Петнаест година од доласка Путина на власт - дан када је Русија поново оживела

Ових дана навршава се јубиларна, петнаеста годишњица доласка Владимира Путина на чело Руске Федерације. Тридесет и првог децембра 1999. године, наиме, дотадашњи председник, Борис Јељцин, поднео је оставку и за вршиоца дужности председника именовао Путина. На дан када је човечанство завршавало један и управо улазило у нови миленијум, Русија је ушла у ново раздобље свог унутрашњег развоја и међународног положаја.

Због промена које су одласком једне и доласком друге личности у Кремљ уследиле на унутрашњем плану и понашању Русије на међународној сцени, многи аналитичари означавају тај датум као историјски и убрајају га међу најважније у новијој руској историји. То је дан када је рођена нова Русија - закључили су касније коментатори у Москви. Истовремено, дан када је спречен распад Русије, њено нестајање са политичке и географске карте Европе и света.

Већ је много речено и написано поводом овог догађаја. Мислим да он ипак заслужује да се на њега подсетимо. Ако ни због чега другог, онда због актуелних збивања на међународној сцени и настојања појединих центара моћи у свету да се Русија поново баци на колена, обесмисле сва достигнућа последњих петнаест година и на кормило земље доведе неко ко ће се понашати онако како то одговара неком другом, а не руском народу и његовим интересима.

У време када су се обични руски грађани припремали да испрате стару и дочекају нову, 2000. годину, Борис Јељцин је приредио највеће новогодишње изненађење: поднео је неопозиву оставку и за вршиоца дужности председника именовао Владимира Путина. Урадио је то само неколико месеци пре истека текућег председничког мандата.

Негде пред подне, 31. децембра, руска државна телевизија саопштила је тек приспелу, помало недоречену информацију о оставци. У наредним емисијама сви руски ТВ канали, електронски и други медији пренели су ту вест, најпре у скраћеној, а затим и опширнијој верзији. Сада више није било дилеме: Борис Николејевић Јељцин више није председник Русије.

Информација је за тили час обишла свет, деловала је као бомба. И то више у иностранству, него у самој Русији, где су грађани већ огуглали на догодовштине са својим председником. Многима је било јасно да Борис Николајевич са таквим физичким и психичким стањем неће дуго моћи да седи на председничкој фотељи.

Наизглед мирним тоном Јељцин је пред камерама рекао да је то последњи пут како се грађанима обраћа у својству председника Русије. ,,Донео сам одлуку. Дуго и мучно сам о њој размишљао. Данас, последњег дана у овом веку, подносим оставку. Схватио сам да је неопходно да то урадим. Русија треба да уђе у нови век са новим политичарима, са новим, снажним, енергичним и паметним људима. Русија се више никада неће вратити у прошлост. Русија ће се увек кретати само напред. И ја не треба да сметам том природном току историје’’, рекао је Јељцин.

Налазио сам се у свом стану у Москви крај телевизора. Снимио сам ту изјаву на касети (као и море другог материјала последње две деценије) и повремено их гледао и анализирао. Запазио сам огромну разлику у понашању председника Федерације који одлази и оног који на његово место долази; огромну разлику у ономе што се дешавало на унутрашњем и међународном плану пре само петнаестак година и данас.

И поред очигледног напора да буде прибран, Јељцин је говорио крајње емотивно. Затражио је опроштај од грађана због тога што се многа надања нису остварила. ,,Оно што нам се чинило тако обичним показало се као тешко, неостварљиво. Молим опроштај за то што нисам оправдао наде оних људи који су веровали да једним кораком можемо прескочити из тоталитарне прошлости у светлу, богату и цивилизовану будућност’’.

,,Желим да знате да сам саосећао са вашим тегобама. Сада одлазим. Урадио сам све што сам могао. Долази ново поколење, поколење оних који могу да ураде боље и више’’.

Јељцин је ове речи изговарао са напором, али ипак одлучно. Јасно се видело да му је у души изузетно тешко. Па како и не би било. Он се за власт, за председничку фотељу, борио као рањена звер. А сада, када је видео (а то су други из окружења као и грађани Русије ведели и боље од њега самог) да су му физичке и умне способности на измаку, даље више није могао. А оно што је на опроштају рекао, било је искрено и готово дирљиво. Никада Борис Николајевич није у јавним наступима био тако отворен и искрен. ,,Видиш, друшкане, каже ми касније један руски колега који је према Јељцину равнодушан. Он није само зао старац, пијанац, бахат и безосећајан, жељан власти. Он је истовремено руски ,,мужик’’, човек из народа, са свим манама и врлинама обичног руског човека.

И заиста, то је први случај у руској историји да шеф државе добровољно одлази са свог положаја и још при томе тражи од грађана опроштај за неиспуњена обећања.

Да, Јељцин је могао да буде и осетљив на туђе муке, нежан према супрузи и својим двема ћеркама, па и према блиским друговима. Годинама сам га гледао, понекад изблиза, постављао му питања на конференцијама за штампу у Кремљу и добијао, чини ми се, искрене, добронамерне одговоре. У сваком случају, Борис Николајевич Јељцин није био оличење зла. Грешио је, и то много, био је злопамтило, осоран и пун себе, често је знао да попије коју више, али не и оличење зла. Да га власт није изменила, да није желео да се пред западним светом представи као велики демократа, да није толико жудио за влашћу, био би сасвим обичан руски човек из провинције. Његова биографија, поготову период из детињства и младости, сведочи да му срећа често није била наклоњена.

Јељцин је до последњег тренутка од сарадника крио своју одлуку о оставци, па чак и од укућана. О оставци Јељцина први су сазнали Путин, с којим је Јељцин пар дана раније разговарао, затим људи из његовог најближег окружења од којих то једноставно није могао да сакрије, па ТВ сниматељи и техничари који су монтирали ,,идиот’’ односно технички уређај - телесуфлер са кога је Јељцин читао своје обраћање нацији.

Борис Николајевич још такорећи није завршио свој говор, а људи из прес службе већ су бринули где ће Владимир Путин да сними своје новогодишње обраћање нацији, сада у функцији вршиоца дужности председника. Донели су некакав сто да би се амбијент разликовао од претходног.

Када је завршио говор и када су камере искључене, Јељцин је извадио марамицу из џепа и принео је очима. Камерман је (самоиницијативно или по нечијем налогу) поново укључио камеру. Јељцин то није уочио, али се окренуо у страну. Није желео да људи са телевизије и други присутни виде сузе у његовим очима. Татјана Ђаченко, Јељцинова млађа ћерка, пришла је оцу, ухватила га за руку и такође заплакала.

Који тренутак касније Јељцин се тргао. ,,Сада схватате зашто сам вас позвао’’, рекао је и наредио да се донесе шампањац. Налили су чаше свим сарадницима председникове администрације и људима са телевизије. Татјана је све време држала оца за руку. Борис Јељцин се куцнуо са свима, честитао им Нову годину и испио шампањац.

Новогодишња порука, односно Јељцинова изјава о оставци, снимљена је 31. децембра несто пре 11 часова. Чим је снимање завршено, шеф његовог кабинета се аутомобилом уз милицијску пратњу одвезао до телевизијског студија Останкино. Касета је стигла у оделење монтаже пола сата пре почетка подневних вести. Отуда и смушеност спикера у најави најважније вести.

Напуштајући свој кремаљски кабинет, Јељцин је поклонио Путину своје паркер пенкало украшено ликовима дракона. Стојећи на вратима, сада већ бивши председник бацио је још један поглед на унутрашњост кабинета и тешко уздахнуо. У пратњи начелника службе безбедности одвезао се из Кремља.

