Путинова дилема - зашто Русија војно не интервенише у Украјини?

Најновији догађаји у Украјини - ангажовање борбене авијације, артиљерије, оклопних возила и друге војне технике против проруских снага на у Доњецкој и Луганској области, у Славјанску и другим деловима на Југостоку, поново су у први план поставили питање: зашто Русија ћути, зашто не одговара на адекватран начин, односно зашто војно не интервенише да би заштитила више милиона етничких Руса који живе на овим просторима. Зар Москва може мирно да посматра како без милости убијају Русе - мирне житеље, жене, децу и старце?

То питање постављају не само етнички Руси у Украјини, који сматрају да их је Москва издала, него и поједини аналитичари, коментатори и грађани у Русији, и не само у Русији.

Питање је, наравно, реторичко и сувише упрошћено. Наиме, ако се под појмом „ћутање“ подразумева то што Москва није послала војску у Доњецку и Луганску област, што није поступила онако како је то учинила са Кримом, онда је Кремљ заиста „ћутао“. Али, свакоме ко иоле прати догађаје и који је упућен у збивања у Украјини и на међународној сцени, јасно је да нема ни помисли о некаком „ћутању“. Недавно је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров јасно рекао да Русија неће ћутке да посматра оно што се у Украјини дешава него ће и да - делује.

За Москву, дешавања у Украјини су у овом тренутку, рекао бих, приоритет над приоритетима, што је сасвим разумљиво, јер се ради о веома значајном питању од којег, у крајњој линији, зависи безбедност и суверенитет Русије. У таквој ситуацији, сваки непромишљени корак може довести до несагледивих последица, па је и логично и оправдно што се  сваки потез веома пажљиво одмерава.

Москва, дакле, не ћути. Русија је веома активна на међународном плану и другим доменима, настојећи да неутрализује покушаје да јој буде угрожена безбедност и да буде увучена у замку из које би се касније тешко испетљала.

Одговор на дилему - зашто се и да ли се ћути, или зашто Москва војно не интервенише, дао је један од руководилаца отпора у Славјанску, Игор Стрелков. Он је, према наводима московске штампе, изјавио да је гро људи у тој области инертан и не жури да устане у заштиту својих животних интереса. Тако је бар било до сада. Народ је активно учествовао на референдуму и после тога је стао. Преовладало је уверење: ми ћемо гласати а Русија ће одмах увести војску. То се, међутим, није десило и грађани сада плаћају крвави цех због таквог схватања. Очигледно, исувише су наивно и поједностављено проценили читаву ситуацију.

Треба рећи да Москва није била апсолутно изненађена догађајима који се сада одвијају у Украјини. Вероватно није могла да предвиди све компоненте тих догађаја, али у основи их је назирала. Руски аналитичар Александар Жилин каже да је Кремљ одавно био спреман на садашња збивања у Украјини и да је још  2008 године упозоравао на то међународну заједницу. Он открива наводе „Викиликса“ да су експерти говорили да је Русија јако забринута забог различитих мишљења о уласку Украјине у НАТО. Већина етничких Руса се томе противи, што може довести до озбиљног раскола у друштву уз примену силе па чак и до грађанског рата. У том случају Русија ће се наћи пред дилемом- умешати се или не. У сваком случлају, Русија не би желела да се нађе пред таквим избором.

Можда се на први поглед не може тако закључити, али по свему судећи, Путин сада делује на основу раније прогнозираних догађаја.

Руски председник је у комуникацији са Обамом и Меркеловом изнео шта су руски интереси у вези са Украјином. Прво, да не дозволи улазак ове земље у НАТО пакт јер би то угрозило руске националне интересе и представљало опасност по њену безбедност. Друго, Москва се супротставља фашизацији те земље и наметање русофобне идеологије. И треће, иако не последње, Москва жели да спречи геноцид над руским становништвом на југоистоку државе.

Поменути руски аналитичар - а он ни из далека није једини - каже да је Москва исправно поступила што није увела војску у Украјину. Он заправо тврди, што није тешко претпоставити, да би то моментално изазвало консолидацију Европске уније и САД, што би Русију довело у веома непријатну ситуацију.

Данас је ситуација дијаметрално другачија. САД желе да наметну Европској унији своје интересе, а ЕУ саботира наредбе Вашингтона. И више од тога: европска бизнис елита све жешће притиска власти тражећи да одустану од антируских санкција.

Није никаква тајна да је Америка веома желела да увуче Русију у оружани конфликт у Украјини, односно да наведе Москву да тамо пошаље своје војне јединице. То би омогућило Вашингтону да натера земље ЕУ да потпишу америчку варијанту трансатланстог трговинског и инвестиционог партнерства. Тај трговински пакт би Унију претворио у прирепак америчке привреде. Као резултат свега, добили бисмо овакву политичку конфигурацију: Русију, ослабљену оштрим санкцијама, прилично усамљену на међународној сцени јер пропаганда чини своје; у великом делу светске јавности мало се зна о суштини збивања пошто се прикривају чињенице. Добили бисмо затим  Европу - полуколонију Америке и САД - господара ситуације на политичком, економском и војно-политичком плану.

Аналитичар Александар Жилин из свега тога изводи готово невероватну оцену: водећи бригу пре свега о Русији и њеним интересима, Путин извлачи Европу из америчких канџи.

Према оценама појединих аналитичара у Москви, ситуација у Украјини је веома ровита и сложена, што уостлом и није никаква новост. За протекле 23 године (од како је ова земља постала независна после распада Совјетског Савеза) украјинска пропаганда унела је међу грађане пометњу, подстакавиши изразита антируска расположења. У Доњецку и Луганску не би баш дочекали руске војнике испруженим рукама, како је то било на Криму, већ би се нашли и они који би руским војницима пуцали у леђа.

Ситуација се тренутно мења. Коментатори оцењују да се појављује разочарење у хунту која је дошла на власт у Кијеву. И то сад, кад је топло време, а у децембру, земљу очекују хлад, глад и хаос. Украјина се претвара из непостојеће државе у проблематичну територију коју треба да узму под старатељство ЕУ и Русија, а може се доћи и до ситуације да сада политички пасивни грађани- рудари, металурзи, трговци и други- посегну за пијуцима и вилама, зато што неће имати чиме да хране децу. То би многима отворило очи, не само у Украјини, него и у већем делу Европе. Тако би Русија могла да игра главну улогу спасиоца, када Украјина постане озбиљан проблем за ЕУ. Ваља приметити да се већ данас поједини региони налазе у великим тешкоћама, а Доњецка Народна Република упутила је апел за помоћ због надолазеће хуманитарне катастрофе. На југоистоку земље у појединим градовима нема струје, воде и прехрамбених производа.

САД одлично знају да време ради за Путина, процењују коментатори. Зато нервозно  провоцирају Москву на непромишљењу ескалацију ситуације, подржавају и подстичу владу у Кијеву на грубу примену силе. Подршку чланица -Г-7 војним операцијама у Украјини против ненаоружаних грађана, премијер Медведев назвао је „цинизмом без граница“, а председник Путин је у коментару поводом овог састанка без учешћа Русије иронично пожелео учесницима „добар апетит“.

Никакве ескалације по жељама Америке нема и вероватно је неће бити - процењују коментатори у Москви. Бар до оне границе која се више не би могла толерисати у случају масовног прогона и масовног злочина над цивилним становниством. Сада је потребна подршка армији новопроглашене републике, каже Жилин. Треба отворити коридоре за одлазак руских добровољаца из редова официра - резервиста и специјалаца. То ће помоћи да се смање жртве проруских бораца и мирних грађана.

Овај аналитичар процењује да се ублажава реторика Обаме у односу на Русију, што је било уочено током посете америчког председника Пољској, а када је рекао да је спреман да се састане са Путином. Жилин каже да „у окружењу америчког председника нису све саме будале“. Обама је већ стратешки поражен од Путина око многих питања: Крима, Истока Украјине, Сирије, Авганистана, Ирака, Ирана, Катара, Кине.

Он би сада желео да посади Путина и украјинског председника Порошенка за исти сто, желео би да их изједначи, при чему би он, Обама, био у улози покровитеља и старатеља. С друге стране, желео би да одврати Путина од планова на југоистоку Украјине и централним деловима земље. Али, по оцени овог аналитичара, Обама је у заблуди. Путину нису потребни рестлови у виду неколико украјинских области, већ у најмању руку цела Малорусија. А ако услови дозволе, и цела Украјина. Није ли то сувише мегаломански? За овог коментатора очигледно - није.

Познати руски војни експерт Михаил Тимошенко такође је против војне интервенције Москве у Украјини. Он каже да је за увођење руске војске за заштиту цивилног становништва или слања руских мировних снага потребно у најмању руку одобрење Савета безбедности УН, што је у садашњим условима немогуће издејствовати. Увођење војске без таквог одобрења било би оцењено као директна војна агресија. Тада би се радило не о увођењу најоштријих санкција против Русије него о правој блокади земље и увођењу НАТО трупа на запад земље, а вероватно би и многе сада „неутралне“ земље за такав корак замериле Москви. За Кијев, то би представљало потврду о руској „агресији“ о чему и галаме све време. Осим тога, Тимошенко сматра да гарнитура у Кијеву на истоку спроводи класичан тероризам, а не некакву антитерористичку акцију.

Да је реч о својеврсном државном тероризму, а не „антитерористичкој акцији“ сведоче и  руски изавештачи са лица места. Један од најпознатијих руских новинара, Николај Версагов, изјавио је да је спреман да сведочи пред било којим судом да су „украјински авиони бомбардовали мирне грађане“.

,,Имамо ситуацију каква је била у Шпанији уочи Другог светског рата“, каже један од команданата одбране Доњецке Народне Републике чију изјаву бележе московски медији.

Страшно је и представити шта очекује Донбас и Луганск ако их сломе они којима су неколико година активно испирали мозак и напајали их русофобијом. Данас је Украјина смртно и неизлечиво болесна, речи су многих руских репортера који извештавају из Украјине. После радосних коментара на друштвеним мрежама о трагедији у Одеси, где је заживо изгорело или ликвидирано неколико десетина мирних грађана, може се говорити о могућности „психичког лома“ у неким главама аутора таквих текстова, јер разум не може да поверује да људи у нормалном стању духа могу тако цинично да се односе према унакаженим телима својих сународника.

Према речима многих аналитичара, мржња је оно што „храни“ такво понашање, односно мржња према свему што је руско. У једном делу украјинске јавности, затроване дугогодишњом пропагандом,  на Русе се гледа као на окупаторе и највеће зло овог света. Репортерка Галина Сапожњикова која је ових дана боравила у појединим регионима Украјине пише: ,,Украјинци не схватају да пуцају сами на себе“. Други извештачи и аналитичари постављају питање: зар није било доста крви, зар протеклих деценија, ево већ читав један век,  зар није било довољно патњи и страдања? Сада се међусобно убијају припадници два сродна народа, повезана са хиљаду нити, не само током живота у заједничкој држави него и током једног изузетно дугог историјског периода.

Русија сигурно није желела овакав ток догађаја, јер то није било у њеном интересу. Према оцени руских званичника, ескалацију су осмислиле, припремиле и подстичу је САД у циљу остваривања сопствених интереса и циљева. Међутим, како ће се ситуација даље развијати зависи од многих чинилаца. Разговори Путина и западних државника на прослави 70-годишњице искрцавања савезника у Нормандији у Другом светском рату може да означи известан напредак у смиривању страсти, али је тешко поверовати у некакав суштински заокрет.

Москва је, према речима Лаврова, изразила наду да ће САД искористити свој утицај на Порошенка да заустави насиље и казнене операције на југоистоку Украјине. Лавров је такође упутио апел да „спољни играчи“ не праве нове тензије којима само продубљују већ довољно дубоку кризу. С друге стране, Обама и  Камерон захтевају од Путина да „нормализује односе са Западом око кризе у Украјини“, што је, истина, тешко разумљив захтев. Можда ће понешто ипак бити јасније по завршетку овог скупа.