САД против Кине - нови светски биполарни поредак?

Сједињене Државе фокусирају своју спољну политику на Пацифик са циљем да изграде глобални савез који окружује Кину, како би спречио Пекинг да оспори  америчку контролу над тим делом света. Ова стратегија требало би да замени пропали неоконзевативни униполарни „Пројект за нови амерички век“ новим биполаризмом. Та нова подела света почивала би на хиперглобализацији са два центра, слично као у време старог Хладног рата, са малим изгледима да се обнови униполаризам, можда после још једног врућег рата.

Морамо да се подсетимо да се капитализам трансформисао и поново формирао темељније и делотворније него икада после два велика рата у двадесетом веку, 1918. и 1945. године, када је обезбедио свој опстанак развијањем нових организационих модела. Међу креаторима велике капиталистичке стратегије свакако постоји сећање на подмлађујуће ефекте ратова.

Насупрот томе, кинески геостратешки пројекат почива на постојању мултиполарног света. Због географских разлога и  војних капацитета, циљ кинеске спољне и безбедносне политике не може бити биполарни поредак са Кином која се бори против Сједињених Држава за глобалну доминацију, нити униполарни свет са Кином као средиштем. Кина је копнена сила која се граничи са великим бројем потенцијално непријатељских држава и због тога јој је потребно пре свега нешто попут санитарног кордона. То подразумева да су суседне земље повезане са Кином заједничком физичком инфраструктуром, да им Кина одобрава кредите, а да се заузврат оне обавежу да не улазе у  савезе са потенцијално непријатељским спољним силама.

Сасвим супротна је америчка амбиција да се свет у целини подвргне глобализованој Монроовој доктрини.(Сједињене Државе имају само два суседа, Канаду и Мексико, за које је мало вероватно да ће постати  кинески савезници) Осим тога, Кина активно подстиче формирање нечег попут савеза несврстаних регионалних сила, укључујући Бразил, Јужну Африку,Индију и друге државе - нови Трећи свет који ће се држати подаље од кинеско-америчке конфронтације и, што је још важније, одбити да се придружи америчким економским санкцијама против Кине и њене нове  клијентске државе, Русије.

Вероватније је да би Кина више волела да је посматрају као неутралну силу међу осталима, него као једну од две силе које се боре за светску доминацију, барем све док не буде сигурна да неће изгубити рат против Сједињених Држава.Жеља да се избегне нови биполаризам сличан оном из времна првог Хладног рата објашњава кинеско одбијање да обезбеди оружје Русији, иако је Украјина наоружана до зуба од стране Сједињених Држава (Кина то може себи допусти јер Русија нема другог избора осим да се сложи са њом, са оружјем или без њега, без обзира на корист коју Кина може да извуче за пружање заштите). У овом контексту, једносатни телефонски разговор између Сија и Зеленског 26. априла, који се само успутно помиње у већини европских медија, можда је био нека прекретница.Очигледно, Си се понудио као посредник у руско-украјинском рату, на основу кинеског мировног плана у дванаест тачака који су западни лидери сматрали тривијалним и бескорисним, ако су га уопште приметили.Занимљиво је да је Зеленски разговор назвао „смисленим“ додајући да је „посебна пажња посвећена начинима могуће сарадње за успостављање праведног и одрживог мира за Украјину.“ Ако буде успешна, кинеска интервенција би могла бити од формативног значаја за глобални поредак у настајању на завршетку „краја историје“.

Једносатни телефонски разговор између Сија и Зеленског 26. априла, који се само успутно помиње у већини европских медија, можда је био нека прекретница.Очигледно, Си се понудио као посредник у руско-украјинском рату, на основу кинеског мировног плана у дванаест тачака који су западни лидери сматрали тривијалним и бескорисним, ако су га уопште приметили

Последњих месеци немачка министарка спољних послова Аналена Бербок обилази свет у мисији да утера што више земаља у амерички табор обновљеног биполаризма, позивајући се на либералне – „западне“ – вредности, нудећи дипломатску, економскуи војну подршку уз претњу економским санкцијама. Кредибилитет Бербекове, као путајућег америчког амбасадора, захтева да њена сопствена земља стриктно следи америчку политику, укључујући и избацивање Кине из глобалне економије. Ово је, међутим, у фундаменталном сукобу са интересима немачке индустрије, а самим тим и Немачке као земље. Због тога је она приморана да се понаша незграпно и да често износи потпуно контрадикторне ставове у вези односа са Кином.На пример, током своје недавне посете Пекингу коирстила је агресивну, па чак и непријатељску реторику у тој мери да је њен кинески колега сматрао потребним да јој на заједничкој конференцији за новинаре објасни да је последња ствар која је Кини потребна да јој Запад држи лекције. Такође, она је очигледно наговестила да би немачке санкције могле бити селективне, а не свеобухватне, при чему се трговински односи у неколико индустријских сектора настављају мање-више у несмањеном обиму.

Имајући у виду шта се могло дешавати иза сцене, може се спекулисати да ли је Шолц успео да натера Сједињене Државе да Немачкој дају неки уступак у њеним односима са Кином (најважнијем немачком извозном тржишту) као награду за то што Немачка предводи европске ратне напоре у Украјиниу складу са америчким захтевима. С друге стране, чини се да су немачки произвођачи недавно изгубили тржишни удео у Кини, и то драматично када су у питању аутомобили. Кинески купци одбијау да купују нова електрична возила из Немачке у корист домаћих. Иако је то можда зато што се немачки модели сматрају мање привлачним, немачка антикинеска реторика је можда била од значаја у земљи са јаким националистичким и антизападним осећањима.Ако је тако, то сугерише да ће се проблем немачке индустрије која превише зависи од Кине можда решити сам од себе.

