Protesti na trgu Taksim - prolazni sukob ili početak političkih promena u Turskoj

Rezime: Krajem maja meseca 2013. godine u Turskoj započeli su protesti nezadovoljnih građana, povodom namere gradskih vlasti da u jednom od istambulskih parkova izgrade tržni centar. U početku spontano okupljanje građana i njihov nenasilan protest, ubrzo su dobili radikalnu dimenziju i prerasli u žestok sukob demonstranata sa policijom i organima bezbednosti. Naučno-istraživački rad je struktuiran tako da pored uvoda i zaključnih razmatranja sadrži još tri tematske celine: a) Savremena Turska, njen geopolitički položaj i aktuelno političko-bezbednosno stanje; b) Kurdsko pitanje u Turskoj; v) Aktuelni protesti u Turskoj. Cilj rada je naučna deskripcija složenih političko-bezbednosnih kretanja, koja su izazvana aktuelnim demonstracijama, neredima i nemirima u Turskoj. To posebno dobija na značaju, ukoliko se uzme u obzir kontroverzan položaj koji Turska danas ima ne samo u evropskim, već i u širim međunarodnim okvirima. Zbog latentne mogućnosti prelivanja aktuelnih konflikata iz Turske ne samo prema susednim evropskim državama, već i ka pojedinim zemljama zapaljivog bliskoistočnog regiona, pokušano je izvođenje što objektivnije istraživačko-kritičke valorizacije aktuelnih političkih i bezbednosnih kretanja, sa akcentom na ulogu svih značajnijih i uticajnijih subjekata međunarodne zajednice. Neizostavno je bilo napraviti i kraći teorijski osvrt na trenutnu ulogu Turske u sirijskom građanskom ratu, kao i u egipatskom puču, jer postoje određeni indikatori koji ukazuju na delimičnu uzročno-posledičnu vezu tih konflikata.

Ključne reči: Politička i bezbednosna kriza, demonstracije, kurdsko pitanje, geopolitika, međunarodni odnosi.

1. Uvod

Nakon burne i kontroverzne političke istorije, Turska je uspela da se ponovo nametne kao izrazito značajan faktor na svetskoj političkoj i ekonomskoj pozornici. Gotovo da ne postoji aktuelno pitanje u okviru svetske zajednice a da Turska na neki način nema određenu posrednu ili neposrednu ulogu. Turska je odavno prestala da se bavi samo regionalnim pitanjima Bliskog istoka i Balkanskog poluostrva, i sve više nastoji da se nametne kao nezaobilazan akter u globalnim međunarodnim kretanjima i procesima.           

Snažna ekonomija Turske i njena povezanost sa pojedinim uticajnim državama definitivno su glavni pokretač njene ofanzivne spoljne politike. Svetska ekonomska kriza je u određenoj meri usporila njen progresivan ekonomski razvoj, pri čemu se analizom ekonomskih parametara Turska može uvrstiti među dvadeset ekonomski najrazvijenijih država sveta. U tom smislu, postoje različita tumačenja referentnih međunarodnih ekonomskih institucija o njenoj trenutnoj poziciji na svetskoj rang-listi, ali ona se u svim analizama kreće u navedenom okviru.

Međutim, jedan broj autora smatra da je ekonomski sistem Turske prenapregnut, te da nema perspektivu dugoročne stabilnosti. Tome u prilog apostrofiraju se određeni parametri koji ukazuju na izrazito visok spoljni dug Turske (javni i privatni), koji je tokom prethodne godine prevazilazio 330 milijardi dolara.[1] U poslednjih sedam godina, obim prometa u trgovini sa državama EU je prepolovljen i taj trend se nastavlja. Pripremne radnje SAD i EU da uvedu slobodnu trgovinu definitivno su preusmerile tursku ekonomiju prema Sudanu, Etiopiji, Somaliji, Egiptu, kao i još nekoliko afričkih zemalja. Tome ide u prilog i činjenica da je zvanična Ankara već počela da jača svoje političko prisustvo (kao osnov ekonomskog) u ovim državama, pri čemu je slikovit primer njena posrednička uloga u smirivanju političke krize u Somaliji.[2]

Tursko društvo trpi brojne posledice usled ovih ekonomskih disproporcija. To je doprinelo stvaranju sve veće razlike između (ekstremno) bogatih i doskorašnjeg srednjeg sloja, koji zbog novonastalih tendencija i sve većih ekonomskih usložnjavanja, polako klizi ka još skromnijem načinu života, pa čak i siromaštvu. Kada sve veći broj bogatih rapidno podiže kriterijume životnog standarda i stvara ambijent megalomanskog potrošačkog društva, sasvim je razumljivo da se kod većine stanovništva javlja osećaj nezadovoljstva. Iako je taj osećaj pretežno zasnovan ne na objektivnim, već na subjektivnim kriterijumima, on ipak predstavlja faktičko stanje.

Iako se turska vlada ponosi što je nedavno isplatila poslednju ratu duga prema Međunarodnom monetarnom fondu, jedan broj turskih autora smatra da to ne oslikava realno stanje turske ekonomije. Po njihovim procenama, stanje je veoma složeno, jer je u poslednjih nekoliko godina najveći dohodak ostvaren na osnovu privatizacionog procesa, a ne kroz neke realne izvore prihoda, na primer, putem industrijske proizvodnje. Takođe, nezaposlenost je preko 20%, što ne pruža nikakvu perspektivu, posebno kod mladih, koji sve više hrle u države zapadne Evrope u potrazi za bolje plaćenim poslovima.[3]

U takvom društvenom ambijentu, gotovo uvek se stvaraju uslovi za „neku akciju“. Karakter te akcije direktno je uslovljen drugim društvenim parametrima, pre svega političkim, ekonomskim, socijalnim, vojno-bezbednosnim, kulturološkim, religijskim i tome slično. Ako se uzme u obzir burna turska istorija, kompleksnost savremenog turskog društva, kao i brojne protivrečnosti koje ga opterećuju, sasvim je razumljivo što Turska i dan-danas predstavlja potencijalno izvorište kriza i konflikata, koji se ne mogu uvek sa sigurnošću kontrolisati i kanalisati.

To potvrđuju i najnoviji protesti na istambulskom trgu Taksim, koji su se za kratak vremenski period proširili po gotovo svim većim i značajnijim turskim gradovima. Poznato je da demonstracije i srodni oblici organizovanog ispoljavanja političkog nezadovoljstva nikada ne predstavljaju stihijsku aktivnost, jer to nikako ne može proizaći iz njihove same prirode. 

U tom smislu, demonstracije u unutarpolitičkom smislu predstavljaju javno i masovno izražavanje nezadovoljstva i spremnosti za borbu od strane građana u vezi sa nekom političkom merom, postupkom ili događajem. Najčešći oblik ovakvih demonstracija su ulične demonstracije koje mogu biti praćene i aktima nasilja – demoliranjem javnih zgrada i slično, ili fizičkim otporom državnim organima koji pokušavaju da demonstracije spreče. Demonstracije su postale česta pojava u savremenim političkim sistemima gde postoje već pobuđene, ali neadekvatno zadovoljene težnje masa za učešćem u političkom životu i odlučivanju. One nekada imaju samo ograničen karakter striktno vezan za jedan određen događaj, a nekad su samo uvod u šire nasilne sukobe, pa i političke prevrate.[4]

Po pravilu, nelegalne demonstracije najčešće organizuju opozicione partije i pokreti, i to iz dva ključna razloga. Prvi se odnosi kada vlast sprovodi represivnu politiku i ne dozvoljava opoziciji da na legitiman način (u šta spadaju i demonstracije kao jedan od oblika legalne političke borbe) javno promoviše svoj politički program i političke ciljeve. Drugi razlog odnosi se na nameru opozicionih snaga da na svaki način održe demonstracije, a sve u cilju provociranja reakcije vlasti, kako bi se kroz izazivanje novih konflikata dodatno usložila politička kriza u državi. U ovom slučaju, organizatori demonstracija svesno krše pozitivne propise, i nastoje da nezakonitim delovanjem ostvare političke ciljeve. Ovakav način nelegalne političke borbe se gotovo uvek koristi u koordinaciji sa akterima iz inostranstva, jer se konflikt internacionalizuje, kako bi se promovisala navodna ugroženost ljudskih prava i sloboda. Za svaku vlast ovo je izrazito opasna situacija, jer nasilne demonstracije veoma lako mogu poprimiti oblik političkog prevrata. Za tako nešto dovoljno je da grupa demonstranata nasilno zauzme neke od objekata zakonodavne ili izvršne vlasti, pa da se postavi pitanje daljeg političkog legitimiteta vladajućih struktura. Isto tako, na osnovu lokacije na kojoj se održavaju nelegalne demonstracije, mogu se u određenoj meri i predvideti planovi demonstranata. Nije isto da li se nelegalne demonstracije održavaju na fudbalskom stadionu, na periferiji grada, centralnim gradskim trgovima ili u blizini zgrada vlade, skupštine, ministarstava sile, radio-televizijskih stanica i tome slično.

Glavna razlika između ova dva razloga organizovanja nelegalnih demonstracija, sadržana je u činjenici da se u prvom slučaju radi o stvarnom suzbijanju demokratskih vrednosti savremenog društva, dok se u drugom slučaju radi o klasičnom subverzivnom delovanju. I jedan i drugi pravac nanose veliku štetu po politički život svake zemlje, i samo se razlikuju smerovi ispoljavanja negativnih pojava. U prvom slučaju politička meta je opozicija, dok u drugom, vlast. Naravno da je moguće postojanje i nekog trećeg, četvrtog, pa i više razloga, ali oni će se uvek manje ili više kretati u granicama ova dva ključna okvira.        

Sa pravno-političkog stanovišta, protesti na istambulskom trgu Taksim predstavljaju oblik nelegalnih demonstracija. Ali, postavlja se jedno logičko pitanje. Kada su, uopšte, legalne demonstracije bilo gde dovele do političkih promena? Zbog visokog procenta biračke podrške Erdoganove vlade, protesti u Turskoj imaju šansu za uspeh, samo ukoliko se još intenzivnije i konkretnije podrže iz inostranstva. U odnosu na ukupan broj stanovnika Istambula, broj demonstranata je izrazito mali, i po tom osnovu ne postoje preduslovi da se formira kritična masa. Međutim, njihova opasnost po tursku vlast sadržana je u činjenici da ukoliko potraju duži vremenski period, mogu dovesti na dnevni red pitanje daljeg legitimiteta aktuelne turske vlade pred delom međunarodne zajednice. A to je možda u ovom trenutku i primarni cilj prikrivenih aktera istambulskih protesta.

Kada je reč o tim prikrivenim akterima, važno je naglasiti da se tu uvek radi o licima, grupama, organizacijama, institucijama i državama, koje imaju aktivno učešće u pripremanju, organizovanju i izvođenju demonstracija ili nekih drugih formi političkih protesta u određenom društvu ili državi. Svoje aktivnosti sprovode konspirativno i daleko od očiju javnosti. Prikriveni akteri najčešće potiču iz redova specijalnih službi, čija profesionalna orijentacija omogućava obaveštajne prodore u države koje predstavljaju metu agresije, subverziju i destabilizaciju prilika, izazivanje konfliktnih i kriznih stanja, a sve u cilju realizovanja određenih spoljnopolitičkih ciljeva.

U tom smislu, „obuzdavanje“ zemalja koje se brzo i snažno razvijaju, nije nikakva novost. Da li je ovo opomena Turskoj ili nešto drugo, dalji događaji će to i pokazati.

2. Savremena Turska, njen geopolitički položaj i aktuelno političko-bezbednosno stanje

Evidentno je da složeni političko-bezbednosni događaji u Turskoj imaju znatno kompleksniju pozadinu, nego što to na prvi pogled deluje. Da bi se na pravi način razumela ta pozadina, neophodno je vratiti se nekoliko decenija unazad, ali osvetliti i aktuelni geopolitički položaj Turske.

Kao država sa preko 80 miliona stanovnika, Turska je uprkos višedecenijskim unutrašnjim političkim tenzijama uspela da se razvije u snažnu vojnu i ekonomsku silu, što je posebno došlo do izražaja u poslednjih dvadesetak godina. Uporedo sa ekonomskom ekspanzijom, Turska je zauzimala sve ofanzivniji spoljnopolitički kurs, vrlo obazrivo oživljavajući i priželjkujući povratak na nekadašnje pozicije nekadašnjeg Osmanskog carstva, zbog čega brojni autori takav pravac turske državne politike sa pravom kvalifikuju kao neoosmanizam. Kao članica NATO, Turska je prema zvaničnim podacima Severnoatlantske alijanse, druga po snazi, odmah iza SAD, što joj daje dodatnu spoljnopolitičku težinu.

Iako je tokom i nakon Drugog svetskog rata nastojala da održi neutralnu poziciju, Turska se balansirala između hladnoratovskih polova sve do 1952. godine, kada je postala članica NATO. Tokom Hladnog rata imala je veoma važnu ulogu, i što je u vojno-teritorijalnom smislu za SAD predstavljala Kuba, to je za nekadašnji SSSR značila Turska.

Ako se pogleda geopolitički položaj Turske, još na prvi pogled se može ustanoviti da je izrazito interesantan i povoljan u svakom smislu. Turska se proteže na dva kontinenta i okružena je sa četiri mora, Crnim, Sredozemnim, Egejskim i Mramornim. Graniči se sa osam država, Grčkom, Bugarskom, Gruzijom, Jermenijom, Azerbejdžanom, Iranom, Irakom i Sirijom. Ako se uzme u obzir da Turska suvereno vlada i na severnom delu ostrva Kipar u okviru Turske Republike Severni Kipar, potpuno je jasno o kakvom geopolitičkom potencijalu se radi. Inače, međunarodno nepriznata Turska Republika Severni Kipar predstavlja ozbiljnu tačku višedecenijskog sporenja ne samo Grčke i Turske, već i Evropske Unije sa Turskom. Problem dobija na svojoj složenosti ako se uzme u obzir da se u Turskoj Republici Severni Kipar nalazi preko 30 000 turskih vojnika, kao i sistemi za elektronsko izviđanje koji pokrivaju čitavo Sredozemlje i veliki deo Bliskog istoka.

Sve navedeno posebno iritira Izrael, čiji zvaničnici sve češće ukazuju da Turska vodi opasnu spoljnu politiku, kao i da direktno deluje protiv izraelskih interesa. Ovaj sukob interesa nije vidljiv samo na vojnom planu, već i na sve većoj (re)islamizaciji Turske. Inače, Turska je nakon više vojnih udara postala izrazito sekularna država, pa njeno gravitiranje ka islamizaciji ne zabrinjava samo mnoge države, već i značajan deo turskog građanskog društva.

Kada je reč o vojnim udarima, potrebno je naglasiti da Turska po tom pitanju ima izrazito bogatu tradiciju. U novojoj istoriji Turske, pučevi su izvođeni u više navrata i to 1960, 1971. i 1980. godine.

Puč iz 1960. godine samo je trenutno vratio snagu izvornom kemalizmu, da bi već na prvim slobodnim izborima opet pobedila jedna opoziciona stranka, Demirelova Partija pravde. Izuzetno vešt politički taktičar, Sulejman Demirel, prvo premijer, a kasnije i predsednik Turske, nije otvoreno podržavao (re)islamizaciju, ali je sistematski ukazivao na pozitivnu ulogu "umerenih" islamskih pokreta i bratstava u sprečavanju širenja radikalnih fundamentalističkih tendencija.[5]

Dejstvujući kao garant i zaštitnik kemalizma, armija, ta država u državi, ponovo je intervenisala 1971. godine, ali se dostignuti stepen (re)islamizovanosti pokazao kao teško poništiv. Upravo u godinama koje su usledile, vojne strukture sukcesivno su formirale i ugasile dve islamističke političke partije sa istim liderom, Nedžmetinom Erbakanom na čelu – Partiju nacionalnog poretka (1970) i Partiju nacionalnog spasa (1973). Erbakan postiže solidne rezultate na izborima i učestvuje u koalicionim vladama, što mu omogućava da u određenim domenima institucije Kemalove laičke republike postepeno odozgo potapa podizanjem ustava pred islamističkom klimom, naročito u oblasti verskog školstva. Stanje u društvu se komplikuje, a ideološki sporovi poprimaju ekstremne i dramatične forme. Usled žestokih sukoba levice i desnice, Turska dolazi na ivicu građanskog rata. Generali ponovo kreću u akciju i organizuju novi puč 1980. godine, radi odbrane svetih tekovina kemalizma, samo što su se tog puta u izvršenju tog zadataka, oslonili na svetu snagu islama. Boreći se za spas kemalizma, uliće dodatnu snagu njegovom glavnom protivniku, što će im, rezultativno posmatrano, sa stanovišta deklarisanih namera, učinak osenčiti, najblaže rečeno, dvosmislenošću.[6] 

