Pariz protiv Frankfurta, početak XXI veka

Uz uvažavanje svih članova, jasno je da dešavanja u ekonomiji i politici Francuske i Nemačke u velikoj meri određuje svakodnevni život i pravac razvoja Evropske Unije. Za političku Srbiju, EU nema alternativu. Kada je tako, da pogledamo malo šta se to događa u ekonomijama najvećih u našoj budućoj kući.

Poređenja na tom planu su nezahvalna i veoma složena, ipak za potrebe osnovne analize mogli bismo se koristiti berzanskim kretanjima u Parizu i Frankfurtu, kao nečem egzaktnom i uporedivom.

 

Frankfurt pretstavlja indeks DAX, koji formira 30 najvećih nemačkih kompanija čijim se akcijama trguje na berzi u Frankfurtu. Kriterijumi su knjigovotstvena vrednost i tržišna kapitalizacija.

 

 

Frankfurt pretstavlja indeks DAX, koji formira 30 najvećih nemačkih kompanija čijim se akcijama trguje na berzi u Frankfurtu. Kriterijumi su knjigovotstvena vrednost i tržišna kapitalizacija.

Pariz koristi indeks CAC 40 France, koji formira 40 najvećih kompanija čijim se akcijama trguje na Euronext berzi u Parizu, po tržišnoj kapitalizaciji. Sve kompanije su francuske, ali je oko 45% njihovih akcija u stranom vlasništvu. Takođe, ova preduzeća ostvaruju oko 65% svoje delatnosti van Francuske, koristeći oko 65% inostrane radne snage. Sve ovo čini da se Euronext berza smatra najviše “međunarodnom” od krupnijih berzi u Evropi.

Uzmimo poslednjih deset godina. U vreme buma (i berzanskog mehura) informacionih tehnologija u drugoj polovini 2000 godine, oba indeksa bila su vrlo visoko, DAX na 7.000 poena, CAC na 6.500. Kao i druge berze, imali su značajne padove do 2003godine, DAX na 2.300, CAC na 2.500 poena. Sledi period rasta, do početka tekuće krize, dakle do 2007 godine, kada je DAX dostigao 8.000, a CAC 6.000 poena.U vreme pisanja ovoga teksta DAX je na oko 6.620, CAC na oko 3.380 poena.

Prateći ovaj period, ili još bolje grafičke krivulje koje prate ekonomske pokazatelje, vidimo da su indeksi imali veoma slično kretanje. Godine 2000. bili su i na sličnim vrednostima. Od tada, iako su veoma slično reagovali na kretanja u svetskoj ekonomiji, nemački indeks se “odlepljuje”, razlika raste veoma brzo, da bi 2007. godine DAX prestigao brojke iz 2000 za oko 25%, dok CAC jedva dohvata nivo iz 2000. godine. Sa tekućom krizom, razlika nastavlja da raste. DAX je danas na oko 5% iznad 2000. godine, a CAC na ogromnih (oko) 35% ispod.

Kako objasniti da, iako obe berze (a berze su, u ovom slučaju, investitori, svetski kapital) imaju veoma sličan trend kretanja, dakle u isto vreme beleže rast ili pad, Frankfurtska berza u poslednjih deset godina više raste, a manje pada, od Pariske. Takođe, obe ekonomije, u širokom smislu reči, imaju slične strukture, i istorijski i danas.

Jedno objašnjenje je da posle ogromnog uzleta globalizacije, svet, pa i investitori, uviđaju da je nacionalno i tradicionalno dobro. Lakše je uticati, stimulisati i kontrolisati na nivou države, nego na regionalnom ili pak svetskom nivou. Brojne državne intervencije proteklih nekoliko godina u SAD I EU svedoče da je to prihvaćen stav, čak i od , do nedavno, veoma liberalnih ekonomija. Ne znači to napuštanje globalizacije, već samo malo odlaganje, dok oluja prođe. Da se zaštite svoji. U tom smislu, tradicionalne vrednosti, tako prisutne u nemačkoj ekonomiji, dobijaju na ceni. Investitori se, u poslednjoj deceniji, ponovo okreću nemačkim preduzećima, koja su u poslednjoj deceniji XX veka, postala, pomalo, sve siromašniji rođak koji nove stvari i razvoj sveta i ne razume baš najbolje.

