Румунија ће признати Косово, али ће учинити све да Русија не призна Придњестровље

http://www.regnum.ru/news/fd-abroad/romania/1655033.html

Румунија-Русија: Имамо ли право да се не бојимо Русије?

Hotnews (http://www.hotnews.ro/), под горњим насловом пише да није потребно бити аналитичар међународне политике па увидети да су три најважније вредности које је Русија током последњих 25 година изгубила биле: СССР, хладни рат и сфере утицаја. У суштини, ради се о три (неправедна и бесправна) политичка инструмента за притисак на друге државе и агресивно ширење интереса Русије. То су, по мишљењу Hotnews-а, инструменти због чијег губитка јако жали непомирљиво језгро московских стратега и лидера, који су познати по својој крутости. Како Hotnews сматра, треба се само надати да то није карактеристично и за већину грађана Русије, јер је нестанак тих могућности неспорно довео до корисних промена које су државе нашег региона толико ишчекивале.

Hotnews наставља: према томе, то жаљење руског политичког, војног и привредног естаблишмента, као и интелектуалних и клерикалних кругова се тиче нестанка СССР-а (јер, садашња Заједница Независних Држава се не може ни поредити са оним огромним преимућствима које је СССР пружао руској држави у смислу реалне власти и контроле над народима и ресурсима унутар те империје), затим завршетка хладног рата (после кога је статус Русије као парњака САД – светске супердржаве, остао само као успомена у уџбеницима историје) и губитка утицајне сфере (са свим последичним процесима «еманципације» и «дрскости» неких малих држава на које се историјски гледало да су у сенци Русије, ако баш не и прирепци империје – а оне сада имају пуно право да говоре са Москвом као равноправне). Ту се углавном ради о државама централне и источне Европе, али не само и о њима. Наравно, могло би се рећи да су грађани Русије, ма и формално ипак окусили плодове плуралистичког друштва и, као и сви народи бившег социјалистичког лагера, прошли кроз откровења постокомунистичког транзиционог периода. Међутим, носталгија за изгубљеном величином болно мучи успомене поколења 50-60-их година, која, мада се налазе пред крајем своје каријере, још увек имају утицаја у систему. Проналазак «политике гасне славине» је унеколико ублажио повређени понос Кремља, али то је ипак премало да би се могло остварити «непотврђено» завештање Петра Великог (Петра Великого – ради се о фалсификату који се на француском појавио уочи Отаџбинског рата 1812.г., и који је касније послужио као један од извора за још један фалсификат – за «Протоколе сионских мудраца» - прим. ИА REGNUM)[1].

Hotnews наставља: Мада руски државни чиновници не могу да црно на бело у својој стратешкој доктрини и доктрини о безбедности државе напишу да жале због распада СССР-а (али неки од лидера су то и јавно признали), као и да гаје  носталгију за хладним ратом – па, према томе – и за својом утицајном сфером, ипак многе од изјава и претензија њихових лидера и других представника савремене Русије о «стратешкој безбедности» откривају то опсесивно размишљање засновано на хипотетично «царском» (ако вам се «совјетско» чини претераним) наслеђу – али проблеми остају исти.

У свом интервјуу од 18. априла за лист România Liberă, амбасадор Руске Федерације у Румунији Ољег Сергејевич Маљгинов (Олег Мальгинов) је казао да стратешки објекти америчке противваздушне одбране на територији Румуније под одређеним условима могу, уколико Москва буде рачунала да представљају претњу, постати циљ евентуалног војног удара од стране Русије. Коментаришући ту изјаву, министар спољних послова Румуније Титус Корлецјан (Титус Корлэцян) је казао да је она «несретна»: «Амбасадори обично не чине (такве) грешке, и тим поводом ћемо поразговарати са амбасадором Русије. Претпостављам да руски амбасадор није отворио уста и то изјавио без консултације и инструкције». Још жешћу реакцију је изнео државни секретар за стратешка питања румунског министарства спољних послова  Богдан Ауреску (Богдан Ауреску ): «Да се говори да стриктно одбрамбени систем може утицати на способности стратешког обуздавања друге државе, и да то за собом може повући фиксирање компонената таквог одбрамбеног систем као «циља» за реактивни удар је еквивалентно претњи примене силе, која не може бити прихватљива у данашњем међународном праву».

