Rusko-beloruski odnosi: hladni rat ili mala svađa u porodici?

Hronologija odnosa i integracija

Rusko–beloruski odnosi, kao odnosi dve nezavisne države, počeli su sa potpisivanjem „Belovežskog sporazuma“ i obrazovanjem Zajednice nezavisnih država, 8. decembra 1991. godine.Diplomatski odnosi uspostavljeni su 25. jula 1992. godine, a već 13. novembra, iste godine, potpisan je Sporazum o slobodnoj trgovini.

Rusija je svoju korist našla u izuzetno značajnom geopolitičkom i vojnostrateškom položaju Belorusije. Postojeći vojnostrateški objekti podignuti u vreme zajedništva, predstavljali su znatnu uštedu u obezbeđivanju zapadne granice Rusije. U isto vreme ovakvi objekti u Letoniji i Ukrajini uništavani su i postajali nedostupni ruskoj vojsci.

U vreme raspada, Rusija, okružena brojnim republikama SSSR-a, nije imala razvijenu carinsku infrastrukturu (koju u potpunosti nema ni dan danas), tako da joj je Belorusija, pored Ukrajine, predstavljala važnog partnera.

Sa druge strane Rusija je Belorusiji otvorila svoje veliko tržište sa brojnim preferencijalima. Savez se razvijao u pozitivnom smeru, međutim imao je mnogo protivnika, kako u krugovima zapadnih političara, tako i među beloruskom opozicijom.

Neposredno posle izbora, jula 1994. godine, novoizabrani predsednik, Aleksandar Lukašenko, angažuje se na procesu zbližavanja dveju zemalja. Desetogodišnji sporazum o prijateljstvu i dobrosusedskim odnosima potpisan je februara 1995. godine, a na temelju budućeg Saveza Rusije i Belorusije, nastala je Zajednica dveju zemalja 2. aprila 1996. godine. Godinu dana kasnije, 2. aprila 1997. godine, ime Zajednice promenjeno je u Savez Rusije i Belorusije. Decembra 1998. godine potpisano je nekoliko protokola o saradnji čija je primena omogućila političku, ekonomsku i socijalnu integracija dveju država.

 Beloruska strana predlagala je oblik federacije koji bi podrazumevao zajedničkog predsednika, državne organe, simbole, državljanstvo, vojsku, valutu itd. dok je ruska strana insistirala na ubrzanoj privatizaciji beloruskih preduzeća i na demokratizaciji političkog života u Republici

Beloruska strana predlagala je oblik federacije koji bi podrazumevao zajedničkog predsednika, državne organe, simbole, državljanstvo, vojsku, valutu itd. dok je ruska strana insistirala na ubrzanoj privatizaciji beloruskih preduzeća i na demokratizaciji političkog života u Republici. U okviru Sporazuma o osnivanju zajednice, Belorusija je poslala Rusiji svoju verziju nacrta koju je Boris Jeljcin odbio da potpiše jer tada nije imao potrebnu podršku Dume. Jeljcinov postupak izazvao je prve varnice na relaciji Minsk-Moskva.

Sporazum o stvaranju Savezne Države Rusije i Belorusije potpisan je 8. decembra 1999. godine.

Nova stranica u odnosima

Dolaskom Vladimira Putina na vlast, 2000. godine, nastaje novo poglavlje u odnosima dveju država. Putin nije blagonaklono gledao na Savez poput svog prethodnika. Putinova ideja bila je da odnos dve zemlje bude srazmeran odnosu ekonomske moći i broja stanovnika, dok je Lukašenkova ideja bila da se u zajedničkoj državi predsednici međusobno smenjuju, uvede zajednički ustav i valuta. Belorusiji se praktično predlagala integracija u sastav Rusije, što je za Lukašenka bilo neprihvatljivo.

Različiti stavovi doveli su do zahlađivanja odnosa dveju strana. Dogovor o zajedničkoj valuti nije postignut, zajednički ustav nije napisan, a nema ni dogovora o osnivanju zajedničkog konzorcijuma za transport gasa. Sa ovakvim razvojem situacije Aleksandar Lukašenko se nalazi u nezavidnoj poziciji, sa jedne strane odavno omražen na zapadu, a sa druge strane suočava se zahlađenim odnosima najvećeg i najznačajnijeg saveznika.

Gasna kriza

Posle raspada SSSR-a, Ukrajina i Belorusija su bile zavisne od ruskog gasa. Niska cena gasa je, pored vitalnog značaja, bila i od izuzetne socijalno-političke važnosti u ovim zemljama.

Bitno je pomenuti da je u svim verzijama državnih sporazuma figurirao Projekat o objedinjavanju energetskog sistema. Sporazum je postignut aprila 2002. godine i njime se Belorusija obavezala da sa „Gaspromom“ osnuje zajedničku korporaciju, na osnovu nacionalnog operatora „Beltransgas“ do jula 2003. godine. Rusija se obavezala da „Gasprom“ snabdeva Belorusiju gasom po ceni od 29 dolara za hiljadu kubnih metara gasa. Tokom realizacije Sporazuma, Rusija počinje, s vremena na vreme, da koristi „Gasprom“ kao sredstvo pritiska na Belorusiju. Insistira se na kupovini 50% akcija „Beltransgasa“. Vrednost kompanije postaje sporna, beloruska strana smatra da je vrednost kompanije 5 milijardi dolara, dok „Gasprom“ procenjuje imovinu na 600 miliona dolara. Budući da zajednička korporacija nije obrazovana do kraja 2003. godine, „Gasprom“ je objavio kako je Belorusija jednostrano prekršila odredbe Sporazuma što je rezultiralo povećanjem cene gasa. Belorusija je odbila da potpiše novi ugovor o višoj ceni gasa, 50 dolara za hiljadu kubnih metara, za 2004. godinu. Međusobne razmirice na relaciji Moskva-Minsk, kulminirale su prekidom isporuke gasa. Do dogovora je došlo tek 9. juna sa utvrđenom cenom od 46,68 dolara za hiljadu kubnih metara.

„Gasprom“ je ovu situaciju iskoristio da bi se (1) izvršio pritisak na Belorusiju u cilju usaglašavanja sa politikom cena „Gasproma“, (2) pokazao ruskim vlastima nepouzdanost saradnje sa zemljama u tranzitu i (3) neophodnost izgradnja gasovoda na dnu Baltičkog mora.

Tokom 2005. godine došlo je do nekoliko susreta između Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka, tokom kojih se pregovori o saveznom ustavu nisu pomerili sa mrtve tačke, a pregovori o zajedničkoj valuti dovedeni su u ćorsokak.

Tokom 2005. godine došlo je do nekoliko susreta između Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka, tokom kojih se pregovori o saveznom ustavu nisu pomerili sa mrtve tačke, a pregovori o zajedničkoj valuti dovedeni su u ćorsokak. Naredne, 2006. godine, Aleksandar Lukašenko opet osvaja većinu na predsedničkim izborima, što zemlju odvodi u izolaciju zbog nepriznavanja rezultata izbora od strane Zapada, a predsednika primorava da preduzme nove napore za poboljšavanja odnosa sa Rusijom.

Otvaranje novog tranzitnog gasovoda „Jamal – Evropa“, krajem 2006. godine povećalo je pregovaračku moć ruske strane, što je imalo za posledicu duge i teške pregovore o ceni gasa. Dogovor je postignut, bukvalno „uz zvona moskovskih kuranata“ (sat na Kremlju), dve minute pre nastupanja 2007. godine. Novi Sporazum potpisan je na period od četiri godine. Cena gasa utvrđena je na 100 dolara za hiljadu kubnih metara gasa, a cena tranzita 1,45 dolara za hiljadu kubnih metara gasa na svakih 100 kilometara. Postignut je i dogovor o prodaji 50% akcija „Beltransgasa“ „Gaspromu“ u iznosu od 2,5 milijarde dolara, sa rokom otplate od četiri godine. Ovim Sporazumom gasna saradnja dve strane praktično je izvedena iz okrilja savezne države.

Nafta

Za razliku od gasa, industrija nafte u Rusiji bila je demonopolizovana i privatizovana početkom 90-tih. Zbog ove činjenice, utvrđivanje cene nafte je tražilo složenije mehanizme usaglašavanja. Saradnja se kretala u dva pravca:

1. Tranzit ruske nafte preko teritorije Belorusije; i

2. Izvoz nafte u Belorusiju na dalju preradu za potrebe domaćeg tržišta.

Isporuka i tranzit nafte preko teritorije Belorusije vršio se preko naftovoda „Družba“, koji je deo ruskog (sovjetskog) naftovoda, što je bilo od obostrane koristi. Obim tranzita i prerade nafte stalno se povećavao. Puštanjem u rad, Baltičkog naftovoda, decembra 2001. godine, došlo je do smanjenja količine protoka nafte kroz naftovod „Družba“. Na smanjenje protoka uticao je i kvar na naftovodu juna 2006. godine.

Od 1995. do 2007. godine, na osnovu Sporazuma o carinskom savezu, izvoz ruske nafte se nije oporezivao, Belorusija je imala obavezu da u budžet Ruske Federacije uplaćuje deo prihoda od izvoza naftnih derivata iz zemlje. Budući da Belorusija nije ispoštovala ovaj deo Sporazuma, ruska vlada je 12. decembra 2006. godine odlučila da, „u cilju zaštite ekonomskih interesa Rusije“, od 1. januara 2007. godine, uvede carinu na isporuku ruske nafte. Prema proračunima ekonomista, doneta mera stvara deficit u beloruskom budžetu za iznos od 1.7 do 2 milijarde dolara godišnje.

Kako je i najavila, Rusija je uvela carinu za izvoz nafte u Belorusiju (180,7 dolara za tonu). Beloruske rafinerije dovedena su u nepovoljan položaj, a državni koncern „Belneftehim“ je primoran da raskine ugovore sa ruskim naftnim kompanijama.

Odgovor Belorusije usledio je trećeg januara. Aleksandar Lukašenko obratio se Rusiji porukom da će, ako se utvrđena carinska stopa za naftu ne ukine, biti prisiljen da naplati sve usluge koje Rusija u Belorusiji dobija besplatno

Odgovor Belorusije usledio je trećeg januara. Aleksandar Lukašenko obratio se Rusiji porukom da će, ako se utvrđena carinska stopa za naftu ne ukine, biti prisiljen da naplati sve usluge koje Rusija u Belorusiji dobija besplatno, počevši od vojnih objekata, korišćenje zemljišta na kom je sagrađen gasovod, pa sve do tranzita. Premijer Belorusije, Sergej Sidorovski, izjavljuje da se, od 1. januara 2007. godine, uvodi naplata tranzita nafte preko teritorije države u iznosu od 45 dolara za tonu.

Zbog ovog sukoba Rusije i Belorusije dolazi do obustave snabdevanja naftom Slovačke, Mađarske, Nemačke, Poljske i Češke.

Kao odgovor na donetu meru, Vladimir Putin je predložio Vladi da izradi niz mera za uvođenje carine na robu iz Belorusije.

Ipak, posle telefonskog razgovora dvojice predsednika, carina na naftu se ukida. Nastavljena je isporuka nafte evropskim zemljama.

Predstavnik ruske vlade Mihail Fratkov i premijer Belorusije Sergej Sidorski potpisali su „Sporazum o merama uređivanja trgovinsko-ekonomske saradnje izvoza nafte i naftnih derivata“, 12. januara 2007. godine. Rusi ipak zadržavaju carinu, ali je spuštaju sa 180 na 53 dolara za tonu nafte. Uvođenje poreza označava razdvajanje prihoda od reizvoza ruske nafte. U slučaju neispunjavanja obaveza Belorusija će plaćati cenu od 180,7 dolara za tonu. 

Nove mere su uticale na dodatne troškove beloruskih rafinerija, što je rezultiralo podizanjem cene nafte i naftnih derivata u Belorusiji. Ekonomisti su izračunali da je Rusija, tokom 2007. godine, ostvarila prihode u iznosu od 1 milijarde dolara, dok je Belorusija izgubila 40% prihoda od izvoza nafte.

Opet se razmenjuju optužbe na relaciji Moskva – Minsk.

Vladimir Putin je u svojim izjavama za medije izrazio zadovoljstvo pregovorima, a postignuti dogovor ocenio kao kompromis od koga obe strane imaju koristi. Prema njegovim rečima, Rusija će uvek davati direktnu ili indirektnu podršku beloruskoj ekonomiji. Po Putinu, tokom 2007. godine planirani su prihodi Belorusije u iznosu od 3,3 milijarde dolara za gas i 2,5 milijardi dolara za naftu.

Sa druge strane Lukašenko nije bio u potpunosti zadovoljan pregovorima. Optužio je rusku vladu za «gušenje težnje beloruskog naroda da živi zajedno sa bratskom Rusijom u zajedničkoj državi». Najavio je okretanje ka Evropi i SAD, traženje novih partnera za uvoz nafte, ističući da Belorusija, zbog donetih mera, godišnje gubi oko 5 milijardi dolara. Prema njegovim rečima greška je bila što je Belorusija stajala samo na jednoj nozi oslanjajući se na Rusiju. Zbog te greške izgubila je tržište zapada. Pod uslovom da Rusija odustane od pritisaka, Belorusija je spremna za poboljšanje odnosa sa Rusijom, smatra Aleksandar Lukašenko.
Do nove obustave isporuka nafte u Belorusiju došlo je i početkom 2010. godine zbog nesporazuma oko cene nafte za 2010. godinu. Belorusija je zapretila da će, ukoliko se blokada nastavi, desetostruko podići takse za tranzit ruske nafte u Nemačku i Poljsku - na 45 dolara za tonu.

Mlečni rat

Takozvani „mlečni rat“ izbio je, 6. juna 2009. godine, kada je ruska služba za zaštitu potrošača (Rospotrebnadzor) zabranila uvoz mlečnih proizvoda iz Belorusije, zbog nedostatka odgovarajuće dokumentacije. S druge strane, beloruski proizvođači su tvrdili da su prošli svu neophodnu sertifikaciju. Doneta mera koja je imala za posledicu gubljenje jedinog tržišta, što je za beloruske proizvođače značilo propast. Beloruski eksperti su smatrali da je cilj zabrane namera da se odvoje mesna i mlečna proizvodnja i da se stimulišu ruski proizvođači. Akcija je pažljivo isplanirana u leto kada je tržište bilo obezbeđeno značajnom zalihom mlečnih proizvoda. Da je do akcije došlo u zimskom periodu, Rusija bi se susrela sa nestašicom mleka i mlečnih proizvoda.

Izjavom da je dogovor postignut Vladimir Putin objavio je kraj „mlečnog rata"11 juna. Međutim, i pored zvaničnog saopštenja, „rat“ se nastavio sve do 17. juna. Kriza je uticala da Vlada Belorusije donese odluku o uvođenju carinske kontrole za ruske proizvode koja je na ruskoj strani odavno postojala.

Trgovinski odnosi

U spoljnotrgovinskom poslovanju najveće tržište beloruske privrede je rusko. Tokom 2009. godine Belorusija je u Evropsku uniju izvezla 56,36% svojih proizvoda, a u Rusku Federaciju 31,5%.

Dve strane potpisale su nekoliko ugovora u oblasti trgovine, i to: Ugovor o slobodnoj trgovini (1992), Ugovor o carinskoj uniji (1995), Protokol uvođenja režima slobodne trgovine, bez povlačenja i ograničenja (1995), Sporazum o principima naplate indirektnih poreza pri izvozu i uvozu robe (2006) kao i Ugovor o međusobnoj trgovini (2007).

Roba iz Belorusije ima preferencijalni status na ruskom tržištu, u odnosu na proizvode iz trećih zemalja, i tržište na kome zauzima poziciju jednog od glavnih snabdevača prehrambenim proizvodima. Ruski proizvodi nemaju preferincijale na beloruskom tržištu.

Carinski savez Rusije, Belorusije i Kazahstana stupio je na snagu jula 2010. godine. Po nekim procenama Savez bi mogao da ima stimulativni karakter za privredu potpisnica i očekivani rast od preko 15% BDP-a do 2015. godine. Postoje i naznake da je ovo korak ka pristupu u Svetsku trgovinsku organizaciju.

U trgovinskim odnosima nema naznaka problema u međusobnoj saradnji, a Belorusija i dalje drži poziciju jednog od glavnih izvoznika prehrambenih proizvoda u Rusiju.

Predsednički izbori 2010.

U decembru će se u Belorusiji održati predsednički izbori. Izborima prethodi, do sada, neviđena predizborna kampanja, koju prate (ne)očekivane varnice na relaciji Moskva – Minsk. Ruski „slobodni mediji“ počeli su sa emitovanjem filma o Aleksandru Lukašenku u kome je prikazan kao samodržac i poslednji evropski diktator, koji se ne libi obračuna sa političkim protivnicima i upotrebe fizičke sile.

