Ратова жељни Брити

(The National Interest, May 24, 2011)

Можда је у питању навика. Можда зависност. Или носталгија за империјалним данима минулих дана. Штагод да је разлог, Британија је дефинитивно преокупирана ратовима у иностранству

Читање најновије књиге Џона Ле Кареа, Наша сорта издајника (и живљење у Енглеској последњих неколико месеци), навело ме је да помало размишљам о тренутном месту Британије у свету.

У првим деценијама двадесетог века, атласи су приказивали већи део копнене површине планете у розе боји, боји Британске империје и њених поседа (Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Јужна Африка, и много тога од истока и запада Африке, Океанија, Кариби, Блиски Исток итд.). Данас политичари и економисти кажу да је земља у агонији најгоре економске кризе још од Велике депресије. Ту су свеобухватно смањење буџета, велики трговински дефицит, озбиљна незапосленост и слабљење индустрије и услуга. Чак и у Европи, Британија има улогу друге или треће виолине, њена економија заостаје, или каска иза Немачке и Француске.

У Издајнику, Ле Каре кроз свог јунака Перегрин ("Пери") Мејкписа, разочараног оксфордског професора, пита службеника МИ6: „Како ви на то гледате, представљати земљу која не може да плати своје рачуне... Прочитао сам негде да је добар обавештајни рад малтене једина ствар која нас још држи за високим међународним столом ових дана... Боксујемо изнад своје категорије“. Нисам сигуран да је Ле Каре у праву у вези са тим да су британске обавештајне способности или перформансе те које подупиру још увек значајну улогу земље у светским пословима.

Међу недавно најављеним уштедама у британској војсци стоји и масовно будуће смањење борбених ваздухоплова британске војске – од 230 авиона типа Харијер са вертикалним полетањем до 107 ловачких авиона типа Тајфун до 2020. године - одлука којом ће ваздушне снаге Британије у будућности постати мање од шведских (која тренутно користи 121 борбених летелица типа Саб Грипен), а не да спомињемо египатско ваздухопловство, са око 400 борбених авиона. 

Ипак, британске снаге и даље играју - упркос расту јавног незадовољства - главне улоге у два удаљена рата, у Авганистану и Либији. А тек прошле недеље је Британија повукла своје последње војно особље - поморске официре и особље које је спроводило обуку Ирачана - из Басре, након десет година тешког ангажмана у ирачком беспућу.

Вероватно је познато правило да се светске силе у опадању тешка срца повлаче са централне светске сцене. Британија не представља изузетак. На једном месту у Издајнику, Ле Каре пише да су Британци изгледа "зависни" од ратова у иностранству. Можда. Или је можда у питању нешто дубље у националној психи, нешто као колективни Павловљев (условни) рефлекс.

Било како било, изгледа да менталитет има јачи адут, бар за сада, од економских ограничења и спутаности. А ово се односи на обе владе, и лабуристичку и конзервативну (види Тонија Блера и рат у Ираку 2003). Ако је судити по гласовима који долазе из актуелне администрације коју предводе Конзервативци, земља може очекивати "боксовање изнад своје категорије" и у годинама које су пред нама.

Бени Морис је професор историје на Одсеку за блискоисточне студије на Бен Гурион Универзитету у Негеву. Његова најновија књига је Једна држава, Две државе: Решавање израелско-палестинског конфликта (Yale University Press, 2009).

(Превод: НСПМ)