Румунско издање Karadeniz-press-а је 25. априла објавило да је «током» састанка Савета Русија-НАТО, шеф руског министарства спољних послова Сергеј Лавров у разговору са својим румунским колегом Титусом Корлецјаном дезавуисао изјаву Маљгинова (назвавши је «неспоразумом» прим. ИА REGNUM). Како пише Hotnews, тај амбасадор је искусан и способан дипломата који показује најбоље традиције руске дипломатске школе и било би коректно да му се призна да доследно примењује методе дијалога и снаге – за разлику од многобројних, у политичком смислу празних и бојажљивих интервјуа румунских дипломата, мада и међу њима има појединачних неконвенционалних изузетака који су за похвалу.

Настављајући коментарисање  интервјуа руског амбасадора, Hotnews каже да је он отворено говорио о непостојању интереса румунске омладине за «савремену Русију» и истицао могућности за успостављање квалитетних економских, научних и културних веза с њом, што је похвално. Маљгинов је даље казао (Далее Мальгинов говорит ): «Постоје поједини Румуни, па можда и групе које гаје непријатељство према Русији». То је потпуно тачно – мада није познато колико би му било лако да тако нешто изјави и о својој страни.

Овде треба истаћи да Русија у Румунији после 1990. г. практично није имала никакав програм јавне дипломатије, што се врло јасно осећа. Непостојање интересовања за румунско-руске односе у епохи посткомунизма је било узајамно – како на државном нивоу, тако и на нивоу обичних грађана.  Због тога је вредно похвале то што руски дипломата каже да током свог службовања у Румунији намерава да унапређује академску сарадњу, стипендирање и програме за ширење руског језика, али да се тек треба видети какве резултате ће те добре намере имати, као – уосталом, и какви ће бити резултати отварања Румунског културног института у Москви, што се припрема још од 2006-2007. године, али то је већ друга тема. У сваком случају, обострана културна и научна сарадња би могла бити добар почетак у правцу побољшања како друштво Румуније и осталих држава региона доживљава Русију. Како закључује Hotnews, то би, истовремено, био и значајан извор поверења (мада за сада и једини) према Руској Федерацији.

Лист Cotidianul пише: Прошле године, пред румунски референдум за опозив председника, Трајан Басеску (Траян Бэсеску) је оптужио лидере румунске Социјално либералне странке да не смерају ићи у правцу Запада, него да желе да земљу преоријентишу на Исток, конкретно према «Русији и Кини», али да Басескуа није брига што је он сам односе са Москвом довео до великог пада и да је румунско-руски дијалог изузетно важан, а да га уопште нема, и да од 1989. године Румунију није посетио ниједан лидер Кремља (истина у априлу 2008. г. је у Букурешт допутовао руски председник Владимир Путин [Владимир Путин] – али то је било искључиво због учешћа на седници Русија-НАТО), и да је последња посета неког румунског премијера Москви  - Адријана Настасеа (Адриан Нэстасе) била у јулу 2004. године, а да се економски односи свакодневно погоршавају.

Cotidianul даље каже да се ту не ради о детаљном прегледу румунско-руских односа (или – боље речено о њиховом изузетно малом обиму), него о перспективи тих односа и њиховом поређењу са односима Русије са другим, бившим социјалистичким земљама као што су Бугарска, Пољска, Мађарска, итд., а да се не говори о њеним односима са Немачком, Италијом, Француском или Великом Британијом. Лист закључује да вероватно не греши у закључку да је ниво узајамних односа Румуније са Русијом вероватно најнижи од свих земаља-чланица ЕУ (Европейском союзе ).