Ni «Batka» (kako često nazivaju Lukašenka) nije ostao dužan. Pronašao je saveznike u predsedniku Gruzije Mihailu Sakašviliju, ruskom opozicionaru Borisu Nemcovu kao i predsedniku Letonije Valdisu Zatlersu tvrdeći da u Rusiji ne postoji demokratija, sloboda javne reči, briga za ljudska prava i slično. Nisu izostale ni optužbe na račun Vladimira Putina, sa kojim je retko pronalazio zajednički jezik. Početkom oktobra optužio je Dmitrija Medvedeva, predsednika Rusije za „antibelorusku politiku i podmetanje klipova beloruskoj privredi“. Medvedev je, sa druge strane optužio Lukašenka za sprovođenje „antiruske politike“ tvrdeći da se „Lukašenko ne ponaša kao partner“.

Vladimir Putin je na sastanku Saveta ministara Saveza Rusije i Belorusije, održanom u Moskvi, pokušao da pomiri Dmitrija Medvedeva i Aleksandra Lukašenka ističući da se „problemi, sporovi i nerazumevanje između susednih zemalja neizbežno javljaju kao što je to slučaj u svakoj porodici, ali životni interesi bratskih naroda ostaju isti“.

Posle ovih sukoba, međutim, postalo je jasno da Moskva neće javno podržati Lukašenka na predstojećim izborima, kao ni bilo kog drugog kandidata. Sa razlogom se očekuje da će eventualna pobeda Lukašenka dovesti do pregovora o saradnji sa predstavnicima Rusije i otvoriti pitanje cene enegenata za 2011. godinu.

Nedavno su u zvaničnoj poseti Minsku bili poljski i nemački ministar spoljnih poslova Sikorski i Vestervele. Na sastanku sa Aleksandrom Lukašenkom ministri su dali uveravanja da će, ukoliko se sprovedu pošteni izbori, Minsk moći da računa na tri milijarde evra pomoći naredne tri godine u okviru programa Istočnog partnerstva, namenjenog zemljama na istočnim granicama EU.

Zaključak

Stiče se utisak da projekat zajedničke države nema perspektivu, što ne znači da će se od njega odustati. Nisu isključene ni nove inicijative za saradnju u skorijoj budućnosti. Belorusija je s jedne strane formalno–pravno nezavisna država, a sa druge de facto autonomija u sastavu Federacije

Stiče se utisak da projekat zajedničke države nema perspektivu, što ne znači da će se od njega odustati. Nisu isključene ni nove inicijative za saradnju u skorijoj budućnosti. Belorusija je s jedne strane formalno–pravno nezavisna država, a sa druge de facto autonomija u sastavu Federacije. Treba napomenuti da se pitanje istupanja članice iz Savezne države može rešiti samo na referendumu. Drastične promene po ovom pitanju se ne očekuju, imajući u vidu svetsku ekonomsku krizu. A tu je i nimalo zanemarljivi Ugovor o kolektivnoj bezbednosti, koji je potpisan 14. maja 2002. godine. Pogoršanje odnosa sa Belorusijom ne bi odgovaralo ni Rusiji, zbog toga što ona i dalje u znatnoj meri zavisi od beloruske vojne industrije. Fabrika vojnih transportera iz Minska isporučuje šasije za ruske mobilne interkontinentalne sisteme „topolj-M“. Eventualno istupanje Belorusije iz Saveza približilo bi neposrednu opasnost po Rusiju na samo stotinak kilometara od Moskve.

Čekajući nove poteze šefova država, trgovinska saradnja ostaje na nepromenjenim pozicijama, a Belorusija teritorija (ne)bezbednog tranzita. Sa razlogom se smatra da bi pregovaračku moć, Belorusija povećala izgradnjom i modernizacijom infrastrukture. Rusija je u ovom procesu dosta napredovala, što joj je omogućilo povratak na svetsku lidersku scenu.

Realno je očekivati da će Rusija vremenom gubiti interes za Saveznu državu, što znači da je na Belorusiji da uloži napor za iznalaženja mehanizma, interesa, koji bi zadržao Rusiju u postojećem Savezu.

Mogući recept za jačanje obostrane saradnje su regionalni projekti koji bi uključili zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, a pre svih Ukrajinu. Belorusiji je za jačanje privrede i pregovaračke pozicije neophodan partner na zapadu. Naravno tu je i potreba za diverzifikacijom izvora energije i smanjivanju zavisnosti od ruskog gasa.

U kom smeru će dalje ići ovaj po mnogo čemu specifičan „savez“ sigurno će nam reći rezultati prestojećih predsedničkih izbora u Belorusiji.