Rusija pred geopolitičkim izazovima XXI veka

(Fond strateške kulture, 19.6.2010)

Povodom posete Dmitrija Medvedeva SAD

Rusija ima ogromno iskustvo spoljnopolitičke aktivnosti praktično u svakom delu zemljine kugle, koje je akumulirano i u periodu Imperije, i u potonja sovjetska vremena. Ocenjujući u kontekstu tog iskustva rusko-američke odnose tokom poslednje godine, primećujemo, pre svega, ono veliko crveno dugme sa natpisom „resetovanje“, sa kojim su nas iznenadili Amerikanci. A pošteno govoreći, Amerikanci i imaju šta da „resetuju“ u odnosima sa Rusijom.

Posle 11. septembra 2001. godine zvanična državna doktrina SAD definitivno se svela na to da svet treba da bude jednopolarni. U američkom političkom establišmentu preovladalo je gledište da je Rusija izgubila hladni rat, i da su se prema njoj poneli velikodušno – nisu joj naimenovali vice-kralja u stilu generala Mak-Artura. A što se Kremlja tiče, u poimanju administracije tog istog DŽordža Buša-mlađeg, ona je ispoljila nezahvalnost, opredelila se za nelogičnu, pa čak i neprihvatljivu politiku. Neprihvatljivu u kontekstu one logike, kojom su se rukovodili rimski imperatori, koji nisu mogli dopustiti da neki tamo jermenski car Mitrid ima „svoje“ uticajne sfere.

Na primer, na Balkanu je u tom trenutku osnovni zadatak SAD bio da pokažu Srbiji i Rusiji ko je gazda u kući, i Vašington je to pokazao ne samo Kremlju, nego i celom svetu. Na zatvorenim debatama u Savetu za međunarodne odnose u 2006. godini, Kondoliza Rajs je bez okolišanja postavila na svoje mesto ruskog ministra inostranih poslova: „Sergej, već sam ti rekla, da mi ne treba da razmatramo probleme koji su zapadno od Dunava“.

Zašto su SAD bile toliko zabrinute zbog ruske reakcije na gruzijsku agresiju i ubistvo pripadnika ruskih mirovnih snaga? Pa zato što je Sakašvili glavni klijent SAD na Kavkazu. Ako udar Moskve po klijentu uspe, kako će se onda - pitanje je sad - dalje formirati novi američki svetski poredak?

U rezultatu je tokom poslednjih pola godine vladavine administracije DŽordža Buša situacija u rusko-američkim odnosima u ponečemu počela podsećati na drugu polovinu 1983. godine, kada je slučaj sa južnokorejskim „Boingom“ izazvao veoma emotivnu reakciju obe strane. Bilateralni dijalog praktično je stopiran o svim međunarodnim pitanjima od uzajamnog interesa. Moramo istaći da je sa američke strane u tome postojao nekakav elemenat emocionalne psihoze, sa očito izraženim ličnim nijansama kada je reč o reakciji Kondolize Rajs, koja je ono što se desilo na Kavkazu avgusta 2008. godine ocenila kao poraz diplomatskog kursa u celini.

U širem smislu, pak, „pravično negodovanje“ Vašingtona bilo je skopčano sa raširenim mišljenjem da je lako podviknuti na Rusiju, ali da SAD nemaju realnih mogućnosti da utiču na nju, pogotovo tako a da se pri tom ne pričini šteta američkim interesima.

U svetu je dosta potresa i konflikata, a i poprilično snaga koje su zainteresovane za to da sukobe Rusiju i SAD. I s tim u vezi deklarisana od strane američke administracije težnja ka „resetovanju“ bilateralnih odnosa predstavlja povod za oprezni optimizam.

Istovremeno ne bi trebalo zaboravljati da su se očevi-osnivači SAD međusobno sporili praktično oko svih pitanja. Ali su u jednom ostali jedinstveni. Oni su sveto verovali u to da im je pošlo za rukom da pronađu „kamen mudrosti“ nove državnosti. Taj „kamen mudrosti“ oni su danas u obavezi da podare svim narodima sveta, tj. da ih usreće. Ako ti narodi ne shvataju svoju sreću, onda im treba to objasniti – na sve moguće načine. A ako narodima smetaju da postanu svesni svoje sreće njihovi tirani-vladari, onda je potrebno pomoći narodima da se ratosiljaju tih svojih vladara. To je, u suštini, čisto religiozno osećanje protestanta, koje vremenom prerasta u sektaško mesijanstvo. A ono, zapravo, i čini filosofsku osnovu američke spoljne politike.

