Пропусти руске спољне политике у 21. веку

Украјинска криза доживела је најновију ескалацију 21. односно 24. фебруара 2022. године. Многи, а међу њима је и аутор ових редова, нису веровали да до директног напада руске војске на читаву Украјину може доћи. Такво мишљење, које је опстајало све до 21. фебруара, односно до тренутка признавања независности ДНР-а и ЛНР-а од стране РФ и захтева председника РФ да му Савет Федерације дозволи употребу војске у иностранству, налазило је своје упориште у досадашњем, невероватно пасивном држању Русије у међународној арени.

Ово се односи на руско чињење, односно нечињење када је у питању ширење ЕУ и посебно НАТО пакта на исток, како у централној и југоисточној Европи, тако и на бившем совјетском простору. Примери ангажовања Русије у Грузији 2008. године, на Криму 2014. године, или Сирији 2015. године, само су изузеци (неки би рекли „аномалије“) који потврђују правило о општем пасивном држању Русије у међународној арени у претходних двадесет и неколико година, односно од доласка Путина на место председника РФ.

Иако се са оваквим мишљењем аутора неће сложити већина проруски настројене публике, чињеницама и реалности се мора погледати у очи, ма колико оне биле непријатне, управо зато да би се извукли одговарајући закључци и поуке, а самим тим и променио приступ у вођењу спољне и унутрашње политике. Ово последње се не односи само на Русију, већ и на Србију и њене политичке и интелектуалне елите.

Елем, сем територија бивше Источне Немачке, која је интегрисана у Западну Немачку па самим тим и НАТО 1989. године, као и Пољске, Чешке и Мађарске, које су овој алијанси приступиле 1999. године, све остале земље некадашњег социјалистичког блока ушле су у НАТО пакт  у време када је у Кремљу увелико седео господин Путин. Словенија, Словачка, Румунија, Бугарска, али и бивше совјетске републике, Литванија, Летонија и Естонија ушле су у НАТО пакт 2004. године. Тако се НАТО пакт нашао на мање од 130 километара од северне престонице Русије – Санкт Петербурга. Владимир Путин је дужност председника Русије почео вршити 1. јануара 2000. године.

Следећи талас ширења НАТО-а догодио се 2009. године када су у чланство Алијансе примљене Хрватска и Албанија, затим 2017. године, када је НАТО-у приступила братска (Србији али и Русији) Црна Гора, а 2020. године и Северна Македонија. Године 2009. Владимир Владимирович Путин је у креслу председника РФ седео скоро читаву деценију, а 2020. године пуне две деценије, а по питању заустављања ширења НАТО-а, или бар заузимања јасног става да се то сматра непријатељским актом, званична Москва скоро да није радила ништа. Радош Бајић би рекао: село гори, а баба се чешља!

Још једном ваља истаћи да се у овом тексту не анализирају пропусти у вођењу руске спољне политике у време председниковања Бориса Јељцина, за кога у јавности с правом влада уверење да је био човек потпуно недостојан положаја на коме се налазио и у чије време је Русија пролазила кроз општу државну и друштвену декаденцију. Овај текст је једна врста (вероватно неуспешног) покушаја да се објективно анализирају геополитички пропусти  Владимира Путина, којег у доминантном делу нашег јавног простора краси ореол непогрешивости.

