„Прашчај Германија“, или ко је заиста победио у рату - дилеме поводом једне руско-немачке годишњице

Последњег дана августа 1994. године Русија и Немачка ставиле су тачку на један период своје историје и узајамних односа. Тог дана, наиме, и последњи руски (совјетски) војник напустио је територију Немачке, чиме је окончано полувековно совјетско војно присуство у бившој Источној Немачкој, односно Немачкој Демократској Републици. Тиме је, истовремено, формално завршена једна од последица Другог светског рата. Церемонији у Берлину присуствовали су председник Русије Борис Јељцин и немачки канцелар Хелмут Кол.

Тадашње власти у Москви су тај догађај оцениле и протумачиле као победу, као веома значајан корак којим се јача поверење између Немачке и Русије и уопште између европских држава и извршава једна међународна обавеза.

По другим, незваничним оценама и мишљењу већине грађана Русије, тај догађај представљао је пораз и понижење Русије. Не толико због самог чина повлачења војске, него због начина на који је тај чин обављен. Све што је било везано за евакуацију доживљено је у јавном мњењу као национална срамота.

Листови опозиционо настројени према власти у Кремљу писали су да је Русија ,,добила наређење које би се војнички могло изразити као `из Европе трком марш`. ,,То је био тренутак тријумфа Хелмута Кола и понижење не само Бориса Јељцина него и земље коју је он представљао на последњој паради руске војске у Берлину."

Тој паради, коју је преносила московска централна телевизија, прусуствовали су Јељцин и Кол. Њима је рапорт предао генерал руске војске Матвеј Бурлаков, последњи командант руских јединица у Немачкој. Руководиоци две земље положили су претходно венац на споменик погинулим совјетским војницима у Трептов парку и присуствовали концерту симфонијског оркестра у чувеном берлинском позоришту ,,Шаушпилхаус’’.

Можда московска штампа не би била толико огорчена да су ови догађаји прошли колико-толико достојанствено. Њих су, међутим, пратиле сцене које су коментатори назвали скандалозним и срамним. 

Руски воjници су, марширајући, певали ,,Пращай Германия’’ (Збогом, Немачка) на немачком језику. Многи у Москви то нису могли да опросте руском руководству. Осим тога, кажу коментатори, Борис Јељцин се у Берлину понашао као кловн. Он је пред градском већницом у Берлину отргао из руку диригентску палицу диригенту дечјег хора и, диригујући, заједно са децом певао ,,Калинку", и то тако громко ,,као да је желео да га чују у Владивостоку.

Телевизијски пренос из Берлина посматрао сам са једним руским колегом, новинаром, у мом стану у Москви. Све време је црвенео, а затим без речи устао и журно отишао из стана. Сутрадан, позвао ме је телефоном и извинио се. Рекао је да није могао да преда мном поднесе понижење због оваквог понашања шефа његове државе.

,,Пращай Германия" чуло се неколико дана касније и на Белоруској железничкој станици у Москви, на којој стају возови из западног правца. Овде су руски гардисти по повратку из Немачке певали ту песму на руском језику. Организатори свечног дочека вероватно су сматрали да би песма на немачком језику усред Москве могла да иритира грађане.

Белоруска железничка станица често је виђала уплакана лица мајки, супруга или сестара које ту током ратних година испраћале на фронт своје најмилије. Али и осмехе на њиховим лицима када су их дочекивале као победнике.

,,И данас је на нашим лицима осмех јер дочекујемо победнике’’- рекли су званичници са свечане трибине. Премијер Виктор Черномирдин истакао је у свом говору да је ,,ових дана окренута последња страница једне епохе у историји Европе и света". ,,Сада часови историје откуцавају једно ново време; рађа се нови свет, чији ће главни смисао бити - узајамно уважавање народа и држава и њихово партнерство." 

Прес секретар председника Јељцина Вјачеслав Костиков упоредио је манифестацију евакуације руских јединица из Немачке по значају и величини са обележавањем Дана победе 1945. године.

"Данас смо сведоци догађаја на међународној сцени који се драстично разликују од оваквих оцена и предвиђања. Чак и високе званичне личности у Москви, као што је на пример министар одбране Павел Грачов, биле су веома скептичне и критичне што је највише руководство у Кремљу пристало на тако кратке рокове за евакуацију руских јединица. То је била велика грешка Горбачова и Шеварднадзеа", изјавио је Грачов.

Он је имао у виду чињеницу да су многи повратници остали на улицама; десетине хиљада војника и официра није у земљи имало посао, нити станове. Били су препуштени судбини иако су се вратили из Немачке ,,као победници". Неки немачки, а и московски листови објавили су садржину писма супруга руских официра немачком канцелару Колу у коме га моле да пролонгира евакуацију руских јединица јер њихове породице немају где да се врате, немају ни посао, ни станове, нити обезбеђену егзистенцију.