Имајући у виду шта се могло дешавати иза сцене, може се спекулисати да ли је Шолц успео да натера САД да Немачкој дају неки уступак у њеним односима са Кином (најважнијем немачком извозном тржишту) као награду за то што Немачка предводи европске ратне напоре у Украјини у складу са америчким захтевима

Немачка политика према Кини, која прати амерички биполарни светски политички пројекат, изазива сукобе не само на унутрашњем, већ и на међународном плану, пре свега са Француском, што прети да још више поцепа Европску унију. Француске тежње за „стратешком аутономијом“ за Европу (и „стратешким суверенитетом“ за Француску) имају шансу само у мултиполарном свету са већим бројем политички значајних несврстаних земаља, прилично слично ономе што Кинези изгледа желе. У којој мери то имплицира неку врсту еквидистанце према Сједињеним Државама и Кини, питање је које је Емануел Макрон, вероватно намерно, оставио отвореним. Понекад изгледа да он жели еквидистанцу, понекад то пориче. У сваком случају, ову перспективу анатемишу немачки прозападни милитанти, пре свега Зелени који сада контролишу немачку спољну политику. Међу њима постоје дубоке су сумње у Макронове повремене провокативне изајве да је „стратешка аутономија“ компатибилна са трансатлантском лојалношћу, у време растуће конфронтације између „Запада“ и новог источноазијског „царства зла“. Као резултат тога, Француска је више него икада изолована у ЕУ.

Макрон, као и претходни француски председници, зна да је Француској, да би доминирала Европском унијом, потребна Немачка на њеној  страни, тачније речено бриселским жаргоном -  да буде на задњем седишту француско-немачког тандема. Његов проблем је што је Немачка сада сјахала са тог бицикла, и то заувек. Под вођством Зелених она сања, заједно са Пољском и балтичким државама посебно, о испоруци Путина Међународном кривичном суду у Хагу. Та би тај сан постао јава украјинско-немачки тенкови морају ући у Москву, баш као што су совјетски тенкови некада ушли у Берлин.Макрон, насупррот њима, жели да дозволи Путину да „сачува образ“ и нада се да ће Русији понудити обнову економских односа, након прекида ватре уз посредовање, ако не Француске, онда можда коалиције несврстаних земаља са „глобалног југа“, или чак од стране Кине.

Макрон, као и претходни француски председници, зна да је Француској, да би доминирала Европском унијом, потребна Немачка на њеној  страни, тачније речено бриселским жаргоном -  да буде на задњем седишту француско-немачког тандема

Колапс француско-немачке доминације Европском унијом и претварање њених рушевина у антируску економску и војну инфраструктуру коју воде источноевропске земље у име америчког трансатлантизма, никада није био видљивији него током Макроновог пута у Кину 6. априла, после Шолца (4. новембра) и пре Бербокове (13. априла). Зачудо, Макрон је дозволио Урсули Фон дер Лајен да га прати, по некима као немачка гувернанта задужена да спречи Макрона да превише страствено загрли Сија. Други пак сматрају да је Макрон хтео да покаже Кинезима да председнца европске Комисије није прави председник већ да је подређена председнику Француске, који управља не само својом државом већ и целом ЕУ. Кинези, који су можда разумели, а можда и нису, Макронове сигнале, опходили су се према њему краљевски иако су несумњиво били свесни његових домаћих невоља; фон дер Лајен, позната као атлантистичка тврдолинијашица, примљена је без помпе. Док је Макрон летео назад својим авионом, Фон дер Лајен више није путовала с њим. Он је објаснио новинарима да амерички савезници нису амерички вазали. Постоји општа сагласност да та изјава имплицира да би Европа требало да буде на једнакој удаљености од Кине и Сједињених Држава. Немачка, пре свега њена министарка спољних послова, је била ужаснута, а немачки медији су без огрничењна послушно и једногласно пратили званичне ставове.

Неколико дана касније, 11. априла, Бербок је присуствовала састанку министара иностраних послова Г7 у Јапану.Тамо је натерала своје колеге, укључујући и француску министарку, да покажу што је више могућу оданост  Сједињеним Државама, као и за један недељив свет, са слободом и правдом за све.У то време Макрон је већ одступио, увидевши да је његова реторичка битка против француског вазалства прошла непримећено од стране противника његове пензионе реформе, и, опет, исказао вечну лојалност НАТО-у и Сједињеним Државама. Међутим, нема разлога да се верује да ће ово зауставити преокрет у Европској унији који је започео  украјинским ратом и који и даље траје. Тај преокрет довео је до раскола између Француске и Немачке и до успона источноевропских држава чланица које стичу доминантну позцију у Европи након повратка Сједињених Државау Европу под Бајденом, у склопу њихових припрема за глобалну конфронтацију са земљом Сија, у неуморним америчким напорима да учине свет „безбедним за демократију“.

Део већег чланка A Bipolar Order? By Wolfgang Streeck,01 May 2023.

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић