Референдум у Грчкој или има ли у Европи места за демократију

Како почети текст о ситуацији која превазилази садашњост и којом се пише историја? Како писати о једном референдуму којим се пише ново поглавље о демократији и поставља нова мјера слободе избора на нивоу целе Европе?

Једноставно, чињеницама.

Умјесто увода, изнијећу свој лични став и опредјељеност, мада знам да то спада у својеврсну херезу за све оне који се баве философијом, друштвеном и политичком анализом. (Од великог страха од необјективности и од жудње за истинољубившћу, склони смо износити аргументе pro et contrq до изнемоглости док и сами не изгубимо циљ, док истина остаје усамљена и по страни.) Дакле, врло пристрасно се опредјењујем за једну страну, дајем свој глас за једно гласно όχι! (не!) на предстојећем референдуму, који одређује судбину једног народа и једног континента. А ево и зашто.

Кратке речи и историјски кораци

Та рјечца „не!“ је обиљежила блиску историју грчког народа, изражавајући његов лаконски одговор и опредјељење против фашизма 1940. године. Дан Όχι или Дан „Не“, представља сјећање на 28. октобар 1940. године када је одбијен италијански ултиматум о предаји на почетку Другог свјетског рата. У политичкој свијести Грка ова ријеч је сигнал да се историја понавља, и свијест да тешко стечене и добро научене лекције не треба много доводити у питање. Показало се да је оно историјско όχι! тада био исправан историјски одговор, који је Грчку по ко зна који пут ставио на страну (прије свега моралних) побједника у Другом свјетском рату.

Наравно, то не значи да је свако одрицање добро. У овом случају и садашњој историјској дилеми, једно „не“ би дошло послије бројних и мучних снисхођења, прихватања и безусловних попуштања, кроз која су прошли Грчка и њен народ, и послије петогодишње примјене Меморандума Тројке („Први програм економској прилагођавања Грчке“, потписан 2010 г.). Умјесто пуког промишљања на тему „шта би било кад би било“, потрудићу се да изнесем податке који говоре сами за себе, кроз њих се може јасније разазнати истина о дугу као средству у геополитичкој игри.

Економски програм који је Тројка (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) Грчкој наметнула прије пет година резлутирала је катастрофалним падом БДП од 25% и довела до стопе незапослености код младих од 60%. То је, наравно, довело до исељавања великог броја младих и образованих, а умјесто најављеног растаа економије изазвало њен енормни пад, затварања великог броја компанија, малих и средњих предузећа. Међутим, оно што је свакако најстрашнија послиједица је и осам хиљада самоубистава оних који нису имали начина да врате своје дугове банкама. О томе више у сликама и статистици на сајту референдума. 

Демократија наспрам „еврократије“

„Демократија или евро“, то је једна од дилема референдума. Иако влада Алексиса Ципраса инсистира на томе да референдум не представља изјашњавање грађана о останку у Еврозони, очигледно је да се ова дилема отворено намеће од стране западних чиновника и медија.

Неуспјели подухват смањења грчког дуга довео је парадоксално (или можда не) до повећања дуга и камата, а земљу до колапса и готово сигурног банкрота. У таквим условима, министар економије Варуфакис већ пет мјесеци покушава постићи споразум са финансијским институцијама које су замјениле Тројку о одрживом плану и програму изласка из кризе. Након исцрпљујућих преговора и неумјесних трикова којима су прибјегли представници институција, дошло се до крајње тачке након које заправо губе сви учесници у преговорима – до могућности банкрота Грчке, или до изласка Грчке из Еврозоне (тзв. Grexit).

Као и више пута у претходних неколико мјесеци, тако и у послиједњим преговорима, испрва је понуђен је текст са неопходним мјерама који је донекле био прихватљив за грчку страну. Готово пред само потписивање договора, текст је претрпио знатне промјене, до непрепознатљивости, и као такав волшебно био подметнут грчком министру финансија. Тражене су додатне мјере које грубо крше све дотадашње предлоге, али и права Грчке да располаже својим ресурсима. Текст би био одбачен, што се бар за ову власт подразумјева, и преговори би почињали уз нове услове и неке друге, а опет сличне, исцрпљујуће мјере.

Тако долазимо до послиједњег меморандума, који садржи понижавајуће и потпуно недопустиве захтјеве. Ево неких од њих. Захтјева се:

- повећање ПДВ-а на све прехрамбене производе осим два основна производа (брашна и макарона) који би остали на 13%;

- укидање олакшица за туризам, повећање ПДВ на 23% (што би било  погубно за грчки туризам, ако узмемо у обзир да је у Шпанији, на Малти и у Турској ПДВ за туризам од 3 до 5%);

- укидање било какве помоћ угроженим групама, сиромашним и незапосленим;

- повећање пореза у пољопривреди и ограничење извоза пољопривредних производа;

- смањење пензија хоризонтално, без посебних филтера на основу доприноса.

Ово је само један мали дио листе. Мјере су многобројне и могу се наћи у пдф формату овде и овде.

Након одлучног одбијања овог сасвим дрског ултиматума, услиједио је Ципрасов предлог о расписивању референдума на ком грађани могу да се изјасне да ли прихватају нове мјере које заправо сигурно могу да ликвидирају грчку економију, или да одбаце предлог након чега, додуше, постоји велика вјероватноћа изласка из Еврозоне и повратка на драхму, али и шансе за преговоре на новим основама и са снагом vox populi.  

Сам тај чин расписивања референдума је изазвао неподјељено одушевљење већине грађана, али и неописиву хистерију мањине којој припада и такозвана економска елита, на коју су све досадашње мјере штедње најмање утицале. А најбучнија реакција је дошла из Њемачке, која је заправо већ овим предлогом била на губитку. Наиме, њемачки инвеститори су 29. јуна 2015. изгубили 80 милиона евра јер је њемачка берза пала за 4,56%, а инвеститори из Америке су изгубили 60 милиона долара због пада берзе од 2,20%. То јасно објашњава зашто су толико гласно против референдума. Лако је разумјети на коликом губитку ће исти ти инвеститори бити до окончања референдума. Овај податак је и јасан сигнал „за чије бабе здравље“ су домаћи медији прибегли свим расположивим средствима, како би се пучанство довело у стање шока, страха и коначне предаје. Народ који се води страхом, сматрају они, учиниће све како би повратио привидно одузети спокој и сигурност. Ситуације чији смо посматрачи и директни актери одавно не указује на пуко економско надметање и „отворени дијалог“, већ попримају окрутно обличје демонстрације моћи и политичке силе.

Стратегије манипулације западних медија

Неопходно је узети у обзир узрочно- последичну спрегу економске елите и претходне власти, гдје економска елита обезбјеђује медијску и логистичку помоћ, сада већ отворено и без устезања, бившој власти која је између осталих и одговорна за тешку преговарачку позицију у којој се садашња власт налази. Наиме, протеклих година на све услове се без поговора и служањски одговарало са снисхођењем, па и поред тога економска криза се све више продубљивала и класни јаз све више повећавао.

Медији и сада инситирају на само једној страни, оној која се опредјељује за такозвани „останак у Европи“, насупрот слици коју управо медији стварају о необразованом пучанству које не зна да цијени душебрижне донаторе са Запада и тврдоглаво бира „не“ мјерама штедње. Новинари се утркују у покушају да се ситуација што више драматизује, како би се створио потребни метеж и паника и рекло би се, симулирало стање какво слиједи након „изласка Грчке из Европске уније“. Користе се јефтини трикови, фотографије и снимци неких ранијих редова испред банака, интервјуишу се искључиво политичари и случајни пролазници, који су за безпоговорно прихватање свих услова, за фамозно грчко „Ναί“. Ствара се расположење својеврсног државног удара и потребе да се садашња власт која је сметња, што брже склони и доведе она која ће бити спремна да прихвати све могуће и немогуће услове.

У општем медијском линчу, грчка влада је изложена притиску и домаћих и страних фактора. Неки европски званичници не презају да јавно доводу у питање принцип демократски изабране власти. Тако Зигмар Габријел (Sigmar Gabriel), замjеник канцелара Њемачке и предсједник Социјал- демократске партије у тој земљи, изјављује како је лидер Грчке, Алексис Ципрас, “погубан за европски ред и благостање“, како је „његов радикализам усмјерен против Европе“ и како „он жели натјерати све остале да промјене каноне по којима фунционише јединствена валута“. Овај став представља грубо мијешање у суверене тековине једне европске, демократске земље и наметање политичке воље једном народу по принципу: „ви имате право да демократски изаберете власт, све док та власт одговара нашим интересима“. Још једна чињеница је индикативна. Нобеловац Џозеф Штиглиц сматра да је накана да се Ципрасова влада смијени више него очигледна. По његовим ријечима: „Врло је неугодно имати у Грчкој владу која се толико противи оној врсти политике која је довела до пораста неједнакости у толиким развијеним земљама, која је толико предана сузбијању моћи богатства“.

Огроман притисак на грчке грађане врши се из свих средстава информисања, а само интернет још увијек остаје простор колико-толико слободног циркулисања информација. Понавља се да ће „Грчка постати нова Аргентина“, ако послушно не примјени све мјере. По сриједи је потпуно неаргументована игра утисака, која за циљ има довођење публике у стање афекта, изазивање страха и панике, уз употребу произвољних примјера из скорије историје. Међутим, Аргентина је управо добар примјер за Грчку, ако имамо на уму чињеницу да је ова земља марљиво слиједила све упуте ММФ и напослијетку ипак банкротирала. Могли бисмо рећи да је Аргентина банкротирала јер је прекасно рекла „не“, пошто је по савјету Фонда, већ распродала све државне ресурсе и остала без сопствених средстава. Можемо предпоставити да оваква судбина чека и Грчку, након што она примјени све тражене мјере штедње и на послијетку буде присиљена продавати острва, нафтне резерве у Јонском и Егејском мору и све остало што се продати може.  

Има ли у Европи места за демократију?

Такође, омиљена (иако нетачна) теза којој економска елита прибјегава јесте она да ће Грчка гласањем против истог часа изаћи из Европе, изгубити своје природне (sic!) савезнике и своју важну позицију у заједници европских народа. Иако она није утемељена на аргументима, једина је коју форсирају сви они који путем медија желе да утичу на јавно мњење и формирање већине која би била за сарадњу са Бриселом.

Ово предрасудама обојено (и у суштини расистичко) опредјељење за „културну и развијену Европу“ наспрам сиромашне и ојађене популације којој је дражи „балкански, рајински менталитет“, даје нам јасну поруку: „ко није са нама, против је нас“. По њима, сви некултурни, полуписмени и сиромашни гласаће против, јер не схватају какво благостање их очекује након деценија отплаћивања дуга. Ово наравно није тачно. Истина је супротна. Већина еминентних стваралаца и интелектуалаца свој глас даје против, међу њима и синоним интелектуалног поштења и критичко интелектуалца – велики Микис Теодоракис.

А можда би довољно убедљиво било рећи да су своје опредјељење за „да“, безрезервно изразили сви политичари „Пасока“ и „Нове демократије“ који су директно учествовали у креирању политичке ситуације последњих година, а чије последице видимо данас. Но, величина и љепота демократије је у томе да нам даје право да гријешимо, али и могућност да исправљамо грешке новим и бољим избором.

Са надом, али и зебњом, очекујем резултате референдума. Са надом да ово ипак неће бити још једна побједа Великог Инквизитора, који би радо преузео бригу о нашој сопственој слободи, на уштрб нашег сопственог идентитета и достојанства. А да ли ће, у духу вишемиленијумске традиције грчког народа, достојанство и слобода однети превагу, или ће грчки грађани, испрепадани и слуђени катастрофизмом и паничарењем медија, ипак одлучити да се „слобода и достојанство не сипају у трактор“, то ћемо сазнати у недељу. Али лично мислим да је дух слободе, или, ако хоћете, „баук демократије“, већ пуштен из боце, и да у Европи, без обзира на резултате гласања, послије 5. јула ништа неће бити исто.