Nakon toga, bilo je više pokušaja, a ne prođe par godina pa da se ne dogode hapšenja turskih oficira pod optužbom da su pripremali prevrat. Poslednje u nizu, dogodilo se februara 2010. godine kada je po nalogu državnog javnog tužioca uhapšeno više od 200 visokih oficira turske armije, među kojima je bilo i nekoliko generala i pukovnika. Pored njih, uhapšeni su i bivši zamenik načelnika generalštaba, kao i komandanti ratnog vazduhoplovstva i mornarice, pod sumnjom da su tokom 2003. godine planirali izvođenje puča. Kako su turska sredstva javnog informisanja objavila, cilj zaverenika u njihovoj pučističkoj akciju pod pseudonimom „Malj“, bio je usmeren u pravcu sprečavanja dalje islamizacije zemlje i jačanja sekularizacije Turske, a sve radi destabilizacije političkih i bezbednosnih prilika u zemlji. Izdato je saopštenje i da su pučisti planirali podmetanje ekspoloziva u istambulske džamije, likvidaciju nosioca visokih političkih funkcija, kao i da su provocirali grčku vojsku da obori turski vojni avion nad Egejskim morem, a što bi unelo dodatne tenzije u već napetim bilateralnim odnosima Turske i Grčke. Osim toga, turski premijer Erdogan je u izjavi za medije istakao da turska armija izabrane narodne predstavnike svrgavala 1969, 1971. i 1980, kao i da je 1997. godine naterala na povlačenje tadašnjeg premijera Nedžmetina Erbakana.

Pored navedenog, Turska je pridruženi član EU, odnosno nekadašnje Evropske ekonomske zajednice još od 1964. godine. Zvanično se prijavila za punopravno članstvo 1987, a status kandidata dobila je tek 1999. godine. Od navedenog perioda, ništa se značajnije nije dogodilo u tom pravcu, izuzev tokom 2005. i 2006. godine, kada je održano više sastanaka turskih zvaničnika i visokih predstavnika EU o harmonizaciji odnosa radi eventualnog punopravnog članstva. Nedavno je pokrenuta inicijativa od strane EU za otvaranje nove runde dijaloga o turskom eventualnom punopravnom članstvu, ali zvanična Ankara i dalje sa dosta rezerve i skepticizma gleda na taj proces.

Generalno posmatrano, među većinom članica EU postoji negativan stav o eventualnom turskom punopravnom članstvu. S druge strane, očito je i da u Turskoj ne postoji izrazita ambicija u tom pravcu. Turska u odnosu sa EU kao svoje glavne benefite vidi slobodnu trgovinsku razmenu i kretanje ljudi, odnosno nesmetanu migraciju radne snage. U tom pravcu između Turske i EU potpisano je više sporazuma, ali je to za Tursku još uvek nedovoljno. Osim toga, Turska nije spremna da u periodu globalne ekonomske krize koja je zadesila i gotovo sve članice EU, na određen način podeli „sudbinu“ sa tim državama, i pruži im ekonomsku pomoć.

Turska je imala zapaženu ulogu u generisanju krize u Siriji i Egiptu. Međutim, odbila je da kao NATO članica učestvuje u agresiji na Libiju. Libija je pre svrgavanja Moamera Gadafija bila jedan od značajnijih spoljnotrgovinskih partnera Turske, što potvrđuju brojne tursko-libijske investicije, trgovinska razmena i razvojni projekti. Nove libijske vlasti su te ekonomske programe u značajnoj meri prekinule, i sve češće javno ispoljavaju nezadovoljstvo prema aktuelnim turskim vlastima što se nisu uključile u vojnu intervenciju protiv Gadafija.[7] Mada, pitanje je ko danas predstavlja vlast u Libiji, budući da u toj zemlji deluje više stotina raznoraznih milicija, terorističkih organizacija i bandi. Hteli to da priznaju ili ne, pojedini uticajni zapadni političari su uništili Libiju i stvorili polje snažne političke i bezbednosne nestabilnosti u regionu Severne Afrike. Zbog turbulentnih procesa koji će u Libiji trajati još dugi niz godina, u predstojećem periodu može doći i do novih prelivanja konflikata. Iz navedenih razloga, cena kontrole nad libijskom naftom, na kraju može biti previsoka.

Na bezbednosnom planu, interesantno je da je Turska kao punopravna članica NATO započela i pregovarački proces sa Šangajskom organizacijom za saradnju, u kojoj su punopravne članice Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgizija. Ovo posebno dobija na značaju ako se uzme u obzir da je Šangajska organizacija za saradnju, uslovno rečeno, nezvanično predvorje ODKB-a (Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju), kao što je Partnerstvo za mir kada je u pitanju NATO.

U tom smislu, jedan broj autora procenjuje da je to pokušaj turskog ucenjivanja SAD, sračunat da se ostvare veći benefiti u spoljnopolitičkim i ekonomskim odnosima sa Sjedinjenim Državama i EU, a postoji i stanovište da će Turska imati ulogu „trojanskog konja“ u pomenutoj bezbednosnoj organizaciji.[8] I jedno i drugo stanovište je veoma rizično za Tursku, a ni SAD, ni članice Šangajske organizacije za saradnju nisu toliko lakoverne da ne bi mogle da predvide takve turske namere. Očito da je u pitanju nešto sasvim treće.

Ambicije Turske da u energetskoj sferi ostvari efekat „čvorišta“, koje će naftovodima i gasovodima povezati Aziju, Afriku, Rusiju i Bliski istok, kako vreme prolazi, postaju sve nerealnije. Zbog toga, turska vlada je nedavno donela odluku da do 2023. godine izgradi još tri nuklearne elektrane. Od toga, planirano je da prvu izgrade ruske kompanije, a drugu francusko-japanski energetski konzorcijum.[9]

Unutrašnja politička scena u Turskoj, iako je veoma kompleksna, stiče se utisak da za sada nema ozbiljnije političke opcije koja bi mogla da legitimnim i legalnim putem ugrozi vladajuću „Partiju pravde i razvoja“. Erdogan, kao premijer u sva tri mandata, „brižljivo“ sa bavio opozicijom. Tome u prilog idu i tvrdnje Filipa Giraldija, bivšeg pripadnika CIA, koji ističe da Administracija SAD veoma obazrivo kontaktira sa liderima turske opozicije. Oficiri CIA u Turskoj se nalaze pod intenzivnim tretmanom turske kontraobaveštajne službe, što sa američkog aspekta dodatno usložnjava situaciju za operativno kombinovanje sa liderima turske opozicije. Zbog obazrivosti da ne dođe do narušavanja odnosa sa Erdoganom, akcenat američke strane je na saradnji u borbi protiv radikalnog islamističkog terorizma, gde CIA i turski MIT, prema rečima Giraldija, dobro sarađuju.[10]  

3. Kurdsko pitanje u Turskoj

Ono što Turskoj na svetskoj političkoj pozornici daje određeni specifikum jeste kurdsko pitanje. Da bi se na odgovarajući način razumela suština kurdskog pitanja, potrebno je vratiti se više vekova unazad, sve do antičkog doba. Međutim, kada je u pitanju Turska i njen odnos prema kurdskom pitanju, ono je posebno dobilo na značaju sredinom 1970-ih godina. Tada su turske vlasti zbog nemogućnosti da trajnije reše kurdsko pitanje u svoju korist, započele represiju prema Kurdima i njihovu asimilaciju. To je proizvelo osnivanje za jedne terorističke, a za druge oslobodilačke organizacije „Radnička partija Kurdistana“ (PPK), koja je sredinom 1980-ih započela sa izvođenjem oružanih akcija protiv turskih vlasti, pre svega na jugoistoku Turske. Od tada, pa do današnjih dana, prema navodima turskih zvaničnika, u sukobima je poginulo blizu 40 000 ljudi.

Kurdi su narod bez države, koji žive u, može se reći, geografskoj i istorijskoj oblasti, koja se proteže preko teritorije Bliskog i Srednjeg istoka i pokriva površinu od oko 350 000 kvadratnih kilometara. Brojno stanje im je faktički nemoguće ustanoviti, a procene se kreću da ih ima od 25 do 35 miliona. Nastanjeni su pre svega u Turskoj, Iraku, Iranu i Siriji, i od navedenih država samo u Iraku od pre nekoliko godina uživaju određeni stepen autonomije. Međutim, uprkos tome što su Kurdi nastanjeni u više država, svi problematični aspekti kurdskog pitanja najčešće se vezuju za Tursku. Kurdi su za sve dosadašnje turske vlasti predstavljali balast i kamen spoticanja, jer političku formulu, ne samo za vladanje, već i kohabitaciju sa Kurdima, nijedna turska vlada još uvek nije pronašla. Gotovo sve turske vlasti su korišćenjem političkih kanala ili mehanizama specijalnih službi pokušavale da razjedine Kurde i podele ih na sukobljene frakcije, kako bi ih lakše kontrolisali i manipulisali njima, ali to nikada nije bilo dovoljno da se umanji politički i bezbednosni značaj kurdskog pitanja. Štaviše, stiče se utisak da čim Turska pretera u svojim ekspanzionističkim ambicijama, „neko“ aktivira kurdsko pitanje, čime turske vlasti drži u neprekidnoj tenziji i pripravnosti. Nije na odmet napomenuti i da su Kurdi veoma obučeni i sposobni ratnici, a njihovu instruktažu svojevremeno su vršile zemlje nekadašnjeg socijalističkog lagera. Iako je blokovska podela odavno nestala, još uvek su ostale veze između Kurda i specijalnih službi sa postsovjetskog prostora. Da nije tako, kurdsko pitanje bi odavno već bilo rešeno u tursku korist.

Ako se aktuelno kurdsko pitanje posmatra u okviru istraživačke teme ovoga rada, a to je složena političko-bezbednosna situacija u Turskoj, najnoviji zahtevi demonstranata daju jednu novu, može se reći i kontroverznu dimenziju demonstracijama na trgu Taksim. Naime, demonstranti su zatražili da turske vlasti više ne sprovode represivne akcije protiv Kurda, što je potpuni zaokret u višedecenijskom turskom pristupu prema kurdskom pitanju. Takav zahtev i jedinstven politički stav demonstranata predstavlja novost, nakon više neuspelih mirovnih pregovora između turskih vlasti i PPK. U tom smislu, biće veoma interesantno kako će se Kurdi postaviti prema tom zahtevu demonstranata, odnosno da li će se masovnije pridružiti protestima, imajući u vidu da trenutno u Turskoj predstavljaju značajnu etničku zajednicu sa učešćem oko 20% u ukupnom broju stanovnika.

Pored navedenog, marta meseca ove godine, Abdulah Odžalan, lider PPK, proglasio je privremeno primirije između Kurda i turskih vlasti. To je rezultat mirovnih pregovora turskih vlasti sa Odžalanom, koji zastupa PPK. Sa turske strane, vođa pregovaračke delegacije je Hakan Fidan, direktor turske obaveštajne službe. Mirovni pregovori sadrže i pitanje amnestije za sve kurdske borce, uključujući i Odžalana. Međutim, iako je Odžalan još uvek zvanični lider PPK, pitanje je u kojoj meri on danas kontroliše partiju. Ona je postala transnacionalni pokret sa velikom mrežom i brojnim operacijama u regionu Bliskog istoka. PPK više nije Odžalanovo „dete“. Čak i da njegov predlog o mirovnom sporazumu podrži većina funkcionera, članova, aktivista i simpatizera PPK, pojedine tvrdokorne frakcije navedene partije, možda to neće prihvatiti. Na kraju krajeva, mnogi komandanti u sastavu PPK ne vide svoju budućnost izvan oružane borbe. Inače, Odžalan je nakon hapšenja u Keniji 1999. godine, sproveden u turski zatvor Imrali, koji se nalazi na jednom od ostrvu u južnom Mramornom moru. Prvobitna smrtna kazna mu je 2002. godine preinačena u doživotnu kaznu zatvora.[11]

Osim toga, ako se posmatra u širem kontekstu irački Kurdi imaju blagonaklon stav prema SAD, za razliku od turskih, koje su turske vlasti svojevremeno prinudno raselile i proterale uz, ne samo političku, već i vojnu podršku Sjedinjenih Država. Sve to dodatno usložnjava političku i bezbednosnu situaciju u Turskoj, jer stvara dodatno opterećenje u odnosima Turske i SAD, i samo pitanje vremena kada će američka administracija zatražiti od Turske da se ozbiljnije posveti rešavanju sve intenzivnijeg antiamerikanizma među Kurdima koji žive u Turskoj. A to svakako može stvoriti velike probleme turskim vlastima po više različitih osnova.    

4. Aktuelni protesti u Turskoj

Kada je 28. maja 2013. godine započet protest na trgu Taksim, nije nimalo jednostavno bilo predvideti da će on prerasti u masovne demonstracije, koje će za kratak vremenski period u pojedinim segmentima poprimiti i nasilan karakter. U sukobu demonstranata sa policijom, pored nekoliko poginulih, do sada je povređeno blizu 10 000 ljudi. Policija prilikom rasterivanja demonstranata koristi gumene metke, hemijska sredstva i vodene topove. Osim toga, radi rušenja infrastrukture demonstranata (montažno-demontažni kontejneri, šatori, transparenti, improvizovane bine, ozvučenje itd.), povremeno koristi i građevinsku mehanizaciju.

Da li su ove demonstracije borba protiv uništenja parka i da li one imaju čisto ekološki karakter? Naravno da ne, odluka gradskih vlasti Istanbula da se poseče gradski park i protesti koji su zatim usledili poslužili su samo kao povod ili inicijalna kapisla koja je podstakla demonstrante da politizuju proteste. Iskra koja je buknula u Istanbulu zahvatila je čitavu Tursku, što je do sada već odnelo više ljudskih života. Seča parka bila je samo povod da se probudi sekularna Turska i da građani iskažu svoj protest prema vlasti turskog premijera Redžepa Erdogana.[12]

Kod jednog broja autora postoji i stanovište da je Erdogan pripremao određene promene turskog ustava, koje su izazvale unutrašnje tenzije i bojazan da se stvaraju uslovi za apsolutizaciju njegove političke vlasti. Te ustavne promene, ukoliko bi se usvojile i izglasale, omogućile bi turskom predsedniku znatno veća ovlašćenja od sadašnjih.[13]

Imajući u vidu da se procenjuje da će se po isteku premijerskog mandata Erdogan kandidovati za predsednika Republike, ova stanovišta dobijaju na značaju. Ukoliko pobedi, biće prvi šef države koji je izabran na neposrednim izborima. To će na određen način zaokružiti njegovu političku karijeru i, teorijski posmatrano, omogućiti mu da oblikuje tursku političku scenu do 2023. godine, kada se obeležava sto godina od osnivanja Republike Turske.[14]     

Međutim, protesti se ne mogu isključivo vezati za unutrašnje probleme. Čak i ako su demonstracije u Istambulu pokrenuli aktivisti za zaštitu životne sredine, masovna mobilizacija snaga iz redova parlamentarne opozicije, nacionalista i građanskih grupa je uspela samo zahvaljujući tome što u Turskoj postoje mnogi problemi koji iritiraju najšire slojeve stanovništva.[15] 

Dakle, protesti, odavno je svima jasno, nemaju veze sa drvećem u Gezi parku. Kuvalo se odavno, i građanska Turska je godinama nemoćno posmatrala kako Kemalova Turska polako nestaje. Prvo su uhapšeni generali, pod optužbom da su spremali puč, a onda novinari, pisci, i svi su poslati u Silivri, zatvor u blizini Istanbula. Erdogan je pokušao i da sprovede svoje predizborno obećanje, i da ukine zabranu pokrivanja glave za žene zaposlene u javnim službama. Njegov parlament je izglasao to, i pored brojnih protesta u državi, ali je turski Ustavni sud ukinuo taj zakon. Čak i u slučaju interneta Erdoganova Turska pokazala ekstremni konzervatizam. Sajt Youtube je blokiran 2007. godine, uz brojne druge sajtove. Zanimljivo je da je jedini koji je u Turskoj koji je javno podigao glas protiv takve zabrane bio popularni aktuelni predsednik Abdulah Gul, koji je na svom Tviter nalogu izrazio neslaganje sa blokiranjem jutjuba i nekoliko Google servisa, i objavio da je naložio saradnicima da pronađu legalni način da se pristup dozvoli. Iako je 2010. ukinuta zabrana jutuba, nekoliko desetina hiljada sajtova je još uvek blokirano u državnoj cenzuri.[16]

S druge strane, demonstranti dobijaju pomoć sa raznih strana. Gradonačelnik Antalije je u gradu zabranio dopunu policijskih cisterni vodenim topovima. U Istanbulu su protestovali i advokati jednog suda. Neki glumci su takođe na ulicama, uključujući i glavnog glumca serije Sulejman. Zaposleni u Turkish Airlines, kojima je prethodno zabranjena kozmetika u jarkim bojama, na Taksimu su izveli performans o ponašanju u slučaju demonstracija. Neki hoteli otvaraju vrata i prihvataju ranjenike sa ulica, a čak i imami nekih džamija prihvataju demonstrante, pretvarajući džamije u skloništa od policije, a na Taksimu se mogu videti i žene pokrivene glave.[17]

U tom smislu, evidentno je da su protesti iz početnog „ekološkog“, ubrzo dobili svoj politički karakter, tokom kojih je zahtevana i ostavka turskog premijera. Erdogan se od strane demonstranata optužuje da od Turske, kao sekularne države, pravi islamističku državu, što prema njihovom mišljenju, stvara predispozicije da zemlja skliza u radikalizam i diktaturu.

S druge strane, Erdogan zvanično izjavljuje da su protesti u Turskoj indukovani spolja, te da se političko-bezbednosni događaji u Brazilu i Turskoj, na određen način kontrolišu iz istog centra. U prilog tome, dodao je i da u Turskoj, u kontekstu novonastale krize, intenzivno deluje strani faktor. Takođe, u više navrata je naglasio da je zbog demonstracija ugrožena i turska ekonomija, a da protesti negativno utiču i na sveopšti položaj i ugled Turske.

U tom smeru piše i turska štampa, koja navodi da su turske specijalne službe ustanovile da talase protesta i demonstracija na teritoriji Turske izazivaju strani provokatori i ekstremisti, kao i da je na ulicama infiltrirano od 750 do 1000 agenata stranih obaveštajnih službi.[18]

Bilo kako bilo, očito je da postoje akteri iza zavese. To nije zaključak izveden na osnovu ovih zvaničnih izjava, već na osnovu određenih činjenica. Te činjenice su najkraće posmatrano sadržane u sledećem:

·     Turska se nakon izrazito dominantne (subverzivne) uloge u sirijskoj krizi, postepeno distancira od tog sukoba;

·     Turska se nije uključila u agresiju na Libiju i to je nedavno Barak Obama, predsednik SAD, izneo kao javnu političku kritiku na račun Erdogana i njegove vlade;

·     Turska je od nedavno postala posmatrač u Šangajskoj organizaciji za saradnju. To je prva NATO zemlja koja je pristupila ovoj bezbednosnoj organizaciji. Prilikom potpisivanja memoranduma o pristupanju u svojstvu posmatrača, turski predstavnici nisu ni spomenuli sirijsku krizu;

·     Turska nakon višegodišnjih pokušaja da postane punopravna članica EU, još uvek čeka pristup, sa krajnje neizvesnim (i problematičnim) rokom i uslovima;

·     Turska je nedavno potpisala sporazum sa Palestinom o zajedničkoj izgradnji postrojenja za ekspoloataciju prirodnog gasa iz Sredozemnog mora;

·     Evropski zvaničnici, a pre svih nemačka kancelarka Angela Merkel, osudila je akciju turske policije protiv demonstranata na trgu Taksim, ocenjujući da je u pitanju prekomerna upotreba sile. Turski premijer je to oštro odbacio, upozoravajući Merkelovu da se ne meša u turska unutrašnja pitanja;

·     Nemačkoj kritici Erdogana, pridružio se i DŽon Keri, državni sekretar SAD, što ukazuje da je u američko-turskim odnosima došlo do određenog razmimoilaženja;

·     Širom Evrope održavaju se raznorazni protesti podrške demonstrantima. U dosadašnjem periodu, svi organizatori tih protesta nedvosmisledno su bili u funkciji „globalista“. Poslednji u nizu koji je privukao pažnju svetske javnosti, je protest članice feminističke grupe „Femen“ na istambulskom aerodromu;

·     Turska je nedavno izmirila poslednju ratu Međunarodnom monetarnom fondu i okončala  pedesetdvogodišnje dugovanje prema ovoj finansijskoj instituciji. Štaviše, Turska postaje zemlja kreditor MMF-a.

Sve navedeno predstavlja određene indikatore, koji ukazuju da je Turska, htela to ili ne, otvorila mnogo pitanja u veoma kratkom vremenskom periodu. Snažnim državama razvijenog Zapada nikako ne ide u prilog čak ni tračak sumnje u tursku lojalnost zapadnoj civilizaciji i sistemu vrednosti. Zbog toga, ne treba isključiti mogućnost da aktuelni protesti imaju mnogo dublju pozadinu i predstavljaju svojevrsan lakmus papir trenutnih odnosa između Turske i Zapada. 

5. Zaključak

Kao i u svakoj analizi, najteže i najnezahvalnije je predvideti moguće pravce daljeg razvoja turske krize. Evidentno je da Erdogan više ne može računati na podršku Zapada u onoj meri koliko je to bilo pre izbijanja krize. Zapad očito traži njegovog političkog naslednika, a možda ga je već i pronašao. Takav rasplet može proizrokovati sve veće okretanje Erdoganove vlade prema Rusiji, što ne predstavlja nikakvu istorijsku novost. U prilog tome, treba se setiti političke i vojne saradnje koju su tokom 1920-ih godina imali Mustafa Kemal Ataturk i Vladimir Ilič Lenjin.

Takođe, danas postoji izrazito dobra i profitabilna saradnja između Turske i Rusije. Rusija je glavni i najveći spoljnotrgovinski partner Turske. Osnova ruskog izvoza u Tursku su prirodni gas (75% udela) i metali (20% udela), dok se iz Turske u Rusiju uglavnom izvoze mašine i oprema (30% udela), tekstil (20% udela) i hrana (15% udela). Pored toga, u Rusiji posluje preko 150 turskih građevinskih firmi, pri čemu Tursku u letnjoj sezoni posećuje preko tri miliona ruskih državljana.[19] Sve ovo govori i o trendu globalnih promena, koje nakon unipolarnog ustrojstva izazvanog raspadom Istočnog bloka, međunarodni odnosi postaju drugačiji, i nezadrživo klize ka multipolarizmu.  

Od prvobitnog kemalizma, koji se tokom narednih decenija ideološki dogmatizovao i udaljio od stvarnosti, nosilac ovakvog pragmatizma postao je neoosmanizam. Čim su se stvorili uslovi, došlo je do otvaranja paralelnih spoljnopolitičkih kanala, što je doprinelo da se isključiva prozapadna usmerenost prethodne politike, gotovo sasvim zatvorila. Državno-nacionalni interes taktički se ponovo počeo sagledavati u proširenom geopolitičkom horizontu, van strogih ideoloških modela, ali u funkciji jedne civilizacijske strategije s krajnjim mikroideološkim, civilizacijskim strategijskim ciljem.[20]  

Pored navedenog, Kemal Kilidždarolu, lider najjače turske opozicione političke stranke „Republikanska narodna partija“ (CHP), početkom jula meseca 2013. godine, izneo je veoma interesantne komentare o povezanosti složenih političko-bezbednosnih događaja u Turskoj i Egiptu. Naime, Kilidždarolu je napomenuo je Turska u velikoj meri stajala iza vojnog udara u Egiptu, kojim je nedavno svrhnut egipatski predsednik Mohamed Morsi.[21] Po mišljenju, Kiridždaloua to je bio manevar Erdogana, kako bi krizne političko-bezbednosne događaje u Egiptu stavio u prvi plan, i stvorio uslove da se pažnja međunarodne javnosti preusmeri sa protesta u Turskoj.