Дакле, ако се на Јељцина гледа као на мање-више трагичну фигуру, која у много чему личи на последње владаре Западног или Источног римског царства, попут, рецимо, Ромула Августула или Јована Кантакузина и Константина XI Драгаша, онда се на Путина гледа као на великог реформатора, који је, ако не у потпуности, онда бар највећим делом повратио некадашњу моћ државе, па му у класичној историји пандани могу бити само Октавијан Август, Диоклецијан или Јустинијан. Чињенице говоре да је некадашњи СССР током читавог свог постојања имао више становника него САД, да је совјетски бруто друштвени производ мерен по паритету куповне моћи био око половине америчког, совјетска армија налазила се у сред Берлина, спремна да са својим савезницима за пар недеља избије на обалу Ла Манша. Веома битна чињеница коју велики део јавности занемарује, јесте та што је званична идеологија СССР-а, комунизам, на овај или онај начин, у мањој или већој мери, у својим различитим варијантама, био атрактиван као форма организовања друштава и држава широм света, од Азије и Африке до Латинске Америке, те се црвена застава вијорила над половином Земље. Насупрот томе, савремена Русије је за трећину територијално мања од некадашњег СССР-а, становништво, које у најбољем случају стагнира, не чини ни половину становништва како  Сједињених Америчких Држава тако и СССР-а 1991. године, руска економија, мерено паритетом куповне моћи, не чини ни петину америчке, а војни буџет Руске Федерације не чини ни 10% војног буџета САД.

За оне који нису посебно упућени у античку историју, посебно за житеље земаља тзв. трећег света, Путин је класична поп-икона, са којом се у популарности не могу такмичити ни највећи холивудски глумци, певачи или спортисти. Ситуација се, када је Путинов имиџ у питању, не разликује много ни у земљама тзв. првог света, односно земљама Северне Америке и западне Европе. За обичног човека, Путин је мачо-мен који нежнији пол оставља без даха, али ни јачи пол није имун на шарм првог човека Кремља, када овај рецимо, седне за волан различитих превозних средстава, почев од чувене руске „ладе“, преко чувенијих руских  тенкова, до најчувенијих подморница. Путина возе скупи, блиндирани аутомобили, луксузни председнички авиони, он јаше, иде у лов, пеца, вежба у теретани, купа се у леденој води за Богојављење. Ако би у стварном животу морали да нађу личност која је најсличнија  Џемсу Бонду, онда би људима широм света прва асоцијација био његов познати руски колега из КГБ-а.

Реална снага Русије, на жалост пре свега по Србију и њене интересе на Балкану, данас је обрнуто пропорционална популарности њеног председника, али је утолико теже просечног човека навести на такав закључак. Захваљујући медијима, у великој мери и западним, мејнстрим медијима, стиче се утисак да се Русија налази на самим америчким границама, да Путин куца на врата Америке, да је то личност које се треба плашити, док је реална ситуацију управо супротна.

Владимир Владимирович Путин – то је данас једини производ руске меке моћи који је могуће пласирати у читав свет. Православље и религиозност уопште, као и „производи високе културе“ као што су руска књижевност, уметност, архитектура, исувише су просечним „конзументима културе“ у другим деловима света компликовани за уживање и подражавање.

На првом месту треба поставити питање, како је Русија, или чак како је Путин лично ( с обзиром на имиџ који ужива) себи могао допустити да не инсистира на поштовању обећања које је Горбачову на Малти дао Џорџ Буш Старији, да се НАТО неће ширити на исток, па макар то обећање било и усмено. Зашто се није инсистирало на стриктном спровођењу споразума, овога пута писменог, из 1997. године, између Русије и НАТО-а, о неширењу НАТО инсталација на исток. Ако то није успео да испослује пијани Јељцин, зашто снажан и борбени Путин није то учинио на овај или онај начин? Русија је на то имала сасвим легитимно право! Ако се тако чврст став није могао заузети 2000. године, зашто се није заузео 2004. или 2009. године? Коначно, зашто се такав став није заузео ни 2017. нити 2020. године када Русија ништа није била јача од Русије 2022. године? Све су то питања која треба поставити јавности, како домаћој, тако и страној.

Већ чујем одговоре попут оних како је Русија све до данас била и сувише зависна од Запада, и како је Путин, као и увек, стрпљиво, попут предатора чекао најбољи тренутак, да се непријатељ приближи и потпуно опусти, да би тек онда кренуо у противнапад. У даљем делу ове анализе, покушаћу да докажем све недостатке таквог размишљања.

Наиме, тактика чекања која траје годину, две или три, може се сматрати примером великог политичког дара, високог умећа и добро промшљене стратегије. Управо зато се некада потези политичара упоређују са потезима искусног шахисте, који неће противнику однети небрањеног пешака, не би ли му у наредна три савршено испланирана и реализована потеза однео, рецимо, коња, топа и пешака (овако би се могло образложити држање Путина по питању државног удара у Турској 2016. године и спашавања Ердогана, који је у том тренутку био у немилости Кремља). Међутим, стратегија чекања која траје пуних 20 година, док вас непријатељ систематски лишава једне по једне фигуре, не може се, чак ни код најдобронамернијих посматрача, сматрати промишљеном, а још мање се земља која на међународној сцени спроводи такву политику, може сматрати прворазредном светском силом. Управо се може тврдити супротно – да је Русија демонстрирала велику сервилност, неангажованост, наивност, па зашто не рећи и глупост, посебно у контексту стављања појединих земаља под геополитичку капу Запада, и то оних земаља у којима је Русија историјски, до пре само 30 година, имала доминантан утицај.

Јавно мњење наклоњено Русији занемарује непријатну чињеницу, под условом да за њу уопште зна, да је савремена руска сфера утицаја, са изузтеком Белорусије, у Европи сведена на границе руске државе, а те границе Русију враћају у време Петра Великог, скоро 300 година у прошлост и око 1000 километара на исток.

Са друге стране, светска сила првог реда, какве су несумњиво САД, читаву Латинску Америку сматра зоном искључиво свог политичког, а посебно војно-безбедносног утицаја. Ако се у том делу света и могу наћи земље које политички, с времена на време, успевају да се извуку из америчког гвозденог загрљаја, онда је свако инсталирање војних снага од стране земаља које су непријатељски настројене Сједињеним Америчким Државама потпуно незамисливо.

Довољно је само подсетити се размештања совјетских ракета на Куби 1962. године, на 100 миља од америчке обале, што је тадашњег председника САД, Џона Кенедија, натерало да објави потпуну блокаду Кубе, да од СССР-а захтева хитно повлачење ракета, уз отворену претњу ратом. Ракете су после месец дана повучене, уз компромисно решење да исто учине САД са својим ракетама у Турској и Италији, а светски термонуклеарни рат избегнут за длаку. Да не говоримо о томе да да су САД од потенцијалних претњи одвојена двема огромним воденим површинама, Атлантским и Тихим океаном, који су сами по себи респектабилна заштита.

Такав положај природне изолованости од ривала, доводи до тога да не морате претерано размишљати о одбрани, већ своје главне ресурсе можете ангажовати на развијање снага чија је функција пројекција војне моћи, а то су развијене поморске снаге (пре свега носачи авиона), развијено ваздухопловство и развијена мрежа војни, поморских и ваздухопловних база широм света. Управо у овим компонентама војне моћи САД државе су неприкосновени првак. Ако им се неко у наредним деценијама у томе и приближи или их претекне, то свакако неће бити Русија, већ је једино могуће да то буде Кина. Упркос таквој моћи самих САД, никоме ни на Истоку ни на Западу није могуће замислити да Русија или Кина инсталирају своје војне базе у, рецимо, Канади или Мексику, док видимо да се супротно дешава. Ко је ту у бољој, а ко у лошијој позицији нека извуку читаоци, али се он јасно намеће.

Толико о пропустима искључиво у сфери глобалне безбедности. Када је реч о пропустима спољне политике Русије у искључиво политичким темама, њихов списак је, као и у случају глобалне безбедности, подугачак. На нашим просторима се то најбоље може сагледати на примеру Црне Горе. Наиме, руководство Црне Горе, које је у протеклих 30 година, у овој или оној форми, било оличено у Милу Ђукановићу, још је у другој половини 90-их година заузело јасан курс ка западним политичким и војним структурама, као и курс на растурање заједничке државе са Србијом. Упркос томе, баш са почетком Путинове владавине, Русија је започела процес улагања стотина милиона или чак милијарди долара у малену црногорску економију, и на тај начин, макар и индиректно, финансирала антинарнодни и (испоставиће се) антируски режим Мила Ђукановића и оцепљење Црне Горе од Србије.

