Путин и Стаљин - како повратити изгубљено

Руски председник Владимир Путин недавно је изјавио да је ,,управљати Русијом данас је теже него у време Ивана Грозног, Николаја ИИ, или за време Совјетског Савеза’’, због тога што се, поред непрестаних критика и притисака са Запада, ,,у земљи одвијају и процеси унутрашње демократије’’. Ова изјава, заједно са неким Путиновим изјавама ранијих година, попут оне о распаду СССР-а као ,,највећој геополитичкој катастрофи 20. века’’, отвара далеко шира питања, али нарочито питање спољнополитичког положаја Русије, нарочито у светлу сиријске, и још више, украјинске кризе, као и њене спољне политике.

Стаљин, ,,невероватно стрпљив и у сваком тренутку спреман да се упусти у детаљно проучавање односа снага’’, ,,Ришеље свог времена’’ и ,,врхунски мајстор реалполитике’’, како га у својој књизи ,,Дипломатија’’ назива доајен америчке спољне политике Хенри Кисинџер, је средином 20-их година изузетно добро схватио положај Совјетског Савеза, окруженог непријатељски настројеним државама. Што је још важније, као и руски цареви, схватио је да спољна политика једне велике државе не зависи ни од високопарних и узвишених идеала, нити од апстрактних вредности или идеологије, већ од њене географије, њене снаге и моћи, односа снага у свету и, на првом месту, интереса безбедности. Свестан да је тадашњи поредак у Европи и свету створен на штету његове државе, био је решио да изврши његову ревизију.

Стрпљиво, опрезно, хладнокрвно, немилосрдно и крајње прорачунато, Стаљин је, упркос бројним сопственим грешкама и огромним војним и цивилним жртвама, 1945, са совјетским тенковима у Берлину и на обали Лабе (Елбе), ту ревизију у потпуности извршио, контролишући широки појас тампон држава у централној и источној Европи од Балтика до Јадрана, а на Далеком истоку поништивши резултате руско-јапанског рата 1904-1905, симболички осветивши пораз свог некадашњег противнка Николаја ИИ. Све у свему, комуниста Стаљин је 1945. остварио готово све геополитичке претензије царске Русије, против чијег се режима и политике, као обичан фанатични револуционар, у младости огорчено борио, спреман и на сопствену смрт. У том тренутку, његовој држави, тада јединој европској суперсили (од 1949. и нуклеарној сили), и њеним народима, изгледало је да се никада више неће поновити оно што се догодило 1941, 1914, 1853-4, или 1812.

 Путин, са своје стране, био је неми сведок ,,највеће геополитичке катастрофе 20. века’’, пропадања Русије и слабљења њеног утицаја током 90-их, као и празних обећања Запада везаних за ширење НАТО и ЕУ на земље Варшавског пакта, а од 2000, као председник, и отвореног упада у ,,руско двориште’’ (Грузија 2003, Украјина 2004, Киргистан 2005, Молдавија 2009.) и надирања на руске границе. Схвативши да Запад очигледно нема намеру да заустави систематско креирање светског поретка на штету Русије, а претходно вративши све кредите, говором у Минхену 2007. је ставио до знања Западу да је потрошио последње остатке руске добре воље, па се и сам окренуо ревизионизму.

После повлачења ,,црвене линије’’ 2008. у руско-грузијском рату и признања Јужне Осетије и Абхазије, започео је стрпљив, упоран и систематичан рад на обједињавању пост-совјетског простора, најпре кроз јачање ОДКБ и стварање Царинске уније 2010, која ће 2015. прерасти у Евроазијску унију, а затим кроз њено даље проширење. Иако је Запад на покушај привлачења Украјине у ЕАУ реаговао Евромајданом, а након Путиновог ,,враћања Крима кући’’, покушао да увуче Русију у дуготрајни и исцрпљујући рат са Украјином око Донбаса, Путин је сачувао хладнокрвност, не одговарајући на провокације, успут врло пажљиво посматрајући превирања и све већа посрнућа ЕУ, чекајући своју прилику.     

Дакле,  судећи по досадашњим потезима у великој геополитичкој партији шаха без временског лимита, и Путин је одавно схватио – схватио је са каквим су се тешкоћама, проблемима, изазовима и, нарочито, претњама, не само по државне и националне интересе, већ и по сам опстанак руске државе, цивилизације и народа, суочавали и Стаљин и руски цареви. Истина, његов тренутни положај, услед унутрашњих притисака и спољног ,,опкољавања“, засад делује далеко комплексније од положаја његових претходника, и управо у том кључу треба тумачити његову изјаву са почетка овог текста.  

Да и становништво Русије разуме комплексност ситуације, посредно показује истраживање центра Левада из марта ове године по којем 54% испитаника  сматра да је Стаљин одиграо позитивну историјску улогу, док супротно мисли тек 30%. Иако би тек 23%  заиста желело да живи у Стаљиново време, чак 71% се слаже са исказом да ,,које год грешке или мане приписали Стаљину, најважније је да је под његовим вођством наш народ изашао као победник из Великог отаџбинског рата’’.

Овакви ставови према Стаљину, од 2008. у константном порасту, поред тога што говоре о ,,стању духова’’ у Русији, историјском памћењу, колективној свести, уврежењим представама и стереотипима везаним за његову личност, итд, пре свега представљају сасвим очигледну рефлексију садашњости тј. историјског тренутка у коме се и Русија и Путин данас налазе. Ако се овоме дода да Путинов рејтинг у последње две године износи стабилних 75-85%, коначна слика постаје кристално јасна.

Можда је најбољи одговор на питање из наслова овог текста дао управо – руски народ. И он је схватио. У томе је, поред осталог, и његова величина.