojasa Gaze. Ovakav sled događaja bespogovorno uznosi Tursku na lidersko mesto u regionu, što će joj omogućiti da poveća svoj uticaj u Jordanu, koji je, prema rečima Davutoglua, „tipična kafanska država“. Na taj način zaokružiće se formiranje regionalnog poretka u kome ključnu ulogu igra Turska. Dakle, u prioritetu Turske nije HAMAS, koji ima složene odnose sa Egiptom i Saudijskm Arabijom, već Jordansko Hašemitsko Kraljevstvo, koje ima važan geopolitički značaj, pre svega za države unutrašnjeg trougla. Drugim rečima, uvukavši Jordan u sferu svog uticaja, Turska samim tim stiče, sa jedne strane, jake poluge uticaja na države unutrašnjeg trougla, a sa druge – preimućstvo nad ostalim državama spoljašnjeg trougla. Da bi ovo funkcionisalo, neophodno je još i vojno prisustvo Turske u „unutrašnjem trouglu nestabilnosti“. Zbog toga Turska, u sadašnje vreme i Libanu, kao mirotvorac (JUNIFIL) drži 528 vojnika i oficira. Sledeći događaje u okruženju, i Palestinska nacionalna administracija je potpala pod moralni, politički i ekonomski uticaj Turske.

Potrebno je primetiti da u svojoj knjizi aktuelni ministar spoljnih poslova Turske piše o mogućnosti uključivanja u „unutrašnji nestabilni trougao“ i Severa Iraka (Kurdi), gde Turska samouvereno i dosledno preduzima konkretne korake usmerene na snaženje svog uticaja u ovoj kurdskoj autonomiji. Međutim, ako se ovo dogodi, to više neće biti „trougao“ već „četvorougao nestabilnosti“. Bilo kako bilo, uglavnom, danas je Jordan prinuđen da prizna liderstvo Turske u regionu i sklopi dogovore o saradnji sa ovom državom, davši joj velike (ekonomske) privilegije. Ovde ja važno napomenuti da sve države Bliskog istoka, koje su sklopile određene (političke) dogovore i priznale Tursku kao regionalnog lidera, ovoj državi daju i značajne ekonomske privilegije, koje treba da još više uvećaju moć Turske.

Za spoljnopolitičku politiku Turske na Bliskom istoku važno je i pitanje kako Davutoglu prihvata prisustvo Jevreja na Bliskom istoku. Prema njegovom mišljenju, raspadom posle Drugog svetskog rata kolonijalnog sistema koji je formirala Velika Britanija na bliskoistočnom regionu obrazovana je jevrejska država, koje je iskazalo „destruktivnu ulogu na „regionalnu centralno-islamsku geo-kulturu i geopolitičku celovitost“. Pojava jevrejske države u vidu nacije-države, uzdigla je „jevrejsko pitanje“ na viši nivo. Na taj način, Zapad je „jevrejski problem“ učinio za mnogo vekova uzorkom konflikta između Jevreja i hrišćana na jednoj strani, i muslimanskog sveta na drugoj, izvozeći taj problem na ceo Bliski istok. Do tada, prema mišljenju Davutoglua, „jevrejsko pitanje“ nije postojalo.

Možemo, dakle, reći da turska vlada pokušava da obnovi osmansku političku tradiciju, čija je najvažnija osobina uvažavanje mišljenja islamskih autoriteta, koji ne moraju biti religiozni delatnici. Ovo treba da bude protivteža iranskim i egipatskim islamskim teolozima, tj. ostalim državama „unutrašnjeg trougla“. Potrebno je još primetiti da Turska pokušava da Izrael „koji je veštački stvoren od zapadnih država, putem eksporta 'jevrejskog pitanja' iz Evrope na Bliski istok“ (A. Davutoglu) svede na lokalnog političkog igrača.