Međutim, to je – filosofija. U pitanjima političke taktike, naravno, potrebno je tragati za kompromisnim rešenjima i Kremlj je, sa svoje strane, spreman da traži te kompromise na najrazličitijim pravcima međunarodne politike. I treba reći da su spremnost za takve kompromise dosledno iskazivali svi ruski predsednici. Međutim, nade u uzajamnost do sada se nisu opravdale.

Sa dolaskom nove administracije SAD takve nade su oživele. Krajnje je važno, međutim, dogovoriti se o opštim, ravnopravnim i za sve razumljivim pravilima igre. Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev pozvao je na zaključivanje novog Sporazuma o evropskoj bezbednosti. Međunarodni mehanizmi, stvoreni u okvirima poznatog u Evropi Helsinškog procesa, više ne garantuju svim učesnicima međunarodnih odnosa u Evropi podjednaku bezbednost.

Rusija je sa Sjedinjenim Državama potpisala novi sporazum o merama u pravcu daljeg smanjenja i ograničenja strateškog ofanzivnog naoružanja. Istovremeno je Moskva bila prinuđena da jednostrano izjavi kako će primena sporazuma biti ograničena u slučaju da SAD nastave razvijati svoju protivraketnu odbranu do nivoa koji bi predstavljao realnu opasnost po stratešku bezbdnost Rusije.

Ruskoj strani nude učešće u kolektivnom sistemu protiv-raketne obrane (PRO NATO) pod okriljem SAD. Za sada je to jednačina sa mnogo nepoznatih. Očigledna je korist koja bi se mogla izvući od učešća u takvom projektu, ali Moskva mora biti sigurna da se ruske naučne i vojne razrade u oblasti modernizacije odbrambenog potencijala ni na koji način neće ograničavati.

Sem toga, učešće u opšteevropskoj PRO ne treba da uvlači Rusiju u konfrontaciju sa zemljama koje, po mišljenju SAD, predstavljaju opasnost po Ameriku ili njene saveznike. Drugim rečima, Rusija pristaje na saradnju sa Severnoatlantskom alijansom, ali ne protiv Irana, Sirije ili Severne Koreje.

Kremlj veoma pažljivo prati razvoj Organizacije Severnoatlantske alijanse. Ali to pomalo podseća na ono što je 1904. godine ruski imperator Nikolaj II govorio: „Rata neće biti zato što ja neću da ratujem, a Japanci neće smeti“. Na žalost, namere se mogu menjati, a kada je reč o mogućnostima one su sa približavanjem vojne infrastrukture SAD i NATO granicama Rusije tokom poslednjih godina nemerljivo porasle.

Grupa „mislilaca“ na čelu sa Madlen Olbrajt predstavila je 17. maja 2010. godine nacrt nove Strateške koncepcije NATO. Dokument je veoma protivurečan. U njemu se sadrži, na primer, priznanje „plafona resursa i odgovornosti“ bloka, ali uporedo s time predlaže da se sfera njegove delatnosti suštinski proširi. Rusiji, naravno, ne može odgovarati pretvaranje NATO u svetskog žandarma poput orvelovskog Velikog Brata. To na prvom mestu.

Drugo, Moskva smatra da je NATO odavno probio plafon svog prirodnog širenja. Sva poslednja širenja Severnoatlantske alijanse dešavala su se na račun zemalja koje ne samo da nisu povećavale vojni potencijal NATO, nego su mu donosile političke probleme i konflikte. U rezultatu je NATO progutao toliko zemalja, da se suočio sa problemom „varenja“. Unutar bloka postoji nekoliko frakcija različitih, antagonističkih pravaca.

Treće, Moskvi se ne dopadaju pokušaji NATO da promeni, ili sobom zameni OUN, kao što se to već dogodilo 1999. godine u Jugoslaviji. Utisak je da nije reč samo o pokušajima da se stvori paralelni instrumentarij „globalnog upravljanja“ uporedo sa OUN, nego je reč o usmerenom ka određenom cilju opanjkavanju te autoritativne međunarodne organizacije, što je naročito primetno kada se suočavate sa učestalim pokušajima preispitivanja istorijskih i pravnih ocena rezultata Drugog svetskog rata. Mislim na apsolutno neprihvatljive pokušaje da se na Sovjetski Savez i hitlerovsku Nemačku svali podjednaka odgovornost za započinjanje Drugog svetskog rata.

Iza tih providnih pokušaja krije se otvorena namera da se Rusija briše iz reda vodećih aktera savremene svetske politike. Da, Jaltinsko-Potsdamskog poretka kao celovitog, nepovređenog sistema već nema, ali su se održali takvi značajni njegovi strukturni elementi, kao što su OUN, njene institucije, sistem međunarodnog prava u čijem centru je Povelja OUN sa njenim principima nemešanja i suvereniteta, sa pravom veta stalnih članica Saveta bezbednosti OUN. To je danas jedini teren opštečovečanskog dijaloga i mirnog rešavanja globalnih problema.

