Putin pokazao da više neće uzmicati

Odlukom o pripajanju Krima Rusiji, Moskva je na delu pokazala da reči presednika Putina – da Rusija više neće odstupati – nisu prazne priče; da je dosta bilo sa uzmicanjima i da toga više biti neće. Pogotovu kada njeni partneri na Zapadu pređu ,,crvenu liniju’’ kako je to, po oceni Kremlja, bilo u slučaju Ukrajine.

Iako situacija nije ni malo ružičasta, u Ukrajini i na Krimu rat se, na svu sreću, u klasičnom smislu ne vodi. Ali zato, zvaničnici velikog broja zemalja uključujući i one na najvišim funkcijama, ne biraju baš mnogo reči da bi optužili onu drugu stranu. Istovremeno, na televiziji, u novinama i drugim sredstvima informisanja u Moskvi, Kijevu ali i mnogim svetskim prestonicama, sve prašti od topovskih salvi. Tu i tamo sevne i po koja pesnica, kako je to bilo u slučaju prvog čoveka ukrajinske nacionalne televizije NTU. Važno je da nema mrtvih, a masnice će vremenom proći.

Ipak, diplomatski rat, rat sankcijama i rečima nije bezopasan, što znamo iz mnogobrojnih primera. Pogotovu ako je tako beskrupulozan i tako prljav, kao što je oko Ukrajine i Krima slučaj. On truje ljude, pretvara dojučerašnje prijatelje u ljute neprijatelje i podstiče na rat, onaj pravi, na nasilje i druga zla. Sporovi o sudbini Krima – na društvenim internet mrežama, na radiju, TV i novinama, kaže ruska komentatorka Jelena Krivjankina, za nepun minut pretvaraju dugogodišnje prijatelje u nepomirljive neprijatelje.

Mediji u Moskvi navode i primere. Reporter jedne TV stanice na zapadu Ukrajine intervjuiše prolaznike na ulici i postavlja pitanje: da li znate šta se dešava na Krimu? Znam, odgovara prolaznik. Tamo orgijaju ruski okupatori, zauzimaju naše institucije i žele da nametnu svoju, okupatorsku vlast. Kao što su to radili i u prošlosti. Takvu ,,istinu’’ ovaj građanin zapadne Ukrajine saznaje iz domaćih sredstava informisanja i izjava novih rukovodilaca u Kijevu i, razume se, zapadnih zvaničnika.

Prava je šteta što su na Krimu isključeni ukrajinski TV kanali – kaže moskovski komentator Andrej Rjabcov. U Simferopolju, na Krimu, bilo bi veoma zabavno gledati ih. Razume se, zbog izvrtanja činjenica na govoto smešan način. ,,Slobodoljubivi’’ ukrajinski novinari, koji optužuju ruske medije zbog propagande, pravi su amateri u svom poslu.

Najsvežiji primer je priča o tome kako su građani Krima glasali na referendumu. Uz muziku sa dramatičnim tonovima, kijevska televizija prikazuje ženu na biralištu. Kraj glasačke kutije je i čovek sa maskom na glavi i automatom. Kao da se sprema da povuče obarač ako žena ne bude glasala ,,kako treba’’. O tome da je snimak napravljen ne na Krimu nego na mestu koje je poznato samo uredniku, gledalac ne zna. Ne primećuje ni da je u pitanju ne baš mnogo profesionalna montaža. Čitava priča nosi naziv ,,referendum pod pretnjom automata’’.

Ista televizija prikazuje oklopna vozila na železničkim vagonima bez ikakvih oznaka, ali zastarela, jer, eto, Moskva nema ni savremena borbena sredstva. A priča nosi poruku: Rusija okupira Ukrajinu.

Kijevski novinari nisu našli ni jednog jedinog građanina Krima koji je glasao protiv ujedinjenja sa Rusijom (jer to, navodno, nije smeo). A autor napisa u moskovskom listu koji opisuje ovu situaciju kaže da je video takvog čoveka i koji to ne skriva. Nije imao ni zbog čega, jer mu ne bi falila ni dlaka s glave. Strani novinari su ga zaokupili tražeći intervju: vi ste tako hrabar čovek.

Da je, po oceni pojedinih kijevskih novorežimskih medija, bio u pitanju ,,pseudoreferendum’’ svedoče i izmišljene tvrdnje da su glasali i građani sa ruskim pasošima, da su glasački spiskovi bili neregularni, da su pojedinci glasali na nekoliko mesta, itd.

Autor moskovskog lista koji sve ovo opisuje navodi i – kako on kaže – idiotski siže jedne priče kijevske televizije emitovane pod naslovom ,,Ruski okupatori kupuju ukrajinske prehrambene proizvode’’. U priči se tvrdi da je ljude u uniformi najviše interesovao – alkohol. Na ekranu se vide ljudi u uniformi, sa maskama na licu, koji u prodavnici kupuju kobasicu. ,,Okupatori’’ uredno plaćaju i odlaze. Nikakvog alkohola nema ni na tezgama ni u rafovima. Ali to za autora teksta nije važno. Važno mu je da saopšti da su na Krim došli pijani Rusi da okupiraju poluostrvo.

Čak i ovakve informacije po malicioznosti ne mogu da konkurišu napisima u pojedinim zapadnim medijima koji na svaki način žele da ponize Rusiju i ,,zadave’’ je, poželjno tuđim rukama. Tako danski list ,,Politiken’, čije pisanje prenose moskovski mediji, opisuje Ruse kao ljude bez intelekta koji nemaju pojma o demokratiji. Dopisnik ovog lista, Danac po nacionalnosti, čije ime moskovska štampa navodi, koji se za vreme referenduma nalazio na Krimu, ,,video’’ je prazne glasačke kutije, pijane i loše odevene trbušaste i krezave muškarce sa ,,neadekvatnim’’ ponašanjem, zatim izazovno našminkane žene lakog morala. Dopisnik istovremeno prenosi reči jedne lepo odevene i obrazovane žene kako je sada ,,prinuđena da živi u zemlji koju su okupirali strani vojnici’’. Dotični dopisnik ni jednom reči ne pominje hiljade građana Krima sa srećnim izrazom lica, često sa suznim očima od sreće jer su se posle šezdeset godina ,,vratili kući’’.

U moskovskim novinama oglasio se i estradni umetnik Jurij Loza koga je revoltirao video – spot koji ukrajinske mlade ljude podstiče na mržnju prema Rusima. ,,Moskala na vešala’’– viču mladi Ukrajinci na ovom spotu. Čovek se može i osmehnuti na ovu glupost, na poziv na vešanje svih onih koji su se rodili istočno od Dnjepra, kaže Loza. Zabrinjava, međutim, to što oni uzvikuju antiruske parole svesno. Oni bi, izgleda, aplaudirali da vide, na primer, mene na vešalima – kaže autor. Verovatno bi neka od devojčica sa spota bila spremna da uz aplauze odgurne stolicu ispod mojih nogu. Oni odrasli, koji su u takvom fašističkom duhu vaspitali svoju decu, nisu ih upozorili da ,,Moskali’’ neće dopustiti da ih neko veša po drveću, da će se suprotstavljati i boriti se za svoj život. Pre nego što me obese, ja ću zavrnuti šiju bar nekome od tih debila. A tako bi uradio i svaki ,,Moskal’’ u čiji bi dom došla ova vesela družina da ubija njegove bližnje. ,,U mojoj duši nema mržnje i za razliku od njih ja se ne spremam nikoga da vešam. Ja samo prizivam na zdrav razum. Gospodo, zapadni Ukrajinci, opametite se dok još nije kasno; pa to su vaša deca. Iskopana ratna sekira može da odnese upravo njihove glave’’ –  zaključuje Jurij Loza.

O informativno-propagandnom ratu govori i slučaj sa prvim čovekom ukrajinske nacionalne televizije NTU Oleksandrom Pantelejmonovim koga su pripadnici desničarske partije ,,Svoboda’’ maltretirali i naterali ga da podnese ostavku. Ukrajinski mediji javljaju da je među napadačima bio i poslanik Igor Mirosničenko, koji je rekao da je njegovo postupanje prema Pantelejmonovu bilo ,,oštro, ali odgovarajuće’’, jer ,,sada je takvo vreme’’. Neki izvori tvrde da je rukovodilac NTU dobio nekoliko udaraca pesnicom. Pripadnici ,,Svobode’’ su njegov stav ocenili kao ,,proruski’’. Ovaj postupak osudila je predstavnica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju za slobodu medija Dunja Mijatović. U napadu su, inače,  učestvovali i članovi skupštinskog odbora za slobodu izražavanja medija.

Sve gore navedeno neodoljivo me podseća na činjenice kojima sam bio i lični svedok. Pre par godina, u posetu 16-godišnjoj ćerki jedne ruske porodice s kojom se družimo, došla je njena vršnjakinja iz Švajcarske. Devojčice su se upoznale preko interneta i posle dužeg dopisivanja odlučile da se i lično upoznaju, u Moskvi. Devojčicu iz Švajcarske roditelji su pustili sa strahom jer su negde čitali da su Rusi nekulturni, da idu ulicama u gunjevima i sa ušankama (kapama koje zimi pokrivaju uši), da su gradovi puni bandita koji sa ,,kalašnjikovima’’ skitaraju ulicama, kako se na periferiji Moskve mogu susresti medvedi. Svakoga dana roditelji su telefonom zvali ćerku da se uvere da li je sve u redu i da li je živa i zdrava. Devojčica je na ulicama Moskve sretala uredno odevene ljude, njene vršnjakinje odevene po poslednjoj modi, obilazila prodavnice, kafiće i butike, gledala moderna zdanja, ulice zagušene gustim saobraćajem sa automobilima najnovijih modela zapadne proizvodnje. Nigde ni prolaznika u gunjevima i sa ušankama, ni bandita sa ,,kalašnjikovima’’, ni medveda. Posle nedelju dana boravka u Moskvi, devojčica je bila oduševljena. Vratila se u Švajcarsku živa i zdrava a na oproštaju rekla drugarici da Švajcarska nije toliko bogata kao Rusija.

Ispiranje mozga na štetu Rusije, ali i nekih drugih naroda i država, traje decenijama, kažu analitičari u Moskvi. Ne treba ići daleko u prošlost pa navesti kako su pojedini američki građani u godinama žestokog hladnog rata, pod uticajem propagande, kopali bunkere u koje će se skloniti za vreme ,,ruske invazije’’ koja samo što nije počela.

Na sajtu ,,Glas Rusije’’ ne tako davno preštampan je napis iz ,,Krasnojarskih novina’’: ,,Kako saznati istinu ili ko i zašto falsifikuje istoriju’’. Iz analize gotovo dve stotine udžbenika štampanih u bivšim sovjetskim republikama, sa izuzetkom Belorusije i Jermenije, propagira se nacionalistička istorija, zasnovana na mitovima o autohtonosti, praotadžbini, lingvističkom nasleđu, na pričama o slavnim precima, etničkoj čistoti, i – zakletom neprijatelju. Taj ,,zakleti i podli neprijatelj’’ je uvek – Rusija. Tako se, na primer, u udžbenicima srednjeazijskih republika Rusi opisuju kao ,,slovenske družine’’ koje su od najranijih vremena upadale na njihovu teritoriju, pljačkali i razarali naselja, ubijali mirne stanovnike i odvodili kao roblje žene i decu. A Kirgize je od potpunog istrebljenja spaslo svrgnuće ruskog cara i Oktobarska revolucija. U udžbenicima Gruzije, Moldavije, Letonije, Estonije, Litvanije i Ukrajine, Drugi svetski rat vezuje se sa paktom Molotov-Ribentrop koji se ocenjuje kao dogovor agresora o početku Drugog svetskog rata. Ukrajinski nacionalisti smatraju da je Rusija kriva i za veliku glad tridesetih godina prošlog veka kada je pomrlo više miliona ljudi. Iako je broj žrtava u Centralnoj Rusiji (Povoložje i drugi krajevi) bio veći nego u Ukrajini.

Ruski autori tvrde suprotno. Oni kažu da je upravo ruski narod tokom vekova bio u podređenom položaju. U zajedničkoj državi, nazivala se ona Ruskom Imperijom ili Sovjetskim Savezom, Centralna Rusija razvijala se manje nego ostali delovi zemlje. Tokom Staljinovih petoljetki stvorena je moćna industrijska baza u Ukrajini, zatim su se razvijali drugi centri na Uralu i Sibiru, pamučna industrija cvetala je u Srednjoj Aziji, tekstilna i elektronska u baltičkim republikama.

Profesor Kembridžskog univerziteta, Aleksandar Etkind, u svojoj knjizi ,,Unutrašnja kolonizacija’’, koja je izašla iz štampe prošle godine, konstatuje da su zapadne imperije gradile složen sistem sa prostim smislom: centar je živeo bolje nego kolonije. Za Rusku imperiju bio je karakterističan obratan slučaj: u centru se živelo lošije nego na periferiji imperije. Samo su ruski i istočnoslovenski pravoslavci bili podjarmljeni u skladu sa ,,kreposnim pravom’’a većina dvorjana bila je neruskog porekla. U vrhovima sovjetske vlasti proporcionalno najmanje je bilo etničkih Rusa. Početkom prošlog veka nivo dohotka i obrazovanja kod Poljaka, Finaca, Tatara, Ukrajinaca i Jevreja bio je viši nego u Centralnoj Rusiji, a žitelji Kavkaza bili su znatno bogatiji od žitelja Centralne Rusije. Životni vek Rusa krajem 19 veka bio je kraći nego kod naroda Pribaltika, Jevreja, Ukrajinaca, Tatara i Baškira.

Takva čudna, iznenađujuća, pa i jedinstvena situacija, u manjoj ili većoj meri, održala se do dana današnjeg. Režim se menjao, pao je carizam, otišla je i sovjetska vlast, nema više ni Jeljcina, ali Centralna Rusija ostala je siromašna, siromašnija od njene periferije. Njeni ljudski resursi koriste se za kolonizaciju ogromnog prostranstva, ali njeno unutrašnje prostranstvo još je zapušteno. Stručnjaci kažu da je ispravljanje te anomalije važan zadatak vlasti – ne uzvikivanjem nacionalističkih parola već realnim preusmeravanjem novčanih tokova. Ako su oni u prošlosti tekli u Ukrajinu i na Kavkaz, sada oni teku u Moskvu, taj ogromni mehur u centru siromašne unutrašnjosti Rusije.

Ruski analitičar Pavel Svjatenkov ide i dalje od toga. On kaže da je Rusija danas ,,kolonijalna imperija u kojoj su Rusi kao narod – bespravni robovi’’ i da u stvari nemaju državotvorni status.