Радило се, очигледно, о погрешно процени Русије да ће у Црној Гори, релативно малим средствима, задобити пријатељску државу у срцу Медитерана, коју је услед њених веома малих територијалних и популационих габарита, лако контролисати. Да несрећа буде већа, улагање, улагање руског капитала у Црну Гору наставило се све до 2014. године, када се Црна Гора придружила земљама Запада и увела санкције Русији, а 2017. године постала и чланица НАТО. Црна Гора данас предњачи у антируској хистерији на Балкану, све по оној народној да потурица мора бити гори од Турчина. Црна Гора је пре пар дана стављена на званичну листу непријатељских земаља Русије, па је то колика је грешка била подржавати њено руководство огромним количинама свежег новца данас, надам се, јасно и самом руском руководству. Насупрот томе, званични Београд, у коме је Русија управо могла да остваеује доминантан политички и сваки други утицај минималним средствима, изгубио је оцепљењем Црне Горе излаз на море, а на тај начин постао и изолован од Русије. Управо је то и била сврха оцепљења Црна Горе од Србије, и то је основни фактор који Црну Гору држи на политичкој карти Европе као независну државу.

Исто се може рећи за повлачење руског контигента КФОР-а са територије КиМ, без обзира на објективне тешкоће са којима се суочавао тај контигент, као што је непријатељско држање Албанаца на терену, неискрен однос тзв. Западних партнера, као и опструкција власти из Београда које, под притиском Запада, нису ни саме улагале довољно напора да руске мировњаке задрже у српским енклавама и око најзначајнијих цркава и манастира. Русија је тиме сама себе лишила утицаја на једном подручју, на коме се све силе, па и оне другоразредне, утркују око тога која ће од њих остварити већи утицај. Поново треба нагласити, да посебно треба жалити за тим, усред спознаје са колико је мало људских и материјалних средстава у Србији и српским земљама Русија то могла да оствари.

Тема истискивања руског утицаја, не само политичког, већ и културног, захтевала би цео један посебан текст. Зато ћу овде поменути само најрепрезентатвније примере. Готово је непримећено, чак и у стручној јавности, прошла вест да је Казахстан, званично један од највећих руских савезника, укино ћирилицу као писмо за свој језик и да се од пре пар година казашки језик може писати искључиво латиничним писмом. Да је тема језика и песма од прворазредног значаја када је у питању мека моћ и њена пројекција, излишно је и говорити. Као што је излишно говорити о статусу који поседује, рецимо, француски језик у франкофонским земљама - бившим француским колонијама, од којих многе ни данас немају добре политичке односе са Француском. То да вам један од највећих савезника избацује ћирилицу и прелази на писмо геополитичког супарника, латиницу, никако се не може сматрати пријатељским гестом, па ни гестом преко кога треба прећи зарад мира у кући. Као што се не би могло назвати пријатељским ни понашање Казахстана према припадницима руске мањине, у коме су етнички Руси 60-их година прошлог века чинили двотрећинску већину, док, према последњем попису из, сада већ далеке 2009. године, чине тек око 24% становништва. За оне који Казахстан сматрају, у геополитичком смислу, безначајном земљом, треба рећи да та земља спада у 10 територијално највећих земаља света, док се процењује да је број становника превалио преко 19 милиона. Казахстан је члан ОДКБ-а и Евроазијског економског савеза.

Ћирилицу је, као писмо домицилног језика, 2020. године из употебе избацио и Узбекистан. За неупућени део јавности. Узбекистан је данас по реалном броју становника, вероватно друга и после Русије најмногољуднија земља бившег СССР-а, с обзиром да се процењује даима око 35 милиона становника. То је за 50% више од укупног становништва СФРЈ уочи њеног распада.