Šta se sada događa, na primer, na Bliskom Istoku? Uzmimo Irak. Amerikanci su faktički podelili tu zemlju među Kurdima (onim istim Kurdima koji su ozbiljno pogoršali odnose SAD sa najznačajnijim saveznikom SAD u regionu – Turskom), šiitskim Iranom (učinivši svog protivnika osnovnom političkom snagom u tom istom regionu) i sunitima. A u sunitskom trouglu isprovocirali su takav haos, da su prinuđeni davati platu sunitima za neučestvovanje u borbenim operacijama. SAD će 2011. godine, tako je izjavio Barak Obama, otići iz Iraka. Otići, da bi ostali: vojni kontingent u Iraku će još nekoliko godina po brojnosti biti veći od vojnog kontingenta SAD u Avganistanu.

Poslednjih godina Rusija sluša niz kritika na svoju adresu povodom Bliskog Istoka. U 'krivicu' joj se, pre svega, ubrajaju kontakti sa Hamasom i 'posebni' stav u odnosu na Iran.

Što se Hamasa tiče, Moskva smatra da bez te organizacije nikada neće biti stvorena stabilna i jedinstvena palestinska država na Bliskom Istoku. Čak štaviše, pokušaje da se isteraju arapski muslimani iz Jerusalima Kremlj smatra neprikrivenom agresijom na sveta mesta. Neljudska blokada sektora Gaze učinila ga je najvećim koncentracionim logorom u svetu, u kome strada, ali se ne predaje, milion i po arapskih muslimana i hrišćana. Rusija će učiniti sve da prekine gušenje Gaze.

Moskvu prekorevaju zbog veza sa Hamasom, ali tajne kontakte sa tom organizacijom - punopravnim predstavnikom palestinskog naroda, održavaju visokopostavljeni predstavnici iz Evrope i SAD. Nije tajna da su Amerikanci mnogo učinili za pobedu te organizacije u Palestini, „zavrćući ruku“ Izraelu. Druga je stvar – s kojim ciljem? Poznata je poučna priča o tome, kako je 1978. godine grupa generala iz SAD i Izraela stigla u Iran radi obučavanja specijalnih jedinica za borbu protiv narastajućeg islamskog otpora režimu šaha. Ali su istovremeno u Teheran stigli: velika grupa stručnjaka iz Državnog departmenta SAD i ljudi povezanih sa Državnim departmentom iz nevladinih organizacija, koji su razvili kampanju propagiranja principa demokratije i čovekovih prava. Nakon toga su generali spakovali svoje kofere i otišli nakon 24 sata, jer su shvatili da će se tada zasigurno dogoditi - Homeini.

Među politikolozima u Rusiji sve je rasprostranjenije gledište (lično nisam pristalica istog) da SAD u ključnim za nju regionima sveta svesno realizuju strategiju „dirigovanog haosa“. Na Bliskom Istoku krajnji rezultat te strategije može biti razaranje nacionalnih država i stvaranje Islamskog kalifata. Ne verujem preterano u takvu perspektivu, iz razloga što bi to značilo zatvaranje drugog velikog projekta XX veka: postojanja jevrejske države na Bliskom Istoku (u krajnjoj liniji, na onom mestu na kome se ona nalazi i danas od 1949. godine). Ne verujem da je u svojoj „velikoj igri“ američki politički establišment spreman da danas žrtvuje Izrael, iako sam čvrstog uverenja da SAD, kao i Velika Britanija, nemaju večite prijatelje i saveznike, već samo „večite“ njihove sopstvene interese.

Zato ne samo u Iraku, nego i u Avganistanu, Amerikanci sa retkim entuzijazmom pokušavaju da revidiraju svoju strategiju. Ovde osnovno nije ništa drugo do spremnost na tesnu saradnju sa bivšim neprijateljem – sa talibanima. I tu bi trebalo nekako razjasniti nova pravila igre ne samo Rusiji, nego i američkom javnom mnenju. Jer se odjednom nameće niz pitanja. Zašto se i uopšte ulazilo u Avganistan? Jesu li SAD spremne da priznaju da su u Avganistanu one pokušavale da reše zadatak preorijentacije energetskih tokova iz Centralne Azije na jug – mimo Rusije i Kine? Jer svakom je jasno da nikakve demokratizacije Avganistana po američkoj mustri niti ima, niti može biti. Kao što je jasno da nikakvu terorističku opasnost po SAD Avganistan niti je predstavljao, niti predstavlja. Danas je osnovna opasnost koja dolazi iz Avganistana, zapravo, nivo proizvodnje narkotika, koji je od kako se tamo nalaze Amerikanci od 2001. godine porastao za 44 puta!

Američki predstavnici izjavljuju da ne nameravaju da se bore protiv narko-proizvodnje u Avganistanu. I razumljivo je zbog čega: heroinska bujica obrušava se na Evropu i Rusiju, a ne na SAD. A u Meksiku i Kolumbiji SAD se ne libe da uništavaju plantaže narkotika svim mogućim metodama, uključujući hemijske supstance koje, čak, izazivaju oboljenja kod ljudi.

Perspektiva razvoja događaja oko Irana pre izvesnog vremena izgledala je sasvim pesimistično. Nije ovde stvar u tome namerava li Iran da stvara nuklearno oružje ili ne. Pravilnije je govoriti o mogućnostima. Međutim, razvoj događaja oko Irana svojevrsna je repriza 2003. godine. Tada su se usijavale strasti oko iračkog oružja za masovno uništavanje, pooštravane sankcije, sve je išlo u pravcu rata. Veoma brzo se ispostavilo da su famozni „obaveštajni podaci“, koje su podastrli američki predstavnici, zapravo, falsifikati, ali je bilo kasno: stotine hiljada Iračana već je ubijeno, a svudprisutna «Holiberton» (američka korporacija – prim.prev.) je pripremala tlo za eksluzivnu predaju iračkih naftnih nalazišta američkim kompanijama.

Prema Iranu je danas ustanovljena svojevrsna „prezumpcija krivice“. Ahmadinedžadu kažu: dokaži da ti zaista nemaš ono što traže i ne mogu naći inspektori MAGATE, dokaži da zaista nećeš da praviš bombu. U protivnom, slede ti sankcije i rat.

To podseća na pozorišni apsurd. Setimo se priče o stvaranju pakistanskog nuklearnog oružja. Predmet Kadir-hana u Holandiji star je već trideset godina. A sasvim nedavno – 2005. godine – dosije sa njegovim predmetom ukraden je iz amsterdamskog suda, pa je sudija A.Liser direktno ukazao na „naručioce“ krađe. Izvori nuklearnog oružja Izraela su iz iste serije. Ispada da zemlja-garant neširenja nuklearnog oružja pomaže odabranim državama da naprave nuklearnu bombu, a potom zajedno sa njima preti sankcijama i ratom drugoj državi, koja nema nuklearno oružje i koja izjavljuje da i ne namerava da ga stvara.

Ovde je, naravno, značajan izraelski aspekt problema. Hipotetička iranska bomba ne predstavlja opasnost ni za Evropu, ni za Rusiju, ni za SAD. Sa Izraelom je komplikovanije. Imajući u vidu sve nijanse odnosa Irana i Izraela, ne može se u potpunosti isključiti mogućnost da će Izrael naneti udar po Iranu. Jer, u osnovi međunarodne krize oko iranskog nuklearnog programa tokom posleednjih godina figurira, pored ostalog, težnja svetske zajednice da spreči takav sled događaja koji bi se preokrenuo u izraelski udar po Iranu, što bi - to je sasvim očigledno – dovelo do velikog rata sa nepredvidivim posledicama.

Osim toga, projekti alternativnog snabdevanja Evrope gasom predlažu se sa računicom, pre svega, na iranske rezerve. Bez Irana, na primer, nema nikakvog smisla započinjati izgradnju gasovoda „Nabuko“, pošto on nema čime da se napuni. Zato je Evropi potreban iranski gas, i tamo se to, kao i u SAD, shvata.

To što je došlo do trostranog sporazuma Brazil – Iran – Turska o uranijumu izaziva oprezni optimizam. Predložena od strane Brazila shema za obogaćivanje iranskog uranijuma pretpostavlja korišćenje neutralne Turske, koju Teheran nipošto ne može optužiti za zlonamerne podvale. Ukoliko do 'napretka' dođe, Rusija će biti zadovoljena, jer odgovarajuća shema nije razrađena bez njenog učešća, mada ne i tako javno.

U svetu ničeg nema postojanog. I sasvim je nestalna, čini se, klima svetske politike. Ali ipak i ovde postoje stalni faktori – geopolitički pejzaži.

U Evropi i u Evroaziji u celini geopolitički pejzaži ostaju pređašnji. Rusija i ovde, ali i u Evropi i u Aziji, ima svoje posebno mesto, kojeg je ona itekako svesna. Niko ne može a da ne računa sa tim.