U svetu nema zemlje koja bi štitila ruski narod i bila uistinu njegov dom. Rusi su najveći narod na svetu bez svoje države. Jer, Ruska Federacija kao država ne priznaje Ruse kao državotvorni narod, narod-utemeljivač i narod-osnivač. S tačke gledišta Ruske Federacije, Rusi su samo jedan od 200 naroda koji žive na njenoj teritoriji. Rusi su, kao i svi ostali narodi koji žive u njoj ,,Rossiяne’’, kako je to često imao običaj da kaže Boris Jeljcin (izraz se ne može direktno prevesti). Ni manje, ni više. Rusi su u Rusiji, dakle, isto što i Udmurti, Baškiri, Evenki, Keto (kojih ima manje od hiljadu duša) Inguši, Čuvaši, Avarci, Mordva, Darginci, Marijci, Osetini, Kabardinci, Kumiki, Jakuti, Lezgini Burjati… Po mišljenju Svjatenkova, ruska država ne štiti život građana, ako su ti građani ruske nacionalnosti. Ubice građanina ruske nacionalnosti, ili se ne kažnjavaju ili dobijaju smešno male kazne.

Sve su to, naravno, mišljenja pojedinaca za koje listovi koji objavljuju njihove tekstove kažu da ona ne odražavaju stav redakcija, a još manje zvaničnih organa.

Da li sve ovo ima veze sa osnovnom temom – događajima u Ukrajini, na Krimu i uzajamnom prepucavanju medija? Pa u dobroj meri – ima. Podsetio bih na reči predsednika Putina da Rusija ne može večito da odstupa, da se našla na granici sa koje više ne može da se povlači. On je oštro kritikovao Zapad ističući da bi trebalo da prestane sa histerijom i hladnoratovskom retorikom i da prizna da Rusija ima svoje interese koje moraju uvažavati. Zapadni partneri su ,,prešli crtu’’, ponašali se grubo, neodgovorno i neprofesionalno, a glavni nosioci prevrata u Ukrajini su nacionalisti, rusofobi i ekstremisti koji sada određuju život u toj zemlji.

Putin je sigurno imao u vidu više zapadne zemlje i njihove apetite kada je rekao da Rusija više ne može da odstupa, nego ukrajinske ili bilo koje druge nacionaliste. Jer Zapad – kako to kaže ruski pisac i nacionalista Eduard Limonov, oblizuje se na Rusiju već vekovima. To je sada siromašna, iako potencijalno vrlo bogata zemlja, po površini mnogo veća od Poljske, sa 45 miliona stanovnika. Dakle, mastan zalogaj. Evropska unija, koja se nalazi u ekonomskim i drugim teškoćama, vuče ovu zemlju prema sebi iako neće izdržati na grbači još 45 miliona usta. Brisel i Vašington, smatra Limonov, ne razmišljaju o njenoj budućnosti. Žele samo da je odvuku od Rusije. Jer, sa Ukrajinom, Rusija je jedan od svetskih centara moći, a bez nje – samo regionalna sila, kako to kaže bivši američki političar Zbignjev Bžežinski.

Želim na kraju izričito da naglasim da stavove i mišljenja koje sam citirao, kao i činjnice na koje sam se pozivao, ne treba shvatiti ni kao proruske ni kao antiukrajinske i antizapadne poruke. Niko pametan ne može sve građane Ukrajine da strpa u isti koš sa ekstremistima i nacionalistima. Takvih ima i na drugoj, ruskoj strani. Ja lično, imam prijatelje i među Ukrajincima, kao što ih imam i među Rusima. Ali u ovom konkretnom slučaju, reč je o jednom broju ljudi u Ukrajini koji su nastupili sa izrazito nacionalističkih, antiruskih pozicija; reč je i o njihovim stranim mentorima koji su, po oceni Moskve, prešli ,,crvenu liniju’’, naneli neprocenjivu štetu i ukrajinskom i ruskom narodu a čitav region, pa i svet, doveli do opasnih sučeljavanja.

Mnogi analitičari u Moskvi ali i nekim drugim prestonicama, smatraju da je zbog događaja oko Ukrajine svet zapao u oštru konfrontaciju i duboku političku krizu, možda jednu od najvećih od završetka hladnog rata, koji u stvari nikada nije ni prestajao već je samo tinjao.