О третману који руски језик ужива у три прибалтичке државе није ни потребно трошити речи, будући да је тамо на делу типична етничка сегрегација руског становништва, а процењује се да у свакој од ових држава Руси чине око трећине од укупног броја житеља. Дакле, Руса у прибалтичким државама, сразмерно броју становника, има онолико колико има Срба у Црној Гори, а статус који они уживају је вероватно и гори од статуса Срба у поменутој земљи. На делу је, дакле, чисти апартхејд у сред Европе (и Европске уније) и то у трећој деценији 21. века.

Слично стоје ствари и са Азербејџаном, Молдавијом и Јерменијом, која је данас етнички најчистија република бившег СССР-а у којој Јермени чине око 99% становништва.

Из ове анализе је намерно изостављена Украјина, која је за Русију и њен статус велике силе, објективно земља од највећег геополитичког приоритета, и комплексност пробелама Русије и Украјине заслужује најмање један посебан текст.

На крају треба прокоментарисати проблем, који је, рекло би се, унутарполитичко питање Русије, те није тема која би се требала обрађивати у текстовима који се баве спољнополитичким питањима. Међутим, то питање нема спољнополитички контекст само на први поглед. Чињеница је да је руска економија потпуно недиверзификована, спољна политика готово искључиво је заснована на нафти и гасу, а јака индрустријска и научно-технолошка база земља наслеђена из времена СССР-а, готово потпуно неискоришћене. Још горе, нема никаквих назнака да се ствари последњих година мењају.

У нашој јавности влада фама по којој су Русији, тобоже, санкције помогле да развије сопствену привреду, а посебно пољопривреду. Ако се за пољопривреду то и некако може рећи, мада и то искључиво на пољу екстензивне производње житарица, онда се за привреду у целини то никако не може рећи. Русија је 2013. године, дакле пре увођења санкција, имала номинални бруто друштени производ (БДП) од 2000 милијарди америчких долара и у укупном светском БДП-у учествовала са 2,6%. Три године након увођења западних санкција,  2017. године, руски БДП је око 1500 милијарди долара и у светском БДП-у учествовао са 1,88%. Године 2019. укупан БДП Русије износио је 1600 милијарди долара, што је чинило 1,84% БДП-а планете. Прошле, 2021. године, БДП Русије је и даље износио 1600 милијарди долара и у светском БДП-у учествовао са 1,7%. Из ових бројки видимо да је номинални руски БДП протеклих 8 година у најбољем случају стагнирао, када су у питању апсолутни износи, док је у релативном смислу константно опадао. Русија је 2013. године, на списку земаља по номиналном БДП-у заузимала 8. место. Данас и претходних неколико година она заузима тек 11. место, а листу првих 10 земаља на том списку затвара Јужна Кореја.

Када је у питању БДП мерен паритетом куповне моћи, за који највећи светски економисти сматрају да је свакако релевантнији метод израчунавања апсолутне економоске моћи једне земље, ту за Русију ствари стоје боље, међутим, не толико боље да не би разочарало онај део јавности који заговара безрезервно ослањање на Русију, не само у политичким, него и у економским односима. Русија се, дакле, на листи земаља по БДП-у по паритету куповне моћи налази на утешном 6. месту. Лидерску позицију на тој листи заузима НР Кина, чији је БДП мерен на исти начин скоро 6 пута већи од руског,а друге су САД. Трећа је Индија, која има БДП три пута већи од руског, затим Јапан, па Немачка. Тик иза Русије налази се, Србији геополитички и економски занемарљива Индонезија, затим Бразил, Француска и Велика Британија. Треба истаћи да Русија од Немачке, Француске и Велике Британије има око 2 пута више становника, а да је по површини око 50 пута већа од једне Немачке, што за собом повлачи и огромне природне ресурсе на тако великом а слабо насељеном подручју.

Када се ради о БДП-у по глави становника (per capita), Русија ту, у најбољем случају, спада у другоразредне земље, пошто се на тој листи, мерено номинално, налази на веома ниском 85. месту на свету, а испред ње су, рецимо, земље попут Кине или Бугарске, док су осетно испред ње, рецимо Хрватска или Румунија. Оријентације ради, Србија је на овој листи на 99. месту.

Када је у питању БДП по глави становника по паритету куповне моћи, за који можемо рећи да је један од релевантнијих показатеља животног стандарда просечног становника једне земље, ситуација изгледа тако да просечан Рус годишње произведе робе и услуга за нешто више од 29 000 долара и заузима 74. место на списку земаља и зависних територија света.  САД зазимају 15. место на тој листи, са 68 000 долара, Немачка је 26, а тик испред Русије су Хрватска, која је 71. и Грчка и Турска, као 69. и 68. на списку респективно. За Русијом не заостаје превише ни нама суседна Бугарска, која је на 81. месту са 25 000 долара по глави становника. Србија је на овој листи 92. и генерише нешто више од 20 000 долара по глави становника годишње. Русија се, дакле, ни овим параметром не може подичити. Напротив, има озбиљне разлоге да се стиди своје економске позиције.

Када је реч о нафти и гасу, треба истаћи да су катастрофални економски показатељи Јељцинове епохе, поред унутрашњих фактора, попут пљачкашке приватизације, прекида кооперантских ланаца у бившим совјетским републикама као и промени целокупног правног оквира у коме се одвија привредни живот, а који је генерацијама васпитаним у комунизму био потпуно непознат, дакле поред свих тих фактора кумулативно, били условљени и једним значајним спољним фактором. Тај фактор је историјски ниска цена нафте на светским тржиштима крајем 80-их и током читавих 90-их година. Насупрот томе, током Путиновог мандата, цене нафте не само да су се потпуно оправиле, већ су достигле опет историјске, али овога пута историјски високе вредности, услед напада САД на Авганистан 2001. године, а посебно инвазије САД и њених савезника на Ирак 2003. године.

Цену нафте је додатно „погурала“ на горе и велика економска криза из 2008. године као и „Арапско пролеће“ 2011. године, па је тако уочи руског припајања Крима, цена барела износила око 100 америчких долара. Поређења ради, цена барела је 1990. године износила 22,22 долара, 1995. године тек 17,23 долара, а 2000. године 28,26 долара. Већ 2005. године барел нафте се куповао за 50,24 зелених новчаница, да би у наредних 5 година порастао за додатних 50% и 2010. године бредео 76,69 долара. Као што је већ напоменуто, до 2013. године, цена нафте достигла је вредност од преко 100 долара за балер, што је поскупљење од преко 300% у односу на 2000. годину. Нема сумње да је побољшању опште економске ситуације током прва два Путинова мандата, као и на почетку трећег мандата, кумовала овако повољна (из руске перспективе) ситуација на светским берзама.

Али, чак и такво поскупљење нафте и других енергената споро се одражава на поскупљење животног стандрада просечног грађанина Русије, услед чињенице да је доминантан део природних богатстава и индустријских капацитета сконцентрисан у рукама малог броја олигарха, а да је национално богатство далеко неравномерније распоређено него што је то случај са земљама западне Европе. Неравноправност је, заправо, већа него у земљама централне и источне Европе, које имају сличне економске показатеље per capita, али је национално богатство код ових других далеко равномерније распоређено, услед постојања каквих-таквих институција, као и постојање прерађивачке индустрије, макар у зачетку, која није ослоњена на пуком извозу сировина и полупроизвода. Русија се, са друге стране, потпно окренула управо извозу сировина и полупроизводима, индрустријским земљама западне и средње Европе, као и југоисточне Азије. То се односи на енергенте, метале, дрво, житарице...

С тога се економска структура Русије с правом може поредити са економском структуром Саудијске Арабије, Ирана или Јужноафричке Републике. Да се читаоци могу лако уверити да Русија нема производ широке потрошње ( сем водке) који је довољно конкукрентан да може да се пласира на светско тржиште, довољно је да се окрену и око себе покушају пронаћи било шта произведено у Русији. За то ће им сигурно бити потребно доста времена, ако им се уопште посрећи да такав производ имају у својој близини. Сасвим супротно ствари стоје са производима из земаља на које српско јавно мњење не гледа као на земље са прворазредним геополитичким утицајем, НР Кином и СР Немачком.

Зашто је овако опширна анализа руске економије уопште потребна у једном тексту који се бави спољнополитичким плусевима и минусима? Управо зато што су економија и економски односи верни пратиоци политике и политичких процеса. Земље Запада су , у својој агенди ширења у свим правцима, успеле да себе наметну коа пожељан политички блок, управо нудећи оно од чега се живи и што је просечном човеку, заокупљеном свакодневним проблемима, много важније од високе политике и идеолошких питања,а то је животни стандард. Русија је, између осталог, управо и одсуством јаке економије препустила својим геополитичким такмацима и оне регионе света у којима је могла да остварује доминантан утицај, и то, како је већ више пута истакнуто, минималним ангажованим снагама.

Чињенично стање, које је у тексту описано, не може се никако односити на државу која проживљава политичку, економску, геополитичку и културну ренесансу. Збигњев Бжежински сматрао је да су четири кључна критеријума параметри којима се може мерити укупна моћ једне земље. То су војна сила, просперитетна економија, авангардна идеологија и модел живота који је привлачан житељима других земаља. Аутор се, лично, не би сложио са тим да се у данашњем свету идеологија у најширем смислу може сматрати битним фактором моћи земље, а још мање да је оно што су данашње политичке елите Запада изабрале као своју идеолошку агенду на било који начин авангардно (у духовном и биолошком смислу је чак потпуно декадентно). Међутим, осталим факторима које је овај Западни геополитичар и велики познавалац Русије набројао, нема се шта замерити.

Проблем је у томе што савремена Русија, осим војне силе, не поседује ни један други од ова три параметара. У тексту је, дакле, показано да руска економска моћ у апсолутном смислу стагнира, док у релативном односу опада. Поставља се због тога питање, како ће се и постојећа војна моћ, одржати у светлу чињенице да су руска издвања за одбрану 4 пута мања од кинеских, а чак 12 пута мања од америчких. Војни буџет Русије је, с времена на време, мањи и од војног буџета Француске, Индије или Саудијске Арабије, а наведене земље се, најблаже речено, не сматрају прворазредним војним силама. Ако се има у виду све наведено о руској економској снази, поставља се питање како ће се одржати корак у развоју високих технологија, у којима Русија доста заостаје, само 30 година од распада СССР-а, који је у многим технологијама био пионир. Чак и ако се занемари модел живота привлачан за житеље других земаља, и ако се политички утицај схвати као производ пре свега економске и војне моћи једне земље, долази се до тога да Русије своју војну моћ једноставно нема са чиме помножити.

И последње, али не и најмање важно, односи се на опадање и стагнирање руског становништва, унутар којег етнички Руси имају посебно негативну демографску структуру.

Све наведено доводи у питање мудрост и прорачунатост руског руководства, у које се добар део домаће али и светске јавности толико узда. Народским речником речено: цар (руски, наравно) је го!

Ако се рачунало да ће Запад прихватити Русију као себи равног партнера, показао се завидан степен непознавања свега и свачега, а посебно историје, како светске, тако и националне, руске. Ако није у питању теоријско незнање, онда је у питању одсуство елементарне политичке умешности и веровање у сопствене заблуде. Ако се чекало да Русија ојача – превише се дуго на то чекало. А резултат је крајње упитан.

Било како било, Русија је својим нападом на Украјину (чини се) схватила своје грешке, бар када је њена сопствен безбедност у питању. На нама остаје само да се надамо да ће се колико данас кренути и у ревизију целокупне унутрашње, посебно економске, али и спољне политике. Довољно ће бити у томе имати пред очима пример Кине.