уторак, 09. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Путиновa побуна против "либералне модерности"
Савремени свет

Путиновa побуна против "либералне модерности"

PDF Штампа Ел. пошта
Ричард Саква   
среда, 15. јун 2022.

 Шта је изазвало рат у Украјини? Делимичан одговор лежи у интензивирању дугогодишње безбедносне дилеме. Одбрамбене акције једне стране су протумачене као претње од стране друге, изазивајући циклус акција-реакција који се на крају сурвао у амбис. Међутим, ово је само део приче.

Конкуренција око статуса и идентитета је такође одиграла своју улогу. Од првих дана после пропасти  Совјетског Савеза 1991. године, Русија је  настојала да потврди свој статус велике силе. Западне силе су могле да јој то допусте или да игноришу такву претензију, јер је током 1990-их Русија била слаба и подељена. Међутим, када је Русија касније обновила своју војску и постала економски јача, њено враћено самопоуздање могло је представљати опасност за Запад.

Од 2000. Владимир Путин је почео да поправља положај Русије у свету. У почетку је то настојао да постигне сарађујући са западним силама. Широки спољнополитички оквир који је успоставио последњи совјетски лидер Михаил Горбачов сачуван је. Горгачевљево „ново политичко мишљење“ је, на крају крајева, омогућило релативно миран завршетак Хладног рата, а Русија је била држава наследница Совјетског Савеза.

Кад је Русија ојачала, њени лидери су почели да оспоравају основе на којим почива европски безбедносни поредак. Сматрали су да  је крај Хладног рата био заједничка победа. Русија је тако одбила да се сврста у исту категорију као Јапан или Немачка на крају Другог светског рата

Кад је Русија ојачала, њени лидери су почели да оспоравају основе на којим почива европски безбедносни поредак. Сматрали су да  је крај Хладног рата био заједничка победа. Русија је тако одбила да се сврста у исту категорију као Јапан или Немачка на крају Другог светског рата. Пораз не би пружио прилику за драстично преиспитивање идентитета и националних циљева. И, наравно, Совјетски Савез је био међу победницима 1945. године, отуда и нагалшено слављење те победе.

Упосткомунистички развој Русије били су укључени и елементи  совјетског искуства, што је спречило темељно превредновање прошлости. Рани покушаји декомунизације током владавине Бориса Јељцина су заустављени кад је Путин консолидовао власт.

Уместо трансформације, Запад је започео дуг процес експанзије. НАТО се удвостручио са 15 чланица 1989. на 30 данас. И за то време оно што је постало Европска унија порасло је са 12 држава на 27

После 1989. циљ руске спољне политке је био да буде део проширеног Запада. По тој замисли политички и институционални Запад, настао у Хладном рату, требало би да буде трансформисан чланством Русије у његој  реконфигурисаној безбедносној и политичкој стуктури. Тешко да је амбиција могла бити већа.

Али материјална и нормативна основа која је требало да покрене такву трансформацију била је слаба. Зашто би историјски Запад, који је веровао да је „победио” у Хладном рату, морао да се прилагоди сили која је релативно безначајна? Уместо трансформације, Запад је започео дуг процес експанзије. НАТО се удвостручио са 15 чланица 1989. на 30 данас. И за то време оно што је постало Европска унија порасло је са 12 држава на 27.

Проширење, а не трансформација, постало је императив на Западу, подстичући претеране амбиције. Такво поступање Запада било је праћено оним што је Москва схватила као милитаризам: НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године; инвазија на Ирак 2003; уништење Либије 2011. и племенито замишљена, али лоше вођена кампања у Авганистану.

Геополитичка и онтолошка забринутост Русије у погледу безбедности је снажно порасла, праћена све оштријом осудом западњачке дрскости, двоструких стандарда и осионости

Посткомунистичка Русија веровала је да је њена судбина да постане део трансформисаног Запада. Када је та амбиција пропала, започео је процес дубоког отуђења. Геополитичка и онтолошка забринутост Русије у погледу безбедности је снажно порасла, праћена све оштријом осудом западњачке дрскости, двоструких стандарда и осионости.

То је био симптом дубљих процеса. Отпочела је темељна промена идентитета. Током совјетског периода постојало је дубоко дивљење према достигнућима историјског Запада. Али касније, званични став се кретао ка гађењу према моралним и политичким недостацима западних друштава. Овај погледје постао део масовне свести, захваљујући  медијима  под контролом државе који су марљиво подстицали такве ставове. Медији су величали моралну изузетност Русије како би учврстили уверње да та земља представља аутентичнији тип цивилизације од западне.

Забринтост за безбедност и питање идентитета подстакли су побуну против либералне модерности. Русија осуђује Запад за експанзију у њену безбедносну сферу и проглашава га антитезом руске традиционалне културе и цивилизације

Геополитички и идентитетски заснован отпор необузданој експанзији историјског Запада био je праћен критиком моралне изопачености противника. У совјетском периоду ова критика је била ограничена на недостаке капитализма. Сада се проширила тако да  обухвати целокупну западну либералну културу. У свом говору на Валдају у септембру 2013. Путин је критиковао дегенерацију Запада, представљајући Русију као „државу-цивилизацију“ засновану на религиозно-конзервативној идеологији. Русијa је морални бастион против декаденције, сексуалне пермисивности, порнографије и права хомосексуалаца. Путин се вратио на ову тему у свом говору на Валдају од 21. октобра 2021. када је руски „здрави конзервативизмом“, који је одбацио револуцију и тежи органским облицима развоја, супортставио „прогресивним идеологијама“ Запада.

Погоршање међународних безбедносних прилика допиренло је уверљивости Путинових ставова. Конкретно, он је владу која је дошла на власт у Украјини 2014. доживљавао као националистичку и жестоко антируску.

Забринтост за безбедност и питање идентитета подстакли су побуну против либералне модерности. Русија осуђује Запад за експанзију у њену безбедносну сферу и проглашава га антитезом руске традиционалне културе и цивилизације.

Основа ове руске побуне је климава као и почетни покушај да се историјски Запад трансформише у већи Запад. Само дубљи програм који је окренут будућности могао би да комбинује истински развој препознатљиве културне и цивилизацијске посебности са решавањем стварних безбедносних проблема. Ово захтева искрено сагледавање прошлости и истинско разумевање садашњости.

(Аутор је професор руске и европске политике на унивезитету у Кенту.Оргинални текст је незнатно скраћен. Са енглеског превео за НСПМ Мирослав Самарџић)

Putin’s revolt against liberal modernity by Richard Sakwa

https://theloop.ecpr.eu/russian-alienation-and-putins-revolt-against-liberal-modernity/,

13.4.2022.

(НСПМ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер