Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Ratovi u Ukrajini i Pojasu Gaze razotkrili su ne samo granice američke moći i uticaja, već i očigledan deficit državničkog duha
Savremeni svet

Ratovi u Ukrajini i Pojasu Gaze razotkrili su ne samo granice američke moći i uticaja, već i očigledan deficit državničkog duha

PDF Štampa El. pošta
Dmitrij Trenjin   
subota, 18. novembar 2023.

Ratovi u Ukrajini i u Gazi su veoma različiti, ali i povezani kao dva indikatora promene svetskog poretka. Na žalost, malo je verovatno da će se ponoviti mirna promena odnosa moći do koje je došlo posle kraja Hadnog rata. To nije iznenađujuće. Spori kraj američkog veka već obeležavaju neprijateljstva i tenzije u koje su uključene neke od velikih sila. Sukoba će biti sve više.

Konflikti koji su u toku u istočnoj Evropi i na Bliskom istoku imaju isti osnovni uzrok. U suštini, samoproglašeni pobednici u Hladnom ratu – pre svega, Sjedinjene Američke Države – nisu uspeli da stvore trajnu međunarodnu ravnotežu koja bi nasledila bipolarni poredak koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata. Štaviše, urođena arogancija njenih elita, njihovo potpuno nepoštovanje interesa drugih i neograničena samouvernost u vlstitu pravednost postepeno su potkopali njihovu, nekada neospornu, poziciju moći i poštovanje i dobru volju koje su mnoge druge zemlje u početku imale prema njima.

U Ukrajini, geopolitički i geoekonomski ispravnu ideju o vojno neutralnoj zemlji koja uživa trgovinske, investicione i logističke prednosti svog položaja između Rusije i Evropske unije, Vašington je odbacio kao „davanje Kremlju prava veta“ nad bezbednosnim statusom susedne zemlje. Umesto toga, neobuzdano širenje NATO-a je prihvaćeno kao gotovo sveti princip. To je dovelo do ishoda koji su mnogi predvideli: do kontrareakcije Moskve.

Umesto da prihvate kompromisno rešenje usvojeno sporazumima iz Minska, Zapad i njegovi ukrajinski štićenici koristili su diplomatiju kao način da dobiju na vremenu kako bi naoružali i obučili ukrajinsku vojsku. Ruski bezbednosni zahtevi su uglavnom odbačeni, a njena humanitarna zabrinutost je ismejana. Upozorenje Moskve u vidu demonstracije vojne moći duž ukrajinske granice nije impresioniralo Vašington. Amerikanci su verovatno računali da će nasilnim ulaskom u Ukrajinu Rusija upasti u zamku, otvarajući tako šansu za priželjkivanu promenu režima u Kremlju.

Stvari nisu baš išle tim tokom. Rusija se nije srušila pod teretom desetak paketa zapadnih „paklenih sankcija“, a njena vojska se oporavila nakon početnih neuspeha. Zapadna vojna i finansijska pomoć Kijevu, po obimu i intenzitetu bez presedana u skorijoj istoirji, nije bila u stanju da Ukrajini,udarnoj pesnici Zapada, obezbedi pobedu nad Rusijom. Desilo se upravo suprotno: bauk katastrofe se sada nadvija nad Ukrajinom i njenim gospodarima u Vašingtonu. Dugoročno gledano, ruski resursi su znatno veći od ukrajinskih, a politička volja ruskog rukovodstva, kao i podrška naroda koju ono uživa kod kuće, izgledaju mnogo jači od onoga što sadašnja američka administracija može da mobiliše.

Što se tiče Palestine, SAD su pruzele rešavanje sukoba u svoje ruke, eliminišući ostale tri članice ugašenog bliskoistočnog kvarteta: Rusiju, Evropsku uniju i Ujedinjene nacije. Kao rezultat toga, rešenje sa dve države za izraelsko-arapski sukob je zamrznuto. Umesto toga, Vašington se fokusirao na ekonomsku pomoć palestinskim Arapima od kojih se zauzvrat očekivalo da ćute i zaborave svoje pravo na državnost. U skorije vreme, SAD su takođe radile na tome da nateraju arapske države da se diplomatski i komercijalno povežu sa Izraelom. Očigledna svrha ovog poduhvata bila je da se palestinsko pitanje, koje je dugo predstavljalo središnji deo regionalnog sukoba, učini praktično irelevantnim, i na kraju da se ono zaboravi.

Dakle, umesto da osnaže Palestinsku vlast (Palestinian Authority, PA) i pomognu joj da postane prava vlada u Državi Palestini, SAD su, zajedno sa Izraelom, nastojale da izvuku korist od raskola među Palestincima. Za njih je vladavina Hamasa u Gazi, a PA u Ramali bila garancija da je rešenje sa dve države mrtvo. Neko vreme je izgledalo kao da takav pristup funkcioniše. Krajem septembra DŽejk Saliven, američki savetnik za nacionalnu bezbednost, proglasio je Bliski istok mirnijim nego pre dve decenije. Međutim, za otprilike nedelju dana Hamas je izvršio svoj megateroristički napad na Izrael, što je izazvalo masivan i nemilosrdan odgovor.

Do sada je sukob uglavnom bio usredsređen na Izrael i Gazu, pri čemu su Zapadna obala i libanska granica doživeli niži nivo nasilja. Međutim, postoji potencijal da se sukob proširi izvan neposrednog susedstva i da Iran bude uključen, još jedna zemlja sa kojom SAD nisu uspele da se pomire u protekle četiri i više decenije. Bajdenova vlada sada verovatno ne žuri da napadne Iran. Međutim, njegova reakcija na sukob između Izraela i Hamasa bila je slanje dve grupe nosača aviona, kao i podmornice klase Ohajo sa nuklearnim oružjem. To predstavlja jasnu pretnju Teheranu. Sa svoje strane, razni proiranski elementi, u Iraku i Jemenu, već su gađali Američke baze i izraelska postrojenja u regionu.

Dva rata razotkrila su ne samo granice američke moći i uticaja u ključnim regionima sveta, već i očigledan deficit državničkog duha. Oni su takođe ogolili licemerje američke i zapadnoevropske spoljne politike i njihove mejnstrim medijske propagande. Umnogome različit tretman ruskih i izraelskih, ukrajinskih i Hamasovih akcija u tekućim sukobima nije promakao pažnji posmatrača. Moralni autoritet Zapada, koji predvode SAD, ruši se upravo u trenutku kada dominacija njegove vojne moći jenjava.

Pored ratova u Evropi i na Bliskom istoku, treće žarište napetosti u tinja u Istočnoj Aziji. Decenijama su SAD žonglirale u isto vreme formalnim prihvatanjem principa jedne Kine i praktičnom podrškom Tajvanu. Potonje je uključivalo političku podršku, prodaju modernog oružja i vršnje vojnih manevara oko ostrva. Imajući u vidu rešenost Kine da ponovo ujedini ostrvo sa kopnom, i kretanje Tajvana ka formalnoj nezavisnosti, dosadašnje američko žongliranje izgleda neodrživo na duži, ili čak srednji rok. Ukoliko do nezavisnosti dođe, a postoji verovatnoća da će se to desiti, – ovaj treći rat bi mogao dovesti do direktnog sukoba između Amerike i Kine.

Pre trideset godina, na kraju Hladnog rata, SAD su, kao glavna svetska sila, imale priliku da započnu izgradnju multipolarnog sveta u kome bi SAD imale ulogu balansera i moderatora. Postojao je čak i istorijski presedan za takav kurs. Plan predsednika Franklina D. Ruzvelta za UN je bio usmeren upravo u tom pravcu. Godine 1991. situacija je za to bila jedinstveno povoljna – mnogo više nego 1945. Rusija je, tek što se otarasila komunizma, sanjala o integraciji u zapadne institucije. Kina je bila zauzeta izgradnjom kapitalizma i fokusiranjem na sebe. Sporazum iz Osla doneo je tračak nade da bi se Bliski istok mogao reformisati na platformi mira.

Na žalost, američka politička klasa je umesto toga izabrala da proslavi svoju pobedu u Hladnom ratu i da prihvati politiku unipolarnosti i svoje nezamenljivosti i ekskluzivnosti. Današnji ratovi su cena koju ljudi u različitim delovima sveta moraju da plate za to što Vašington nije izvršio svoju dužnost arhitekte svetskog poretka. Nikada ranije u istoriji sveta nije se desilo da je on toliko zavisio od jedne jedine sile. Ali ta moć ih je sve izneverila.

Dmitry Trenin: The US could have ruled the world, but this one weakness ruined it all

https://bityl.co/MOY6

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić