Русија није претња - опасност по демократију јавља се у кући

Четири дана пре избора у Великој Британији 1924. године, Daily Mail је објавио једно писмо које је наводно написао руководилац Комунистичке интернационале Григориј Зиновјев, који позива британске комунисте да мобилишу „снаге симпатизера“ у Лабуристичкој партији, зарад подршке једном англосовјетском пакту, и појачају „агитацију и пропаганду“ у оружаним снагама. Касније се открило да је оно било лажно (превара коју су извели „бели“ Руси или можда тајна британска служба) али је тада већ узроковало пораз прве лабуристичке владе у Уједињеном Краљевству. Руска кампања дезинформисања, део хибридног рата Кремља против западних демократија, чини се да има много заједничког са тим жалосно познатим писмом Зиновјева. Али, јесу ли њихови утицаји заиста упоредиви? Да ли би западне демократије данас биле другачије без руских смицалица?

Ипак, председнички избори у Француској прошле године, чини се да противрече објашњењу Арауа. Руска сајбер кампања против центристе Макрона (зарад помоћи ултрадесном кандидату Марин Ле Пен), обухватала је све – од објављивања неоснованих тврдњи да је Макрон хомосексуалац, до ширења лажних докумената по којима он поседује банковни рачун у иностранству. Али, Макрон је сада председник, док је Ле Пен у проблемима, покушавајући да измени имиџ своје партије.

То не значи да Русија не може да буде један опасан реметилац, нити подразумева минимизирање ризика да друштвене мреже могу да искриве поглед на стварност њихових корисника, олакшавањем ширења тенденциозних или потпуно лажних вести (мада многи експерти верују да је Интернет много ефикаснији у изазивању „фотељашког активизма“ него стварне политичке мобилизације).

Ипак, либерални поредак Запада није у кризи кривицом Русије. Западне демократије морају да преузму одговорност за кризу која је напослетку никла у њиховом окриљу, покренута неспособношћу њихових вођа да се делотворно суоче са изазовима глобализације.

Аспект који највише забрињава са председничких избора 2016. године у Сједињеним Државама, нису руски тролови и ботови у  намери да произведу опозицију Хилари Клинтон, већ то да је 61 милион америчких грађана слепо поверовало флагрантним лажима Доналда Трампа, најмање уљуђеном и најлажљивијем председничком кандидату у историји Сједињених Држава. Наравно, нити је то она допринело да Хилари Клинтон води једну слабу кампању без визије која је игнорисала растући бес милиона гласача који су се осетили одбаченим због глобализације.

Поред тога, етичку кризу која мучи западни капитализам није створио руски председник Путин, већ амерички банкари који су, користећи се дерегулацијом и финансијском међуповезаношћу, повукли глобалну економију ка катастрофи 2008. године. После тога, амерички политичари су одбили да уведу адекватна банкарска ограничења, још мање да казне оне који су изазвали кризу и лепо профитирали. У Европи, слични политички и етички неуспеси у суочавању са глобализацијом појачали су широку подршку популистима са деснице и левице.

Популистичке партије, које су раније биле на политичким маргинама, нису задобиле скоро половину гласова на скорашњим изборима у Италији због руске кампање дезинформисања, већ због растућег беса  према једном корумпираном политичком естаблишменту који није знао да разреши велике економске проблеме као што су финансијска нестабилност или висока незапосленост младих. Избори су такође били јасан показатељ постојаних регионалних неједнакости у Италији – док је богати Север био наклоњен антиимигрантској Северној лиги, популистички Покрет пет звезда већину гласова је добио на сиромашном југу.

Може бити да изборни разултати иду у корист Путину, али га то не чини одговорним за њих. Национални политичари су ти (од присталица Брегзита до Трампа) који заступају политике које уносе раздор, који одбијају да признају значај сарадње и етике у формулацији политике, и који критикују традиционалне елите и државне институције док величају аутократе (укључујући Путина). Слоган кампање Лиге у Италији (Италијани на првом месту) не може бити непосредније признање националистичком приступу Трампа.

Медији су само појачали овај дискурс. Истина је, да је иза појединих „лажних вести“ које су ширене преко друштвених мрежа стајала Русија. Међутим, у Уједињеном Краљевству, на пример, таблоиди Руперта Мардока и Џонотана Хармсворта, учинили су много зарад сејања отпора према Европској Унији пре референдума за Брегзит. Историја је такође утицала. Евроскептицизам „нелибералних демократија“ у источној Европи, одраз је дубоко укорењених религиозних и ауторитарних традиција које су онемогућиле ова друштва да усвоје постмодерну културу толеранције и секуларних вредности Европске Уније. Као пример може да послужи пољска комбинација жестоке русофобије и екстремистичког религиозног национализма.

Извесно је да Запад пати од дубоких друштвених неправди које су појачане у скорашње време због лошег управљања глобализацијом. У исто време, његов политички естаблишмент се све више изоловао од јавног мнења, као што се десило у међуратној Европи (феномен који је подстакнуо успон фашизма и ауторитарног популизма). Ова динамика је посебно видљива у ЕУ, где су многе одлуке у рукама једне удаљене бирократије, изузете од полагања рачуна, и без довољног демократског легитимитета.

Русија не представља егзистенцијалну претњу западној демократији. Совјетски Савез је био много знатнији противник и завршио је колабирајући под теретом властитог економског неуспеха. Русија се суочава са унутрашњим проблемима, сличних размера (не само економска стагнација већ такође и демографски колапс). Али, то не имплицира да је западна демократија изван опасности. Како би се заштитила, западно вођство мора да се суочи са властитим  недостатцима. То подразумева модернизацију институција, побољшање демократске одговорности, смањивање друштвене и економске неједнакости, и рад на томе да глобализација буде од користи свима.

Шломо Бен-Ами је бивши израелски министар спољних послова

Превео са енглеског: Небојша Вуковић

Извор: https://www.project-syndicate.org/commentary/real-threat-to-western-democracy-globalization-by-shlomo-ben-ami-2018-03