U tom smislu, interesantno je da je administracija SAD uprkos brojnim javnim političkim osudama Erdogana povodom njegovog odnosa prema protestima, nakon izbijanja puča u Kairu, odmah nastavila intenzivnu komunikaciju po drugom političkom koloseku, više ne pominjući proteste u Turskoj u nijednom kontekstu. Štaviše, Turska uživa poziciju jednog od glavnih međunarodnih aktera u (ne)smirivanju aktuelne egipatske krize, koja preti da preraste u građanski rat, Sa aspekta politike, taj pragmatizam administracije SAD je apsolutno razumljiv. Istovremeno, Ban Ki Mun, generalni sekretar UN, nakon puča u Egiptu ostvario je više telefonskih kontakata sa Erdoganom od kojeg je zahtevao da se Turska aktivnije uključi u smirivanje aktuelne egipatske krize. Dodatnu konfuziju unosi i nedavna Erdoganova izjava, kojom je zvanično osudio svrgavanje Mohameda Morsija. Sve ovo ukazuje da Kilidždarolu nije izneo svoje stavove tek tako o umešanosti aktuelne turske vlade u složena političko-bezbednosna dešavanja u Egiptu, jer oni imaju zaista određeno utemeljenje u događajima koji su usledili.

Poznato je da međunarodne krize predstavljaju jedno izrazito kompleksno polje društvene civilizacije, koje gotovo uvek u početku funkcionišu po principu „kontrolisanog konflikta“. Međutim, u savremenim međunarodnim kretanjima, nije retka pojava da određene krize i konflikti izmaknu kontroli krugova koje ih izazivaju u upravljaju sa njima, čime se u prvo vreme stvara ambijent stihije, a potom i haosa. U tom stanju haosa, ne samo da se ne mogu predvideti pravci daljeg razvoja krize, već se često ne mogu kontrolisati ni konflikti slabijeg intenziteta. Kada duh jedanput izađe iz boce, nemoguće ga je vratiti. I takvi događaji gotovo uvek izbacuju sasvim nove aktere, pri čemu politički poplavni talas na kraju potapa sve, čak i one koji su se nadali da će uz pomoć krize i konflikata ostvariti svoje političke ciljeve i ambicije.

Prema procenama pojedinih autora, aktuelna turska kriza se može okončati na dva načina. Prvi je da Erdogan podnese ostavku, što je malo verovatno, a drugi podrazumeva da Turska uđe u period još veće političke i bezbednosne nestabilnosti, čime se stvara ambijent da armija odigra presudnu ulogu. To bi zasigurno otežalo poziciju Erdoganu, koji nije „omiljen“ u oficirskom koru.[22]

Kako god da se okonča aktuelna političko-bezbednosna kriza u Turskoj, jedno je sigurno. Primer ovih turbulentnih političkih dešavanja u Turskoj nedvosmisleno potvrđuje da je u zapaljivom bliskoistočnom regionu definitivno otvorena Pandorina kutija, te da su sve vodeće svetske sile na posredan ili neposredan način, u manjoj ili većoj meri, uključene u te sukobe. To značajno menja dosadašnju arhitekturu bezbednosnih odnosa u svetskoj zajednici, jer su bliskoistočni konflikti u prošlosti predstavljali centralno pitanje Izraela i vodećih arapskih država (uz povremeno direktno ili indirektno mešanje njihovih vojnih i političkih saveznika). Danas se bliskoistočnim pitanjima na najdirektniji i najneposredniji način bave i vodeće države Dalekog istoka i Južne Amerike, što ukazuje i na sve veće uloge u međunarodnoj hazardnoj partiji pokera. Kako sada stvari stoje, turske vlasti još uvek imaju perspektivu, alternativu i mogućnost da prevaziđu novonastalu krizu.         

Literatura

1.      Giraldi Philip, Turkish Spring, The American Conservative, Washington, 2013;

2.      Grbić Zoran, Kordon na Taksimu - proleće ili sumrak „Kemalizma“ , Nova srpska politička misao, Beograd, 2013;

3.      Dergačev Vladimir, Mnogopartnerskaя Geopolitika Turcii, Portal „Institut Geopolitiki“, Moskva, 2010;

4.      Ziya Önis, Turkey and the Arab Srping: Between Ethics and Self-Interest, Insight Turkey, Vol. 14, No. 3, Ankara, 2012;

5.      Jevtić Vladimir, Anarhizam, terorizam ili buđenje sekularne Turske?, Nova srpska politička misao, Beograd, 2013;

6.      Mala politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd 1966;

7.      Öncü Sabri, Season of Protests in Turkey, Live Mint, New Delhi, 2013;

8.      Tanasković Darko, Neoosmanizam, Službeni glasnik, Beograd, 2010;

9.      Turgut Pelin, Erdogan’s Crisis: How Protests Undermined Turkish Leader’s Legacy, Time Magazine, 20.06.2013;

10. Turkish opposition draws parallel between Tahrir coup and Gezi crackdown, Hürriyet Daily News, Ankara, internet izdanje od 05.07.2013,

http://www.hurriyetdailynews.com/turkish-opposition-draws-

parallel-between-tahrir-coup-and-gezi-crackdown;

11. Turkey Economy, The World Factbook – Central Intelligence Agency www.cia.gov;

12. Savin Leonid, Turciя:„cvetnaя revolюciя“?, Geopolitika Iinformacionno-analitečeskiй portal, Moskva, 2013;

13. Štavljanin Dragan, Zašto Erdogan želi mir sa Kurdima, Radio Slobodna Evropa, 28.03.2013.