Pravi razlozi Blerovog ratovanja u Iraku

(The Independent, 27.11.2009)

Ako se u novoj istrazi o Iraku[1] želi saznati zašto nas je Toni Bler poveo u rat, onda treba ispitati samo četiri svedoka: Ijena Dankana Smita (Iain Duncan Smith)[2], Ruperta Mardoka (Rupert Murdoch)[3], Nila Kinoka (Neil Kinnock)[4] i Majkla Futa (Michael Foot)[5]. Sve bi moglo biti završeno za jedan dan, ili u prostoru koji bi zauzimao jedan novinski stubac.

Glavna Blerova politička filosofija kao vođe i kao premijera bila je jednostavna. Sve vreme težio je da sa laburista spere njihovu prošlost gubitnika na izborima i da pokaže da je on drugačiji vođa od svojih prethodnika. To se najbolje pokazalo 1997. godine kada, stojeći po prvi put ispred “Broja 10“[6] kao novoizabrani premijer, nije izneo nikakvu viziju za svoju zemlju, nego je samo izjavio da je izabran kao Novi laburista i da će kao takav vladati. Od samog početka bio je opsednut time da ubedi svoju novu veliku koaliciju podržavalaca da se sada, kada je već jednom pobedio, neće vratiti na staze takozvanih „staro-laburističkih“ lidera.

To je, bar delom, značilo da ne bude shvatan kao „mekan“ u odnosu na pitanja odbrane, a i kao „anti-Amerikanac“. Tokom 1980-ih godina, kada su pod vođstvom Majkla Futa i Nila Kinoka laburisti katastrofalno gubili izbore, na tu partiju se – što se tih pitanja tiče – gledalo baš tako. Tokom svoje posete Vašingtonu, Kinok je bio ponižen kada se predsednik Regan sa njim susreo samo na par minuta. Blerova ideja-vodilja mu nikada nije dozvoljavala da se nađe u takvom položaju – pa ma ko da je (američki) predsednik.

Ubrzo posle izbora 2001. godine, a pre “11. septembra“, Bler je pozvao bivšeg ministra Krisa Smita (Chris Smith)[7] na čašicu čaja (Bler je znao da bude šarmantan prema onima koje je otpustio). Na Smitovo iznenađenje, Bler mu je saopštio da je jedan od glavnih ciljeva njegove druge vladavine da pokaže da (britanski) laburistički premijer može isto tako tesno sarađivati sa republikanskim (američkim) predsednikom kao što je mogao i sa demokratskim. Drugi glavni cilj mu je bio da se priključi sistemu evra. Kako ću u daljem tekstu pokazati, oba (cilja) su bila u direktnoj vezi sa onim što je usledilo u Iraku.

U jesen 2001. godine, Ijen Dankan Smit postaje vođa Konzervativne stranke. Bler je bio neurotski svestan i oprezan prema bilo kakvoj pretnji  koja bi mogla doći od strane vođe konzervativaca. To mu je bilo duboko ukorenjeno: trauma zbog toga što su ga konzervativci teško porazili tokom 1980-tih godina znala je i da ga paralizuje. Baš u vremenu  kada je Bler izgubio svog bliskog prijatelja, Klintona – Dankan Smit je imao tesne veze s republikanskom administracijom u Vašingtonu. Bler je bio odlučan da ne prepusti nimalo (manevarskog) prostora vođi torijevaca.

Kada je administracija u Vašingtonu počela svoje grčevite muke sa Sadamom,  Dankan Smit je bio oran (gung ho)[8]. Bez okolišanja je izjavio da će konzervativci potpomoći vojnu akciju čak i u slučaju da Buš ne zatraži odobrenje UN. Da su torijevci od početka bili protiv akcije u Iraku, Blerovi proračuni bi bili sasvim drukčiji. U svetlu Smitovog vatrenog podržavanja rata, Bler nikada ne bi smeo da rizikuje da torijevci budu za Amerikance, za rat – dok bi se laburisti vratili na svoje pozicije “mekoće“ u odnosu na odbranu i anti-amerikanizam.

