Rusko-ukrajinska carinska kriza i pouke za Srbiju

Evropska civilizacija, a koju po Evroazijcu Nikolaju Trubeckom čini samo romano-germanska komponenta, našla je svoje prirodno ovaploćenje u Evropskoj Uniji, koja zajedno sa SAD i njihovim saveznicima predstavlja sinonim za jednopolarni svet. Kao odgovor na jednopolarnu konfiguraciju u svetskoj politici posle raspada SSSR-a, postepeno je počeo da se stvara evroazijski blok zemalja sa ciljem da se ponovo uspostavi višepolarnost, kao jedan od načina da se spreči hegemonija Evropske Unije i SAD i da se sačuva samobitnost naroda evroazijskog prostora pred agresivnom globalizacijom lansiranom od strane zapadne koalicije.

Iako između Evrope i Evroazije postoje i modaliteti saradnje iz nužde koji se u najvećoj meri odnose na ekonomiju, u suštini se radi o dva nekomplementarna koncepta. Ova nekomplementarnost je nekada manje, a nekada više izražena, a postoje trenuci kada se ona jasno pretvara u sliku rata niskog intenziteta. Sudeći po najnovijim događajima na rusko-ukrajinskoj granici rat niskog intenziteta između Evrope i Evroazije se zahuktava. Evropa je pokrenula sledeću radikalniju fazu u "operaciji Ukrajina", to jest desila se kratkotrajna trgovačka kriza na granici Rusije i Ukrajine, koja i pored toga što je kratko trajala, možda nosi u sebi slike budućih događaja. Mnogi u Ukrajini i Evropskoj Uniji su ovu krizu već nazvali trgovačkim ratom i označili su Rusiju kao krivca. A šta je to "operacija Ukrajina"? "Operacija Ukrajina" je projekat cepanja jedinstva istočno-slovenskih naroda koji su se nekada nazivali Velikorusi (Rusi), Belorusi (Belorusi) i Malorusi (Ukrajinci), a koji imaju iste korene i koji su živeli u istoj državi. Cepanje jedinstva ovih naroda znači njihovo međusobno suprotstavljanje sa ciljem ovladavanja njima i teritorijama na kojima oni žive. "Operacija Ukrajina" se kratko rečeno bazira na ukrajinskom nacionalizmu čije je žarište zapadni deo zemlje, to jest u najvećoj meri istorijska oblast Galicija sa centrom u Lavovu. Jedna od glavnih karakeristika ukrajinskog nacionalizma je izrazita rusofobija.

Trgovačka kriza na granici Rusije i Ukrajine je za sada suspendovana, ali samo do novembra kada može doći do eskalacije. Zašto do novembra? Zato što je novembar mesec odluke. U novembru, u Viljnusu u Litvaniji će se održati samit zemalja takozvanog "Istočnog partnerstva", to jest u prevodu nove strategije koju Evropa primenjuje da bi ostvarila svoj stari plan poznat pod nazivom "Drang nach Osten", to jest "Prodor na Istok". U novembru u Viljnusu treba da dođe do potpisivanja ugovora Evropske Unije o stvaranju zona slobodne trgovine sa Ukrajinom, Gruzijom, Moldavijom, Jermenijom i Azerbejdžanom. Dakle, radi se o zemljama koje su bile ili su još koliko toliko u sferi uticaja Rusije, a koje bi potpisivanjem saglasnosti sa Evropskom Unijom uglavnom izašle iz te sfere, a što bi bila pobeda Evrope i važan korak u njenom prodoru na Istok. Zato Rusija u poslednje vreme ulaže napore da primenom "meke sile" zaustavi neke od pomenutih zemalja u njihovom približavanju Evropskoj Uniji iz dva razloga. Prvi je ekonomske prirode, jer će time biti ugrožena ruska i privrede zemalja članica Carinskog saveza (Belorusije i Kazahstana), a drugi je vojne prirode jer ako sve ove zemlje potpadnu pod sferu uticaja Evrope, može se očekivati i njihov postepeni ulazak u NATO, što bi bio težak udarac Rusiji. Najveća borba između Evrope i Rusije-Evroazije se logično vodi za Ukrajinu, jer je Ukrajina najveća i najbogatija od ovih zemalja i ima ključni geopolitički položaj.

U ovoj analizi ćemo obratiti pažnju na ekonomsku komponentu trgovačke krize na rusko-ukrajinskoj granici. Tu prvo treba reći kako funkcioniše tržište Evropske Unije. Tržište Evropske Unije u principu funkcioniše po piramidalnoj šemi gde svaki novi učesnik (članica) dobija svoj deo profita na račun uvlačenja novih članica, a profit se ostvaruje upravo mogućnošću prodaje svoje robe van sopstvene teritorije na teritorijama novih članica. Po piramidalnoj šemi postoje glavna i periferna tržišta. Tako na primer tržišta Poljske, Češke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i drugih drugorazrednih zemalja Evropske Unije su periferna tržišta za Nemačku, Francusku, Italiju i druge prvorazredne zemlje Evropske Unije. Zato je tim drugorazrednim zemljama potrebno da nađu svoja periferna tržišta gde bi mogle da prodaju svoju robu, jer su njihova sopstvena tržišta nedovoljna pošto je na njima prisutna i visokokvalitetna i jeftina roba iz prvorazrednih zemalja Evropske Unije. Nalaženje novih perifernih tržišta za drugorazredne zemlje Evropske Unije je veoma važno jer to znači i očuvanje radnih mesta u tim zemljama. Naravno ovo je principijelna šema jer je moguća i manja prodaja iz drugorazrednih zemalja u prvorazrednim, ali to je samo zato da bi se zadovoljili ideološki principi o slobodnom i otvorenom tržištu, a inače, sve ide po piramidalnom principu gde se zna ko je glavni.

Kao što smo već rekli, pomenute drugorazredne zemlje Evropske Unije se trude da nađu svoja periferna tržišta i među tim tržištima je i Ukrajina. Velika, mnogoljudna zemlja sa više od 40 miliona stanovnika je upravo idealna kao periferno tržište. Zato je formiranje takvog tržišta u Ukrajini jedan od glavnih prioriteta istočno-evropskih zemalja članica Evropske Unije. Upravo zato Poljska aktivno lobira u korist dogovora o stvaranju zone slobodne trgovine u Ukrajini, a koji kao što smo već pomenuli treba da bude potpisan u novembru u Viljnusu.

Analogno ponašanje ispoljava Rumunija prema Moldaviji za koju je moldavsko tržište već periferno pa je ostalo samo da se taj de-fakto status ozvaniči. Znači, u bliskoj budućnosti tržište Ukrajine bi vrlo lako moglo da bude preplavljeno robom iz istočno-evropskih zemalja članica Evropske Unije. Ali ne samo to, jer ukrajinsko tržište može da postane tranzitno za poljsku i rumunsku robu koja bi bili upakovana kao ukrajinska i koja bi se po povlašćenim trgovačkim uslovima plasirala na evroazijsko tržište. A to bi bila prevara jer su Poljska i Rumunija članice Evropske Unije i nemaju nikakve olakšice na evroazijskom tržištu. Tako se može očekivati da će 2015-2016. godine na poljsku smetanu i sir da budu prelepljivane etikete koje označavaju navodno ukrajinsko poreklo i koje će probati da se izvoze u Rusiju i na evroazijsko tržište. Na taj način kako se za Evropsku Uniju ukrajinsko tržište pretvara u periferno, za Rusiju i druge evroazijske zemlje ono se pretvara u izvor takozvanog sivog izvoza. U takvoj situaciji ukrajinsko tržište može i te kako da bude i puno razne druge švercovane i nekvalitetne robe koja bi, takođe, mogla da pokuša da se plasira na rusko i evroazijsko tržište.

I sada se postavlja ključno pitanje, a to je da li je, uopšte, došlo do kratkotrajnog trgovačkog rata između Rusije i Ukrajine kao što neki pokušavaju da predstave? Nije. A nije zato što trgovački ratovi nastaju kada postoji međusobni konflikt između dve zemlje, a u datom slučaju takvog konflikta nema. A konflikta u principu nema jer su obe zemlje označile svoje ciljeve. Rusija formira evroazijsko tržište, a Ukrajina se opredelila da postane učesnik evropskog tržišta. Svako ide svojim putem. Ono što se desilo je bila pojačana kontrola robe iz Ukrajine na ruskoj granici zato što je Ukrajina već postala periferno tržište za neke zemlje Evropske Unije. Tako na primer u zapadnim regionima Ukrajine je već uveliko počela prodaja italijanskih i poljskih prehrambenih i drugih proizvoda koji su jeftiniji od ukrajinskih i trgovina sa njima je postala popularan biznis, a kroz rusko-ukrajinsku granicu su već počeli da prolaze kontingenti neukrajinske robe. A sa svoje strane Evropska Unija čitavim nizom zakona kontroliše uvoz robe iz zemalja koje nisu njene članice sprečavajući prodor njihove robe. Ti zakoni se odnose na vrstu, kvalitet i sanitarne parametre robe koja se uvozi. I ti zakoni su vrlo rigorozni. E sada kada Rusija hoće da primeni isti princip sa svoje strane, onda je Ukrajina i Evropska Unija optužuju za vođenje trgovačkog rata. A Ukrajina bi da sedi na dve stolice, to jest da bude i sa Evropskom Unijom i da koristi povlastice u trgovini sa Rusijom. Prema onome što se desilo na nekoliko dana na rusko-ukrajinskoj granici to neće moći da prođe jer Rusija i evroazijske zemlje imaju isto pravo kao i Evropska Unija da štite svoja tržišta.

Kako ova situacija može da se odrazi na ukrajinsku ekonomiju ako se ponovi i pređe u pravilo? Ako Ukrajina u novembru potpiše dogovor o stvaranju zone slobodne trgovine sa Evropskom Unijom, a Rusija i druge zemlje članice evroazijskog Carinskog Saveza primene iste mere i time praktično zatvore svoja tržišta za ukrajinske proizvode, najveći gubitnici će biti ukrajinske firme iz pro-ruski orjentisanih oblasti na jugo-istoku Ukrajine, od Harkova do Odese. U tim krajevima postoje pragmatični ljudi koji su razumeli da je prava budućnost za Ukrajinu u evroazijskim integracijama i koji su svoju proizvodnju već usmerili prema Rusiji i Evroaziji. Međutim, ako Ukrajina definitivno krene ka Evropi, ove oblasti, a koje spadaju u razvijene oblasti Ukrajine, biće teško ekonomski pogođene. Tako će se ujedno desiti da oni ljudi koji su doveli predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i "Partiju regiona" na vlast postradaju od politike koju oni vode. A to će biti sjajna šansa za ukrajinske nacionaliste-rusofobe, koji bi uz jaku i dobro osmišljenu rusofobsku propagandu, to jest optuživanje Rusije za krah ukrajinske privrede i dokazivanje kako je orjentacija na evropsko tržište bila ispravan potez, mogla da ove tradicionalno pro-ruske krajeve postepeno okrene protiv Rusije. I tada će "operacija Ukrajina" biti završena, to jest ova slovenska i većinski pravoslavna zemlja će biti izbačena iz sfere ruskog uticaja. Tome, naravno, doprinosi i već pomenuta ocena krize na rusko-ukrajinskoj granici od strane političara Evropske Unije da se radi o trgovačkom ratu.

U prilog tome ide specijalno obraćanje u kome su 19-og avgusta predsedavajući komiteta Evropskog Parlamenta za inostrane poslove Elmar Brok i član tog komiteta Jacek Sariuš-Voljski pozvali Evropsku Uniju da zaštiti Kijev od Moskve. U istom pravcu su bile i izjave predstavnika Evropske komisije za pitanja trgovine DŽona Klensija koji se pozivao na principe Svetske trgovinske organizacije, kao i novog ambasadora SAD u Ukrajini DŽefrija Pajeta koji je stao u odbranu ukrajinskog evropskog izbora.

Ako Srbija krene putem Ukrajine, najverovatnije je čeka isti ili sličan scenario, a to je potpuni gubitak svih povlastica koje sada ima u trgovinskim odnosima sa Rusijom, a što je od strane bivšeg ambasadora Rusije u Srbiji gospodina Aleksandra Konuzina ranije već najavljeno. Kako će onda Srbija da nađe svoja periferna tržišta, to jest kome će ona da prodaje svoju robu? Da li ta periferna tržišta uopšte trebaju Srbiji? Naravno da su periferna tržišta neophodna Srbiji jer prodaja samo na svom tržištu je nedovoljna, a i srbsko tržište se već polako osvaja od strane drugorazrednih zemalja Evropske Unije kao što su Slovenija i Hrvatska. Pa gde će Srbija onda da nađe svoja periferna tržišta? Tu se odmah nameću "nezavisno Kosovo i Metohija", Albanija, Makedonija... Možda! A možda i ne. Ako Srbija ne bude mogla da nađe stabilna periferna tržišta, onda će joj se desiti isto ono što se dešava sa zemljama Evropske Unije koje su ostale bez perifernih tržišta, a što najbolje vidimo na primeru Grčke i Kipra. Upravo zato se i pravi "nova ekonomska Jugoslavija", to jest Srbija i još neke zemlje bivše Jugoslavije treba da postanu i već su postale periferna tržišta za drugorazredne zemlje Evropske Unije kao što su Slovenija i Hrvatska. Time bi Srbija, ako bi postala članica Evropske Unije, dobila status trećerazredne zemlje sa bednom i totalno kontrolisanom i zavisnom ekonomijom, koja bi se svrstala i u antiruski tabor.

Zahvaljujem se gospodinu Semjonu Uralovu iz časopisa "Odnako" za vrlo korisne informacije koje sam koristio u pisanju ovog teksta.

www.evroazija.com