У наставку, Cotidianul се осврће на пољско-руске односе. Њихова историја је, као и историја односа Румуније са Русијом, текла уз многе препреке. Доста је само подсетити се на Катинску шуму, где је по Стаљиновој (Сталина) наредби побијен цвет пољске војске, што је признао Горбачов (Горбачевым) а за то је Путин молио за опроштај. Томе треба да се дода и недавна трагична авионска катастрофа у којој су страдали пољски председник и остали званичници који су летели у Катин на помен жртвама, и чињеница да су неке снаге у Варшави надувавале разне шпекулације са циљем да поремете односе са Русијом. Међутим, обе стране су показале узајамно разумевање и пристојност како би омогућиле да се почне отворени дијалог на највишем нивоу ради нормализације и развоја односа, поштујући уз то и пољске обавезе према ЕУ, НАТО-у и САД.

Cotidianul истиче да се, на жалост, у Букурешту не доносе такве рационалне и прагматичне одлуке. Тамо се комотно износе неаргументоване изјаве само зато што оне на први поглед могу да добро звуче, јер у Румунији је уобичајено да се доносе једноставни закључци, а главни међу њима је: за све је крива Русија.

Косовски преседан: "Румунија мора учинити све могуће како Русија не би у случају Придњестровља искористила преседан Косова"

Revista 22. (19. априла) пише да је Србија предузела прве кораке у правцу признавања Косова. Представници Србије и Косова су потписали споразум који регулише односе двеју држава, међутим, без тога да Београд признаје државност своје бивше покрајине. До потписивања споразума је дошло под посредништвом ЕУ у лику њеног шефа за спољну политику Кетрин Ештон. Мада ова чињеница не представља отворено признавање независности Косова, односи Београда са његовом бившом покрајином су сада, упркос томе што то није званично признато, попримили карактер нормалних односа двеју суверених и независних држава. Споразум садржи и неке уступке српској мањини на Косову у односу на сопствену полицију и посебан апелациони суд, али он практично припрема терен за последично признавање независности Косова од стране Србије. Такав развој догађаја, сасвим вероватно подразумевајући будући улазак Србије у ЕУ, практично подразумева и признање државности Косова као услов за европску интеграцију Београда.

Revista 22 даље пише да нормализација односа Србије и Косова, као и могуће признавање независности бивше српске покрајине отвара и низ интересантних перспектива на европском нивоу. На првом месту, Русија би могла извршити притисак на Грузију, како би приморала Тбилиси да призна државност Абхазије и Јужне Осетије. Руско-грузијски рат из 2008. године је бар делом био мотивисан потребама Москве да Западу пружи адекватан одговор на развој ситуације на Косову. Кремљ може искористити тај «Косовски модел» и за решавање придњепровског конфликта. У том случају  би цео [досадашњи] процес регулисања тог конфликта испао компромитован, био би угрожен територијални интегритет Молдавије, а европски правац развоја Молдавије би био стављен под знак питања. Москва се налази у  прилично великом искушењу да примени «косовски преседан» како у случају Придњестровља, тако и у случају других замрзнутих конфликата.

Како Revista 22 износи, Косово је такође и користан пример другим сепаратистичким покретима Европе. Каталонски, баскијски  и шкотски националисти су детаљно проучили «косовски преседан».

Београдско признавање независности Косова у најскоријој будућности, ти сепаратистички покрети ће највероватније протумачити као позитиван сигнал. Став Румуније, која је била против признавања независности Косова још од тренутка његовог једностраног проглашења 2008. године, заснован је и на ризику да би «косовски преседан» могао бити искоришћен и у случају замрзнутих конфликата на постсовјетском простору [на шта ИА REGNUM примећује – у првом реду на оно што Букурешт тежи да званично прећуткује: на његову провинцију Трансилванију, насељену компактном већином мађарског становништва, чији су лидери још 2008. године изнели намеру да следе косовски модел).

Са те тачке гледишта, недавни догађаји око Београда и Приштине су за Букурешт од велике важности, како сматра Revista 22. Тако је и министар спољних послова Румуније Титус Корлецјан у последње време говорио о спремности румунске дипломатије да призна Косово у одређеном тренутку.Та еластичност је последица схватања чињенице да непризнавање косовске независности у дужој перспективи није баш конструктивни дипломатски став. Већина румунских савезника и држава-чланица ЕУ је признала независност Косова, а Букурешт поред тога подржава и европску перспективу западног Балкана. Румунија ће, вероватно, признати независност Косова после српског признања, или чак и нешто пре тога. Међутим, румунска дипломатија мора чинити све што је могуће како Русија не би искористила косовски преседан у случају Придњестровља.

Геополитика: “Басеску је, како би постао генерални секретар НАТО,  поприлично убеђивао Американце у своје геостратешке способности“

Како пише Romania Libera, изгледа да је Трајан Басеску постигао оне циљеве којима је тежио откако је ушао у Котрочењ (претседничка палата у Букурешту – прим.ИА REGNUM), тако да сада неко време може опуштено да посматра догађаје на политичкој арени, додајући само повремено уље на пламен борбе двеју политичких странака које су на власти. У даљем току догађаја, у плану му је разбијање Социјално-либералног савеза (СЛС–а, који се састоји  од Социјалдемократске и Национално–либералне странке – прим. ИА REGNUM), као и осигурања да Елена Удре добије политичку залеђину (Елене Удре, бивши министар туризма Румуније, која је и његов најближи саборац,  и којој предсказују место новог лидера у Басескуовом најновијем плану: “Народном пројекту“ - прим. ИА REGNUM). То је она иста Елена Удре (Той самой Удре ), која је – упркос одлучној Басескуовој подршци, била губитник у борби за положај шефа Либерално-демократске странке (ЛДП).

Romania Libera сматра да председник Румуније вероватно жели да са свог положаја часно одступи, нарочито после оног ружног раскида са ЛДП-ом. Баш због тога му је и изузетно примамљиво да претендује на такав положај међународног чиновника, какав је положај генералног секретара НАТО-а (Румунски медији су у априлу почели дискусије о кандидатури румунског председника Трајана Басескуа за положај генералног секретара НАТО-а, јер му други председнички мандат истиче 2014. године. Мандат садашњег генералног секретара НАТО-а, Андерса Фог Расмусена истиче у августу 2014, а одлука о његовом наследнику ће бити донесена отприлике три-четири месеца пре тога. Према извештајима румунских медија, Басескуову кандидатуру подржавају САД, као и низ других утицајних европских престоница. Истовремено, администрација председника Румуније је 22. априла дала изјаву  - администрация президента Румынии 22 апреля выступила с заявлением, у којој се итиче: «ниједна од институција румунске државе није предлагала да Трајан Басеску претендује на положај генералног секретара НАТО-а» - прим. ИА REGNUM).

Како пише Romania Libera, у свом јавном одговору о могућем постављењу на положај генералног секретара НАТО-а, Трајан Басеску није изјавио да не жели да се о њему гласа, али је приметио да није добио такве предлоге од домаћих институција. Желео би да има подршку Американаца, које је поприлично и вишекратно убеђивао да поседује геостратешке способности – али он ипак има и слабе тачке које, ако се на време не уклоне, могу довести под сумњу испуњење његових жеља.

Лист каже да тако важан положај, како у војном, тако и симболичном смислу, може бити понуђен Румунији као награда за њену верност и помоћ у ратовима у Ираку и Авганистану. Али такав кандидат мора имати и подршку владе државе која га истиче као свог кандидата. Дванаест претходних генералних секретара НАТО су били регрутовани углавном из редова министара спољних послова и министара одбране, због тога што они пре свега морају поседовати изванредне дипломатске и комуникативне способности. Садашњи Андерс Фог Расмусен је био на челу данске владе од 2001-2009. године, па је после оставке постављен за генералног секретара НАТО-а. Као и сваки водећи политичар, и Расмусен је сујеверан и порицао је своју кандидатуру чак и неколико дана пред своје постављење на ту нову дужност. Његова фотеља се ослобађа крајем следећег лета, па ако на Западу стварно желе да Басеску заузме тај положај, онда ће га румунски премијер Виктор Понта подржати како би доказао да игра игру по правилима Запада.