Drugo objašnjenje (bez pretenzija da to bude jedina istina) moglo bi biti, da je, krajem XX veka, dok su ostali visoko razvijeni neometani grabili delove novotvorenih ekonomija bivšeg Sovjetskog Saveza, Kine, Latinske Amerike i Afrike, Nemačka bila zauzeta svojim ujedinjenjem i opterećena troškovima toga čina. Zanimljivo je da su i pored toga stigli da budu prisutni na svim svetskim tržištima, i motor politike ujedinjenja Evrope. Istovremeno, u pripremama za uvođenje zajedničke valute Evrozone, praktično svi evropski konkurenti su devalvirali svoje valute. Početkom ovog veka, Nemačka se našla sa ogromnim budžetskim deficitom i troškovno nekonkurentnom privredom, budući da nisu mogli devalvirati marku, koja je bila sidro novog, zajedničkog, evra.

 

Investitori se, u poslednjoj deceniji, ponovo okreću nemačkim preduzećima, koja su u poslednjoj deceniji XX veka, postala, pomalo, sve siromašniji rođak koji nove stvari i razvoj sveta i ne razume baš najbolje.

 

 

Našavši se u dubokoj rupi, odigrali su najjaču kartu. Poslodavci i radnici, plus političari, zajedno (naravno, sa bezbroj sukoba i trzavica). Zaposleni su prihvatili umanjenje nadnica (praktično svi), kao i skraćenje radnog vremena (preko milion zaposlenih je radilo skraćeno 2008. godine) u danima krize. Smanjenje primanja i prihoda prihvatili su i korporativni sektor i poslodavci. Rezultat je neverovatno poboljšana produktivnost i efikasnost nemačke privrede, izuzetan izvoz, uz nezaposlenost, od, danas prihvatljivih 8%. Po svim ovim parametrima nemačka privreda danas strašno odskače u razvijenom svetu. I sve to bez devalvacije! Nemačka specifičnost, obavezno učešće radnika u upravnim odborima svih kompanija, pokazali su u aktuelnoj krizi svu dalekovidost kreatora njihove ekonomske politike.

Zapadne komšije, nisu , nekako, imale jasnu svoju ekonomsku politiku. Na državnom ili korporativnom nivou. Dodatno, utisak je da je primenjeno mnogo toga što potiče iz prekomorske liberalne ekonomske misli, ne sasvim prihvatljivo francuskom prostoru i vremenu. Tokom devedesetih, dinamična ekspanzija privatnog sektora u domaći i inostrani sektor komunalnih preduzeća, pretopila se u ne baš jasan zbir pojedinačnih poteza, bez nastavka. Svetla tačka je bankarski sektor (takođe je imao svojih muka, da podsetimo na državno spasavanje banke Credit Lyonnais i problem pojedinačnih tradera u Societe Generale), koji krasi značajno različit i originalan pristup, pre svega u investicionom bankarstvu.

Takav je i rezultat berze, poprilično traljav, ne baš jasan pravac i perspektiva.

Nemačka specifičnost, obavezno učešće radnika u upravnim odborima svih kompanija, pokazali su u aktuelnoj krizi svu dalekovidost kreatora njihove ekonomske politike.

Ekonomski tako turbulentan početak XXI veka, svima u Evropi, osim jednoj razvijenoj ekonomiji doneo je ogromne i često neasvladive probleme i prepreke. Bez želje da usvajamo tuđa rešenja (videla žaba …), možda bismo mi u Srbiji mogli da se ugledamo na Nemačku u tome da za sebe nešto i sami smislimo, umesto bezrezervnog prihvatanja tuđih recepata. Ekonomsku politiku primerenu geografiji, istoriji i stepenu razvoja ove zemlje, za početak.