Истога дана када је постављен за вршиоца дужности председника, Путин је потписао декрет ,,О гаранцијама председнику који је престао да обавља своју дужност и члановима његове породице’’. То су веома широке гаранције које немају адекватан пример у другим земљама. Поред апсолутног материјалног обезбеђења, Јељцину и члановима његове породице гарантује се лична безбедност (не може да буде хапшен, позиван на кривичну или материјалну одговорност, испитиван или ислеђиван) итд. Путин је до последњег дана живота Бориса Николајевича био крајње доследан у придржавању обавеза, а до данас те гаранције уживају чланови његове породице.

Чиме се Борис Николајевич руководио када је донео одлуку да поднесе оставку неколико месеци пре истека председничког мандата?

Аналитичари су оценили да је било више озбиљних разлога. Борис Јељцин је здравствено оронуо. Пар година раније имао је тешку операцију на срцу. Тешко се креће и говори, прави веома дуге паузе. Често борави у резиденцији, санаторијуму или болници. И готово увек по изласку из болнице или санаторијума, врши персоналне промене у државном врху. Ако Јељцин остане на власти до краја мандата, исход скорих председничких избора је веома неизвестан. Могао би бити изабран неко ко се неће благонаклоно односити према претходном председнику.

Јељцинов потез био је добро срачунат. Поднео је оставку у најпогоднијем тренутку, када је рејтинг Путина веома висок што добрим делом гарантује да ће управо он бити изабран за председника на изборима назначеним за 26. март. На тај начин, Јељцин обезбеђује безболан одлазак са власти и гаранције за себе и породицу, што је њему од највећег значаја.

Посматрао сам Јељцина и Путина током церемоније примопредаје дужности. Стајали су један поред другог и посматрали дефиле почасне јединице гарде на Саборном тргу у Кремљу. Налазио сам се недалеко, на ограђеном простору резервисаном за новинаре и сасвим јасно сам видео обојицу, анализирао сам њихов лик, израз лица, мимику. Биле су то две потпуно различите личности. Једна, по општем утиску, по физичком изгледу, припадала је прошлости а друга- будућности. Уосталом, Путин је двадесет и једну годину млађи од Јељцина, у пуној физичкој и психичкој снази, пун елана, одлучности и енергије. Резултати тога почеће да се уочавају већ првих месеци његовог председниковања.

Није ми намера да у овом тексту пишем о начину владавине и понашању бившег председника, који је по неким мишљењима, завио Русију у црно, а по другим, започео (додуше неуспешно) демократизацију земље, нити успесима и достигнућима садашњег председника Русије. О томе је последњих година већ много речено и написано. Ипак, сматрао бих да је текст непотпун ако макар у најосновнијим цртама нешто не напишем и о томе.

Дошавши на чело државе, Путин је наследио огромне тешкоће за које не треба оптуживати само и искључиво Јељцина. Он се налазио на челу државе у крајње сложеним унутрашњим условима и међународним приликама. Распад Совјетског Савеза, додуше великом ,,заслугом’’ и Бориса Николајевича, проузроковао је гигантске тешкоће не само Руској Федерацији него и свим другим совјетским републикама. Готово у свим областима живота и делатности владао је неконтролисани хаос, па многи сматрају да је срећа што није дошло и до грађанског рата.

Рат у целој земљи је избегнут, али је Путин затекао рат у Чеченији. Криминал и корупција су цветали, плате и пензије се не исплаћују редовно. Велика је и незапосленост, енергетска криза у неким регионима поприма драматичне размере. Демографска ситуација је катастрофална. За неколико година становништво Русије смањено је за неколико милиона. Капитал се муњевито одлива из земље, производња је недовољна да задовољи домаће потребе. Неки артикли широке потрошње драматично недостају, многи прехрамбени производи такође и држава је принуђена да их увози. Новаца у државној каси нема, па се додатно задужује. Шачица људи се енормно богати на рачун огромне већине становништва. Дуговања иностранству знатно превазилазе сто милијарди долара. Пљачкашка приватизација уништила је хиљаде гигантских фабрика и других предузећа. Држава је у финансијској и другој зависности од Запада коју он настоји да искористи за постизање глобалних политичких циљева.

Ако се за било коју земљу каже да се за кратко време не може много шта учинити, онда то у првом реду важи за Русију. Због њене огромне територије, етничке, верске, културне и сваке друге разноликости, политичких конфронтација, дубине и ширине наслеђених супротности и тешкоћа. И, разуме се, настојања Запада да искористи такву ситуацију за постизање сопствених циљева.

Па ипак, радећи напорно и дању и ноћу (Путин је у једној прилици рекао да ,,заудара на зној као радник на броду’’) већ прве године председниковања постигао је одређене резултате. Данас, петнаест година откако је на челу државе, са паузом за време председниковања Дмитрија Медведева током којег је он на положају председника владе - Русија више није она земља коју је наследио од Јељцина. Економски опорављена, политички стабилизована, војно значајно ојачана, Русија данас у свету игра значајну, незаобилазну улогу.

Русија је овај век, са Путином на челу, започела постепеним и болним буђењем: престала је да клечи и почела да се уздиже на сопствене ноге на којима данас веома чврсто стоји.

И баш због тога, што нису успели да је сломе, Русија се данас нашла на мети оних кругова који не желе такву Русију. Познати руски војни дипломата у пензији, генерал-пуковник Леонид Ивашов, рекао је једном приликом да на Западу лажу када кажу да желе да виде јаку, слободну, просперитетну и демократску Русију. Они желе да виде окрвављену, обогаљену, расцепкану Русију која неће сметати њиховим интересима и циљевима - каже Ивашов.

Путин је, како фигуративно кажу поједини аналитичари, направио ,,грешку’’ коју Запад не прашта: одбио је да се покори. Из рукава је извађен нови кец - Украјина. Запад више и не крије да је циљ санкција да нанесу штету руској привреди и окрену народ против власти. По речима руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова, јасно је да је циљ санкција да нанесу непоправљиву штету руској привреди, да народ осети како лоше зиви под овим режимом. Поводи за јачање тог притиска бирају се веома прљаво, па су секторске санкције уведене јула месеца на таласу хистерије дигнуте после пада малезијског ,,боинга’’. Непоштено је и прљаво користити трагедију за постизање свог геополитичког циља - каже Лавров.

На Западу се такође више не крије да су противракетни системи окренути против Русије, а не против некаквих измишљених непријатеља у Ирану, Северној Кореји или на Марсу. Због новонастале ситуације у Украјини, затим примицања војних ефектива НАТО пакта према границама Русије и других претњи, Москва је била принуђена да објави неке измене у војној доктрини, саопштавајући да присваја право на употребу нуклеарног оружја у случају агресије.

Није никаква тајна да санкције и друге мере које западни савезници предузимају против Русије, наносе озбиљну штету руској држави, њеној привреди и становништву. У Москви се тврди да то неће сломити Русију. Председник Путин је сасвим недавно изјавио да је Русија јача од својих противника зато што је у праву, да до сада нико није успео да је баци на колена па то неће успети ни садасњим центрима моћи на Западу.  

Нема никаквих наговештаја да би Путин могао да исправи своју ,,грешку’’ коју Запад не прашта и да се покори. То је показао свих ових петнаест година откако је дошао на чело руске државе. Тим пре што је Путинов рејтинг у земљи изузетно висок, што огромна већина грађана Русије подржава његову политику на унутрашњем и међународном плану и што је у својој земљи, али и у неким другим државама, проглашен за личност године.

На измаку ове године, Владимир Владимирович је на традиционалном новогодишњем пријему у Кремљу изјавио да ће земља и даље ићи јасно зацртаним путем, да је суочена са озбиљним изазовима али да ће их превазићи.