Rusija i Belorusija: posvađani susedi

Ovakvu pretnju, koju su zabeležili moskovski mediji, Lukašenko je izrekao kao reakciju na izjave ruskih zvaničnika da će Moskva ,,dati adekvatnu ocenu'' predsedničkih izbora u Belorusiji. Lukašenko je to protumačio kao najavu da Moskva može da ne prizna njegovu pobedu na narednim predsedničkim izborima predviđenim za 19. decembar.

Sukob Moskve i Minska tinjao je već duže vreme, a izbio je u do sada najžešćoj formi nakon javnih izjava  Aleksandra Lukašenka i Dmitrija Medvedeva prvih dana oktobra. Najpre je Lukašensko, na sastanku sa predstavnicima ruskih lokalnih medija u Minsku, optužio Kremlj da podmeće klipove beloruskoj privredi i da u celini vodi antibelorusku politiku. Odnose sa Medvedevim i Putinom Lukašenko je ocenio, ,,najblaže rečeno, kao loše''.

Ruski predsednik je u izjavi koju je preneo zvaničan sajt Kremlja, optužio Lukašenka da krši ,,elementarnu ljudsku pristojnost''. ,,Predsednik Lukašenko u svojim izjavama daleko izlazi ne samo iz okvira diplomatskih pravila, nego i elementarne ljudske pristojnosti'' – kaže Medvedev. Ruski predsednik ističe da se ,,tako ne ponaša partner'' i posavetovao je Lukašenka da se više pozabavi unutrašnjim problemima – na primer time zašto u Belorusiji bez traga iščezavaju pojedini ljudi.

Medvedev kaže da je Lukašenko neargumentovano optužio Rusiju da ne podržava belorusku prevredu i njen narod, svrtstavajući je čak među neprijatelje. ,,Izručio je sva prokletstva na adresu ruskog rukovodstva. Nastojanje da se u javnom mnjenju formira slika o spoljnjem neprijatelju uvek je bilo prisutno u beloruskom rukovodstvu. Samo, ranije je ta uloga bila pripisivana Americi, Evropi i Zapadu u celini. Sada se ta uloga pripisuje Rusiji''. 

Ruski predsednik kaže da to za njega nije nikakva novost i napominje da je bio začuđen kada je još pri prvom susretu, umesto da se usredostoči na rusko-belorusku saradnju, Lukašenko u izrazito negativnom kontekstu govorio o njegovim prethodnicima,  Jeljcinu i Putinu.

Rusko-beloruski odnosi su na nekoj vrsti klackalice još od raspada Sovjetskog Saveza. U ranijoj fazi, par godina posle razbijanja zajedničke države i izbora Lukašenka za predsednika Belorusije 1994 godine, izgledalo je da će se dve zemlje suštinski zbližiti sa perspektivom da stvore neku vrstu zajedničke države, što je i rezultiralo ugovorom koji se međutim do dana današnjeg ne sprovodi u većini segmenata. Sa omanjom grupom novinara, lično sam prisustvovao sceni u Kremlju kada je posle razgovora sa Jeljcinom, Lukašenko, nazdravljajući domaćinu i Rusiji, po ruskom običaju razbio kristalnu čašu o pod kao izraz prijateljstva i rešenosti da Moskva i Minsk izgrađuju zajedničku budućnost. Od predsednika Belorusije uzimao sam intervju negde sredinom devedesetih godina uoči zvanične posete tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Zorana Lilića i u njegovom kabinetu u Minsku razgovarao sa njim čitav sat. Nisam o njemu stekao utisak kao o ,,poslednjem diktatoru.”

Da li se u međuvremenu nešto promenilo?

Imam utisak da su u rusko-beloruskim odnosima kola počela da se kreću nizbrdo posle neuspešnog susreta Lukašenka i Putina pre nekoliko godina posle koga je Lukašenko izjavio da ,,Belorusija nikada neće pristati da bude ruska provincija, odnosno devedeseti subjekat Ruske federacije. Tako nešto nije se usudio da predloži ni Staljin'' – rekao je Lukašensko. Beloruski predsednik otišao je iz Moskve ljutit odbivši da nama novinarima da izjavu.

Ipak, Moskva je podržala ponovni izbor  Lukašenka za predsednika 2006 godine. Da li će to učiniti i sada, na izborima predviđenjim za decembar ove godine? Verovatno – neće. Predstavnica za štampu ruskog predsednika, Natalija Timakova, izjavila je da odnosi sa Minskom više nikada neće biti kao ranije. Pojedini analitičari u Moskvi su mišljenja da je Kremlj spreman da uskrati podršku ,,batki'', kako nazivaju beloruskog predsednika. Ali, ko bi mogao da bude favorit Moskve? U ovom trenutku takva ličnost se ne može nazreti.

I u Moskvi i u Minsku su svesni da dve zemlje mora, kao minimum, da održavaju normalne međususedske odnose. Beloruska privreda u dobroj meri zavisi od energenata iz Rusije, a Belorusija, pored ostalog, predstavlja geografski most sa zapadom. To, se, uostalom, izjavljuje na obe strane. I Medvedev i Lukašenko kažu da dve zemlje i narodi mora da sarađuju i da će sarađivati bez obzira ko je na vlasti. ,,Bolje Lukašenko ovakav kakav je, nego neki novi beloruski Sakašvili ili Juščenko'' – kaže mi ruski kolega. Tada bismo mogli da imamo još jednog kandidata za NATO u najbližem susedstvu, na par stotina kilometara od Moskve.

O neophodnosti saradnje svesni su i vojni krugovi u obe zemlje. Bez Batke (Lukašenka) naši ,,Topolji'' neće uzleteti – kažu ruski vojni stručnjaci. Oni ističu da u nekim oblastima Rusija ,,kritički zavisi'' od kooperacije sa Belorusijom. Minsk ima dobar potencijal u razradi i modifikaciji sredstava porotivvazdušne odbrane. Beloruske fabrike izgrađuju tegljače i pokretna postolja za ruske rakete ,,Topolj-M'' bez kojih su one neupotrebljive. Zato je ruski ministar odbrane  Anatolij Serđukov uprkos verbarlom ratu Medvedeva i Lukašenka, predložio da Moskva ratifikuje ugovor sa Belorusijom o razvoju vojno-tehničke saradnje.

U Moskvi se takođe shvata da Rusija ne može da bude u zavadi sa susedima, odnosno bivšim sovjetskim republikama, a sada nezavisnim državama. Baltičke republike – Estonija, Letonija i Litvanija se, po oceni Moskve, veoma netolerantno odnose prema Rusiji. Sa Ukrajinom su odnosi uglavnom normalizovani, ali u toj zemlji postoji jaka nacionalistička, prozapadna i antiruska struja. Sa Gruzijom je Rusija nedavno ratovala, a iz Jermenije je upravo stigla vest da su vlasti ove inače savezničke zemlje pokazale nekim zapadnim vojnim stručnjacima ruske rakete stacionirane u toj zemlji što je izazvalo negodovanje Moskve. Srednjeazijske republike su dosta rovite o čemu svedoče i nedavni krvavi događaji u Kirgiziji. Kada se uzme u obzir i situacija na ruskom Severnom Kavkazu, slika ne izgleda ni malo ružičasta.

Zato je u interesu Rusija da održava dobre odnose sasusednim i drugim zemljama, uključujući i Belorusiju, razume se, do granice preko koje se ne može preći i dok ponašanje partnera ne ugrožava ruske nacionalne interese. Pojedini ruski, ali i strani  analitičari, ocenjuju da mnogi događaji na postsovjetskom prostranstvu – uključujući i ovaj u rusko-beloruskim odnosima – svedoče da ,,sojuz njerušimij''(savez nerazrušivi), kako se kažeu sovjetskoj himni, nije bio tako čvrst kako se je propaganda tvrdila. Ispoljile su se u svoj otvorenosti problemi koji su tištili sovjetsko društvo i koji su u konačcnom svođenju računa doveli do razbijanja najveće države sveta; do događaja koji je, kako je to u jednoj izjavi ocenio Vladimir Putin, predstavljao najveću katastrofu dvadesetog veka.