Коментатори у Москви приметили су да је ,,примајући Јељцина, Немачка у ствари мислила на Горбачова,, и да је Борис Јељцин - свиђало се то некоме или не - наставио дело Горбачова. ,,Кол и Јељцин били су у Берлину патетични величајући један другога. Ко је од њих двојице био већи демагог, тек ће се показати’’- написала је Независимаја газета.

А опозициона Правда, оштро критикујући ,,капитулацију’’ и ,,бежање’’ Руса из Немачке, написала је да је да су неке сцене из Берлина биле толико срамне да их је руска телевизија секла. Према мојим личним сазнањима, у Немачкој, где сам претходно провео четири године као дописник, неко време су продаване касете са таквим сценама, али су затим повучене ,,да се не би љутили пријатељи у Москви’’.

О евакуацији руских (совјетских) јединица из Источне Немачке почело је конкретније да се говори одмах после рушења Берлинског зида и уједињења Немачке. Ситуација у тим јединицама је иначе доста тешка. Јер и сама држава је у великим невољама. Међу војницима има појава недисциплине и дезертерства. ,,У касарнама нас једу стенице", кажу војници. "Хране нас чорбом од купуса и кромпира. Месо видимо једном у више дана."

Једне вечери пролазио сам са пријатељем поред Споменика части у западном делу Берлина, врло близу Бранденбуршке капије. То је споменик подигнут у част и славу Совјетског Савеза и његове армије која је ослободила Европу, па и Немачку од фашизма. Територија око споменика је формално совјетска, а споменик чувају совјетски и немачки стражари. Будући да сам у то време био стално акредитовани дописник у Берлину, туда сам доста често шетао у слободно време, кога нисам имао баш много. Поред великог лепог споменика налази се постоље са тенком ,,Т-34’’, који су одиграли велику улогу у току рата.

У једном тренутку, једна погурена прилика промолила је главу поред живице и тихим гласом пита: ,,Товаришч, да ли вас интересује официрска сапка?" У полумраку се назире фигура совјетског војника. ,,Желите ли да купите официрску шапку, даћу вам јефтино", каже војник.

Веома је млад, готово голобрад. Каже да је ту већ две године и да се говори како ће ускоро сви ићи кући. Иако му у Немачкој баш не прија много, каже да се не радује повратку јер тамо нема ни посао ни стан, а и родитељи тешко састављају крај с крајем. "Овде бар имам војнички лежај. И хране нас, иако храна није бог зна каква." Наилазак немачког стражара са псом прекинуо је наш разговор. Војник је шмугнуо поред живице и нестао у сумраку. Тако је пропала нечасна трговина официрском шапком крај Споменика части.

Неколико дана касније пролазио сам берлинским улицама са случајним познаницима - у то време још врло ретким совјетским туристима из Москве. Били су одушевљени и у исто време потресени оним што видели у Берлину. Ћутке су загледали излог светски познате робне куће ,,Ка-Де-Ве". Прошли смо крај провизорних тезги код Бранденбуршке капије и "Чек поинт Чарлија", где су белосветски препродавци нудили бившу имовину совјетских војника и официра: капе, шињеле, чизме, дурбине. Поједини извори тврде да је имовина руске војске у Источној Немачкој опљачкана, разграбљена, а да је тешко наоружање, укључујући и тенкове, доспело и на ратишта на Балкану. 

"Зар је тако морало бити", шапуће, више за себе, руски туриста Алексеј потресен оним што је видео и доживео. Зар је социјализам морао да пропадне на такав сраман начин? И ко је за то крив; они наши у Москви, или ови овде, који су се својски потрудили да до краја искромпромитују друштво у коме смо живели и систем у који смо веровали.

Један совјетски дипломата, који је почео да пакује кофере за повратак у Москву, са горчином ми каже: "Немци су у ствари постали победници и код Стаљинграда, и под Москвом, и код Лењинграда. Мртви немачки генерали могу да завиде живим немачким, али не само немачким политичарима. Тешке поразе у рату надокнадили су бриљантним победама у миру, не испаливши ни један једини метак. Двадесет и седам милиона живота совјетских грађана и још толико живота грађана других земаља отишло је узалуд."

Нека ово буде прича поводом једне годишњице која данас може да изазове различите дилеме и којој сам ја лично био умногоме непосредан сведок. Неке ствари су се у међувремену битно, суштински измениле, неки закључци су остали исти или слични. Али догађаји које сам настојао да опишем се не могу променити, нити кориговати.