Prema tome, politički proračuni su bili jednoznačni. Što se Blera tiče, da se suprotstavio ratu, razorio bi „Novu laburističku koaliciju“ i prepustio životni prostor konzervativcima. Štampa Ruperta Mardoka je u tom pogledu bila ključni faktor. Mardok je bio vatreni pristalica Bušove spoljne politike. Bler je znao da bi Mardok prebacio svoju podršku na stranu konzervativaca, ako bi se on svrstao protiv rata  i uz omrznute Širaka i Šredera. Na izborima 2005. godine  “San“ (The Sun) je podržao Blera samo iz jednog razloga: zbog njegove podrške Bušu u Iraku.

Bler je izabrao put koji je, što se unutrašnje politike tiče,  izgledao najmanje rizičan: u savezu sa najvećim delom štampe i konzervativcima, podržao je Buša. Kao bonus za biranje tog bezbednog puta,  još je od skoro svih bio hvaljen za hrabrost. Bler jeste pokušao da reši više kvadratura kruga time što je pokušavao da ubedi Buša da krene putem UN. To je jedini primer Blerovog pokušaja da utiče na Buša. Bez Blera, Buš se uopšte ne bi ni potrudio u odnosu na UN. Međutim, do sporazuma za ovaj Bušov potez se došlo po veoma visokoj ceni. Bler je – ubeđen u to da će rat, na kraju krajeva, samo da mu poveća autoritet – garantovao Bušu da će ostati uz njega čak i u slučaju da UN ne izađu u susret.

U svojim dvenicima, Kris Malin (Chris Mullin)[9] beleži jedan razgovor vođen tokom ratnih priprema, sa Blerovim bliskim saveznikom, Alenom Milbernom (Alan Milburn)[10]. Milbern mu je rekao da će Bler posle rata biti toliko jak da će oterati Gordona Brauna (Gordon Brown)[11] sa položaja ministra finansija i ekonomskih poslova. Ratne  vođe u Britaniji su obično popularni,  i neposredno posle odluke dosta se govorilo o Blerovom „Bagdadskom skoku“ (popularnosti).

Bler je predvodio domaću koaliciju koja ga je podržavala, jer se u odnosu na nju osećao sigurnim – delom i zbog toga što je mislio da će jednom moći da je stavi pred izazov: onda kada preduzme ono što je smatrao svojom istorijskom misijom – da se pridruži evru. U tom kontekstu, bio je nekarakteristično ravnodušan povodom napada u medijima koji su ga prikazivali kao “Bušovu pudlicu“. Kazao je svojim pristalicama: „Onda bar, kada budemo imali referendum o evru, neće biti u stanju da me optuže da sam anti-amerikanac.“

Ubrzo posle rata, u leto 2003. godine, Bler se usredsredio na evro i pomodreo je od besa kada ga je Braun, u svojstvu ministra finansija i ekonomskih poslova, suočio sa nepremostivim preprekama. Toliko je onda želeo da pokaže da je bio onoliko isto pro-evropski, kao i pro-bušovac.

Kada je jednom doneta strateška odluka da će novi (britanski) laburistički premijer stajati rame uz rame sa (američkim) republikanskim predsednikom, kurs je bio utvrđen. Pošto je odluka takve važnosti bila doneta, ona nije mogla biti povučena, pa je potreba za njenom odbranom postala izazov Bleru. Niko nije morao (da dozvoli) da time bude ubeđen. Ipak, kabinet i većina poslanika su izabrali da ih on ubedi. A, što se Blera tiče – on je imao prilagodljiv duh da odabere pogodan, pragmatični put i da misionarski prilježno putuje njime.

A šta je sa suštinom tog pitanja? Odgovor nam je poznat. Blerova supruga Čeri (Cherie Blair) je nedavno opisala odluku svog muža o Iraku kao “rizičan uspeh“. Suština tog pitanja je mnogima bila kakva-takva, ali što se Blera tiče, unutrašnja, domaća pitanja su prevashodno ukazivala u jednom pravcu. Ceo niz istraga o pitanju zašto je Britanija krenula u rat, ta (domaća) pitanja nije uzimao u obzir.

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)

http://www.independent.co.uk/opinion/commentators/steve-richards/steve-richards-the-real-reasons-why-blair-went-to-war-1828412.html