Како сматра Romania Libera, није безначајно ни то што би тако Понтина социјалдемократска партија лакше могла доћи до места председника Румуније. Виктор Понта би тако могао постати најмлађи председник државе, уз прећутну подршку свог новог учитеља Трајана Басескуа. То чак и без обзира на то што га Понта сада наставља да изазива, између осталог и тиме што је разгласио да ће дати предност томе да Мирча Џоане добије ту дужност у НАТО-у (Џоане је бивши председник Сената Румуније делегиран од стране Социјадемократске партије и био је Басескуов такмац на председничким изборима 2009. г.; он је, уосталом и добио већину гласова у самој Румунији, али је са минималном разликом изгубио од Басескуа, захваљујући гласовима румунске дијаспоре  - прим. ИА REGNUM).

Romania Libera каже да осим тога Басеску мора и да покаже не само своје квалитете лидера који добро разуме светску мапу и значај политичких покрета, него да докаже и своју жељу да заигра у највишој лиги, да је незаинтересован за бесмислена сукобљавања, да има способност да контролише сопствене јавне наступе и необуздане изјаве и страсти, а да уз то одржи свој непомирљив став за борбу против корупције. Трајан Басеску јесте успео у свом противљењу унутарпартијским противницима и заступницима Истока, мада је на крају био принуђен да ступи у савез са Виктором Понтом. Њихови садашњи односи су много бољи но што су били пре само пола године. Али, Понта је на конгресу СДП изјавио да на изборима за Европску скупштину следеће године, његова партија неће имати заједничку листу са национал-либералима. Другим речима, примирје СДП-а са Басескуом јесте јавно потврђено, али тај неписани пакт ипак предвиђа распад СЛС-а пре избора за Европску скупштину у мају 2014. године. На тај начин, Виктор Понта уз коришћење утицаја Трајана Басескуа само повећава свој лидерски кредит у очима западних престоница, док је Басеску истовремено принуђен да има премијерову подршку како би се докопао међународне столице. У сваком случају, како закључује Romania Libera, за румунског председника је то најбоље решење – боље него да стоји само под заштитом «Народног Покрета» и Елене Удри.

Како B1TV јавља, премијер Виктор Понта је потврдио да представник Букурешта може постати нови генерални секретар НАТО-а: «Мени лично о томе нико није ништа говорио, али знам да је врло вероватно да ће будући генерални секретар НАТО-а бити родом из Пољске, или Румуније. Није искључено да то буде Румун, јер су ме неки – не Трајан Басеску – посећивали како би о томе поразговарали». Он је и додао да, уколико би заиста понудли Румунији да ту дужност заузме представник Румуније, ће он (Понта) морати да се о томе усагласи са председником, Трајаном Басескуом: «Букурешт такву важну шансу не би смео да пропусти».

Истовремено, како јавља Realitatea, румунски премијер је демантовао тврдње да он намерава да се кандидује за председника државе 2014. године. Како је рекао, социјалдемократска партија остаје верна постојећем коалиционом споразуму и пружиће своју подршку на тим изборима лидеру национал-либерала Крину Антонеску (Крину Антонеску ): «Ко је кандидат социјал-демократа на председничким изборима? Ја се не кадидујем, имам потпуно јасан договор са Крином Антонескуом и зато намеравам да се држим дате речи».  Додао је да, ако регионални лидери социјал-демократа почну да на њега врше притисак да се кандидује за председника: «То значи да желе мој одлазак са места шефа владе, зар не? Ако социјал-демократи буду имали свог кандидата на тим изборима, то ће значити да зада национал-либерали заузимају положај премијера. Такав сценарио ми се не чини вероватним».

Са руског посрбио Василије Клефтакис