Podržali smo naše - Krim je neizostavni deo ruske istorije, književnosti i kulture

Bila je noć između 22. i 23. februara. Završili smo sastanak oko 7 ujutru, i rekao sam kolegama: „Situacija se tako razvila u Ukrajini da smo prinuđeni da počnemo raditi kako bi se Krim vratio u sastav Rusije“. Šta se dalje desilo? Kako su se razvijali događaji na poluostrvu? Kako se spasavao život bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča? Ko su „ljubazni ljudi“, i kako su razoružali ukrajinske snage? Predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je lično rukovodio operacijom, godinu dana kasnije odgovorio je na sva ova pitanja. Lenta.ru je pogledala film TV kanala Rossiя-1 „Krim. Povratak u Otadžbinu“ (Krыm. Vozvraщenie na Rodinu) i izdvojila najznačajnije replike predsednika.

Ko je i kako organizovao „Majdan“?

- Fokus situacije sastojao se u tome da su opoziciju formalno pre svega podržali Evropljani. Ali mi smo savršeno dobro znali – nismo prosto imali predstavu, nego smo znali – da su stvarni „lutkari“ bili naši američki partneri i prijatelji. Oni su pomagali da se obuče nacionalisti, oni su pomagali da se pripreme borbeni odredi, kako na zapadu Ukrajine, tako i u Poljskoj i Litvaniji.

Kako su postupili naši partneri? Oni su organizovali državni udar. To jest, delovali su sa pozicije sile. Pre nego što se uradi to što je učinjeno u Kijevu 22. februara, potrebno je da se zamisli nad posledicama za zemlju. Lako je okrenuti sve naglavačke. Ali je potrebno uzeti u obzir zakonite interese svojih partnera.

Kako se spasavao Janukovič? 

- Pozvao sam u Kremlj rukovodioce naših specijalnih službi i Ministarstva odbrane i dao sam im zadatak da spasu život predsednika Ukrajine.

One me je zvao telefonom 21. februara naveče. Rekao je da se sprema da pođe u Harkov, kako bi učestvovao u regionalnoj konferenciji. I otišao je. I sa njim su grad napustile sve snage pravnog poretka. Opozicija je istog dana zauzela predsedničku administraciju i vladu. Posle toga, već je bio 22., Viktor Fjodorovič je opet zvao i rekao da se nalazi u Harkovu. Mi smo sve vreme pratili gde se on nalazi. Kada su mi pokazali kartu, bilo je jasno da će uskoro pasti u zasedu. Ne samo to, prema  informacijama kojima smo raspolagali, tamo su bili postavljeni velikokalibarski mitraljezi, kako ne bi bilo nikakve nepotrebne priče. Mi smo se spremili da ga izvučemo iz Donjecka, bilo kopnom, bilo morem. Ili vazduhom. Poslali smo helikoptersku grupu sa odredom specijalaca.

Međutim, priča se tu nije završila, budući da Viktor Fjodorovič nije hteo da pređe u Rusiju i prvo je tražio da ga pošaljemo na Krim. Dok se u Kijevu događao prevrat, on se nalazio na teritoriji Ukrajine. Istini za volju, kroz nekoliko dana, kada je postalo jasno da se u Kijevu više nema s kim pregovarati, ona je zatražio, i mi smo ga prebacili na teritoriju Rusije.

Ja bih rekao da je to bio plemenit čin, blagorodan. Neću ovde da dajem ocene njegovih postupaka i njegovog rada. Rekao je: „Nisam mogao da potpišem naređenje o primeni oružja. Nisam ruku mogao da podignem.“ Treba li ga zbog toga osuđivati, ne znam. Ne smatram da imam pravo da to radim. Bilo to dobro ili loše, posledice pasivnosti bile su teške. I to je očigledno.

Kako ste došli do odluke o pripajanju Krima?

- Nikada nismo razmišljali o odvajanju Krima od Ukrajine. Nikada! A kada su krenuli da se odvijaju događaji vezano za prevrat, ti ljudi su se našli u opasnosti. Trebalo je da ih šikaniraju nacionalisti, odmah sam na to pomislio.

I prvo što sam učinio bilo je da naložim predsedničkoj administraciji da sprovede zatvorenu anketu javnog mnjenja u vezi sa raspoloženjem na Krimu i odnosu prema mogućem pripajanju Rusiji. Ispostavilo se da se Rusiji želi pripojiti 75% stanovništva.

Ponavljam: konačni cilj nije bio da se osvoji Krim, niti sprovede nekakva aneksija. Konačni cilj je bio da se ljudima da mogućnost da iskažu svoj stav o tome kako žele da žive ubuduće. Sve moje instrukcije bile su usmerene na to da se postupa pažljivo, oslanjajući se na ljude koje danas već možemo nazvati patriotama Rusije. Oslanjajući na njih, na njihove resurse, i pomažući im, stojeći iza njih sa znatno većom silom i sredstvima. Na Krimu se nalazilo više od 20 hiljada ukrajinskih vojnika, i to dobro naoružanih.

Ko je upravljao operacijom pripajanja Krima?

- Znate u čemu se sastojala naša prednost? U tome što sam se ja time bavio lično. Ne zato što sam ja sve radio ispravno, nego zato što, kada to rade prvi ljudi države, onda je izvršiocima lakše da rade. Oni to osete, razumeju i znaju da ispunjavaju naređenje, i da ne rade ništa samovoljno.

Na Krim smo prebacili odbrambeni kompleks „Bastion“ – efikasno savremeno oružje velike preciznosti. Takvo oružje za sada niko nema. Mi smo od Krima napravili tvrđavu,  i sa mora, i sa kopna. Tamo su se nalazila 43 lansirna oruđa S-300, oko 20 sistema „BUK“ i drugo teško oružje, uključujući oklopnu tehniku. To je bila izuzetno ozbiljna pesnica.

Ponavljam još jednom, i govorim sasvim iskreno, mi nikada nismo pravili planove za ove operacije. Sve se to organizovalo praktično u hodu. Mi smo delovali na osnovu situacije na terenu u tom trenutku.

Ko su bili „ljubazni ljudi“?

- Da bi se blokiralo i razoružalo 20 hiljada dobro naoružanih ljudi, potrebno je na terenu imati određeni broj personala. I to ne u smislu količine, nego kvaliteta. Potrebni su bili stručnjaci koji znaju kako se to radi. Nema razloga da to krijemo, zato sam naložio i ukazao Ministarstvu odbrane da se pod izgovorom pojačanja zaštite naših vojnih objekata na Krimu tamo prebace specijalne snage Glavne obaveštajne uprave (GRU) i snage morske pešadije, desantnici.

To je bio složen zadatak, zato što ni u kom slučaju nije smelo da dođe do krvoprolića. I neophodno je bilo da se ljudima da mogućnost da izraze svoju volju.

Rusija je u stanje borbene gotovosti dovela čak i nuklearne snage?

- Bilo smo spremni da to učinimo. Ja sam razgovarao sa kolegama, i govorio sam im direktno, kao što sada govorim, i sasvim otvoreno – to je naša istorijska teritorija, tamo žive Rusi, i oni se nalaze u opasnosti. I mi ne možemo da ih napustimo. Nismo mi izvršili državni udar. To su učinili nacionalisti i ljudi sa ekstremnim idejama.

Mi smo podržali naše. To je poštena i otvorena pozicija. Nismo se spremali da legnemo na oštricu noža. Oni su nas primorali da tako reagujemo, i bili smo spremni i za najnepovoljniji razvoj situacije. Ali ja sam lično bio ubeđen da do toga neće doći, i nije bilo potrebno da se bez razloga podiže pritisak.

Kako su razoružani ukrajinski vojnici?

- Iskreno, mi smo učinili sve da prekinemo specijalne linije veze koje su oni imali na raspolaganju. Zato i postoje specijalci i GRU. Oni znaju šta treba da se radi i kako to da urade. I zato su oni koristili isključivo otvorenu vezu i, naravno, mi smo kontrolisali te pregovore i dobro znali kako se osećaju i vojnici na terenu, i njihove starešine u prestonici. Svi su pokušavali da skinu sa sebe odgovornost.

Jedan od komandanata je odbio da pređe na stranu krimskih vlasti, uslovno govoreći. Ja sam zatražio da na njemu porade veterani. Predlagala se upotreba nešto snažnijih metoda ubeđivanja. Ja sam jednostavno odmah rekao: „Pošaljite veterane!“ I ti prekaljeni borci su došli i sa njim do sedam ujutru vodili jedan vaspitni razgovor. Bilo kako bilo, u sedam ujutru on je uzeo olovku i papir i napisao raport o razrešenju od dužnosti.

Moram reći da su se ti momci – ukrajinski vojnici – ponašali sasvim dostojanstveno. Oni su nastojali da ostanu verni svojoj zakletvi. Ali nije bilo jasno kome su se zakleli. Države nema. Predsednika su svrgnuli. A on je, između ostalog, u tom trenutku bio vrhovni komandant oružanih snaga. A ko daje naređenja? Nekakvi uzurpatori vlasti? Apsolutno nelegitimni ljudi?

Koja je bila uloga lokalnih ustanika?

- Ogromna uloga. Rekao bih čak – jedna od najvažnijih. Jer, ponavljam još jednom, isprva, kada smo se razilazili tog dana u sedam ujutru, ja sam kolegama rekao da ćemo sve to uraditi samo ako shvatimo da je to ono što ljudi žele. I naravno, bilo je neophodno da se oslonimo na lokalne čete ustanika. I znate, u određenim trenucima mi smo morali čak da ih zadržavamo. Oni su, u stvari, skoro sve vreme bili u prvim redovima.

Kako se pojavio Sergej Aksjonov, današnji predsednik Republike Krim?

- Ne znam. To je čovek koga ja ranije uopšte nisam znao. Nikada ga nisam video, niti sam ga poznavao. Iskreno, meni je skrenuta pažnja na njegovo prezime. Rekli su mi da poslanici i krimska skupština, tj. Krimska rada hoće tog-i-tog čoveka. Ustanici su izuzetno insistirali na tome, da je njihov stvarni vođa bio upravo Aksjonov. Jedan od njih, konkretno predsednik skupštine Krima, kada sam ga pitao kako se odnosi prema Aksjonovu, rekao mi je: „On je Če Gevara, takav nam sad i treba.“

Kako ste rešavali nacionalno pitanje na Krimu? Kako ste se dogovarali sa krimskim Tatarima?

- Deo krimskih Tatara bio je podložan uticaju svojih vođa. Neki od njih su, hoću to da naglasim,  profesionalni borci za prava krimskih Tatara, za ljudska prava. Za neke od njih ta situacija nije bila naročito komforna, jer su oni odjednom postali nepotrebni.

Krimski Tatari nisu jednorodna masa. Tamo ima različitih ljudi. Lokalni ustanici delovali su veoma energično. Oni su našli podršku u delu krimsko-tatarskog stanovništva, i ubedili su ih da im se pridruže. Među ustanicima su bili i krimski Tatari.

Ali mi i nećemo da se ogrešimo ni o koga. Ni o krimske Tatare, ni Nemce, koji tamo žive, ni Grke, Jermene, Ruse, niti Ukrajince. Mi želimo da to bude jedna porodica. Ako se imaju u vidu problemi, istorijski problemi, sa kojima živi krimsko-tatarski narod, smatramo da je naša obaveza da te probleme rešavamo zajedno sa svim ljudima koji tamo žive. Mi uopšte ne delimo ljude po etničkom principu. To su danas sve građani Ruske Federacije.

Kako su reagovali zapadni lideri?

- Bilo je mnogo telefonskih poziva. Naše američke kolege su nas direktno optuživale da blokiramo ukrajinske vojne snage. Ja sam im rekao da vojnih snaga već nema, postoje grupe ljudi, vojnika, ali oni su bez oružja, i oni nisu ni u kakvoj opasnosti. I učinićemo sve kako ne bi bilo nikakvih ispada vezanih za primenu oružja. Ali to više nisu oružane snage, to je nešto sasvim drugo.

Oni su pre svega polazili od toga da se mi nećemo usuditi. Zatim, kada su shvatili da se nećemo zaustaviti, već su počeli da predlažu različite varijante. Odnosno, nastojali su iz petnih žila da ne dopuste ujedinjenje Krima sa Rusijom – svim sredstvima, na bilo koji način, u skladu sa bilo kakvom šemom. Nastojali su, očigledno, da još jednom Rusiju odvuku što dalje od njenih interesa. A to je izuzetno teško učiniti. Ako ćemo iskreno, to je nemoguće.

Kako Putin ocenjuje celu operaciju?

- U celini je sve prošlo glatko. Nakon što sam izdao naređenje, jedno dvadesetak sati nisam bio na vezi sa Ministarstvom odbrane, jer sam se bavio drugim pitanjima – pravnim, političkim, međunarodnim. I mogao se steći utisak da sam se predomislio, i da možda ne želim da uzmem na sebe takvu odgovornost. To je teška priča. Ali ni jedan propust nije bio dozvoljen.

Ako bi se vratio godinu dana unazad, Putin bi isto postupio?

- Naravno, a šta mislite? Kako bi bilo moguće postupiti drugačije? Ja nikada ne bih to ni učino, da nisam smatrao da smo u obavezi da postupimo baš tako. I kada nam govore o sankcijama… Sankcije –  to je loše. Sankcije treba uvoditi protiv onih koji sprovode državne udare i koji im u tome pomažu, pučistima. A mi smo delovali u interesu ruskog naroda i države. Menjati to za pare, menjati ljude za nekakvu korist, menjati ljude za mogućnost nekakvih ugovora i bankarskih transfera – to je apsolutno nedopustivo. Ako dozvolimo sebi da delujemo prema takvoj logici, izgubićemo sve. Izgubićemo celu zemlju. To ne znači da ne treba da uvažavamo, recimo, međunarodno pravo i interese naših partnera. Ali to takođe znači da svi naši partneri moraju da uvažavaju Rusiju i njene interese.

Ako govorimo o istorijskoj nepravdi, mi oduvek zovemo i uvek smo zvali Sevastopolj gradom ruske pomorske ratne slave. I gde je bio Sevastopolj? I gde je bila ruska pomorska ratna slava? Sve se preokrenulo.

Krim se u svesti građanina Rusije i ruskog čoveka asocira sa herojskim stranicama naše istorije. To je pogotovo period osvajanja tih teritorija od strane Rusije. To je i njihova herojska odbrana. I odbrana Krima i Sevastopolja u Drugom svetskom ratu. Krim je vezan za rusku istoriju, rusku književnost, umetnost, carsku porodicu. Uopšte uzev, celo platno istorije Rusije je na ovaj ili onaj način protkano Krimom.

Intervju Putina za portal Lenta.ru priredila Tatjana Melkijan.

Za NSPM sa ruskog preveo Nikola Tanasić.